Septembar 1980: Dragan Zdravković, naš rekorder u
trčanju na 1500 i 3000 metara, rođen je 16. decembra 1959. u
Senjskom rudniku, a odraslao u Resavici, gde je i danas. Do pre pet godina nije ni pomišljao da mu atletika bude preča od fudbala. Na
stazu ga je izneo atletski zanesenjak Aleksandar Petrović.
Borac,
fanatičan u završnici trke, ne trpi da gleda drugima leđa. Pobarao
je nekolike rekorde, a pre neki dan rezultat na tri kilometra popravio
za 7,5 sekundi! Preostalo mu je - pošto ga stručnjaci smatraju
izuzetnim budućim dugoprugašem - da se oproba na pet i deset
kilometara.
U osnovnoj i gimnaziji - ređao je petice, a sada, na
Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, uspešno izbegava takve ocene.
Samo ove sezone, od 28. aprila do Olimpijskih igara, učestvovao je u
25 trka - deset puta pobedio, a 19 bio među prvom trojicom.
*****
VERUJEM da svaki klinac koji počne da
trenira atletiku (makar ga neko i nagovorio), već posle prve trke,
vidi sebe na Olimpijskim igrama. Samo ta velika želja, osim ostalih
pretpostavljenih radosti, natera mlade da pretrče hiljade kilometara
oko igrališta na stadionima i po livadama i nasipima. Važno je
želeti koliko je sportist sposoban, a postići onoliko koliko se u
tome trenutku nakupilo snage i nadahnuća.
A kada se nađe na Igrama, počinje i
da strahuje kojim načinom, to jest mestom i rezultatom, da uzvrati
za sve pomoći. Konačno, i sebi da se oduži za onoliko odricanja
dok se priprema. Često, to potraje i duže od četiri godine. U onih
nekoliko minuta sazdani su najlepši trenuci jedne mladosti okrnjene
za onoliko zadovoljstava ostalih vršnjaka, vremena odvojenog zbog
bavljenja sportom. Uostalom, to sve mladiću mog doba i te kako godi.
Možda i zbog toga nisam uspeo da
zaspim uoči finalne trke na 1500 metara u Moskvi. Inače, ništa
mi, obično, ne poremeti san.
NAJPRE sam morao da te večeri odvrtim
ceo film polufinalnog nadmetanja. Lako sam ušao u finale, no jedna
od najtežih trka bila mi je kvalifikaciona u kojoj je trebalo
obezbediti plasman u polufinale.
Uoči dvestotinak poslednjih metara
finiša bio sam peti, a dalje idu samo četvorica. Da nisam ušao u
finale, oprostilo bi mi se, verovatno. Međutim, neuspeh već prvog
olimpijskog dana - teško bi se podnelo, mučno, žučno... Setio sam
se nekih ranijih učesnika Igara i njihovih nedaća... pa...
USTAO sam iz kreveta i upalio svetlo...
Niko me nije terao, sve ovo sam izabrao
po svojoj volji.
Već je prošlo jedanaest, uskoro će i
ponoć...
Ne znam zbog čega, ali osetio sam se
dužnikom moje Resavice: do pre dve godine većina Resavičana
preskakala je ne baš česte napise o atletici, a sada najpre
izveštaje o mom sportu potraže. Mama i tata, kad dođu na posao,
odmah moraju da ispričaju jesam li se javio...
Tamo se nikome nisam
zamerio i kada mi nešto nije bilo pravo, oćutao sam, jednostavno:
mrzi me da se raspravljam... Hoću na miru da se naigram sa Bogdanom
i Bojanom, sinovima moje sestre Zorice. Sada su najslađi - jedan je
napunio tri godine, a drugi godinu manje.
I zet Dragan navija iz sve
snage... Treniram i u Resavici. Pet godina ima kako mi je trčanje
najpreče, kao da to jedino umem... U gimnaziji odličan, oslobođen
mature, a na fakultetu sam počeo da kasnim...
HOĆU da spavam, sutrašnja trka je
najvažnija dosad... Odjednom, počeo sam da računam: neke finaliste
sam pobeđivao ranije... ne, ne... ni jednoga.... Trče Koe i Ovet, čudovišni
Englezi, pored njih dvojice mi ostali možemo da ličimo i na
"turiste".
Plan trke? Zar svaki metar izračunati
unapred! Toliko puta dogodilo se da sve predviđeno propadne, taktiku
ću na licu mesta da odaberem...
Kako sam se lako osećao uoči
polufinala čio, bodar! Ni sutrašnji, to jest već današnji
izlazak ne bi trebalo toliko analizovati....
... Preslišao sam se obrasca za
rešavanje kvadratnih jednačina! Svašta!...
Do sada ni jednom nisam ovoliko brinuo.
Pa, šta - došao sam na Olimpijske igre, stigao u finale, nema više,
medalju ne mogu da osvojim, nikako, brži su od mene... Koe i Ovet
nemogući, a opet ne mogu pobediti obojica, jedan mora da stigne
drugi...
Sigurno je neizbežno da se u dugoj
noći, mojoj dosad najtežoj, najdužoj i najlepšoj, setim i prvoga
dana na stazi!
Moj trener Aca Petrović, profesor fizičkog, jedan je
od retkih koji đake natera da trče. On je, verujem, jedini što
tačno po školskom programu PREDAJE ATLETIKU...
Trčkarali smo na
jednom času, pre pet godina, onako neobavezno. Posle je mom cimeru
iz internatske sobe i meni rekao da dođemo u klub. Ostao sam i posle
prvih mesec dana, a cimer je prestao...
Okretanje krugova na
ćuprijskom stadionu, kao što se vrti vodenični kamen. I, mene je
nešto teralo... Uvek sam morao da budem tamo, makar
posmatrač treninga. Kada nisam mogao da hodam kako treba - dolazio
sam.
Tako još od početka: 1976, posle krosa "Borbe",
povredio sam se i trebalo je da pauziram tri meseca. Svakoga dana
dolazio sam na stadion i izlazio na nasip... Obično se priča kako
je atletika isključivo pojedinačni sport, toliko da se čovek u
njoj nekako otuđi. Nikada se nisam osetio usamljenim, jedva čekao
da dođe vreme za odlazak na ćuprijski nasip, tamo na brani, gde
može nesmetano da se trči dvadeset kilometara u jednom pravcu.
Krenemo nas nekoliko, i svako je nasmejan, spreman da se našali. Atletika je
sport u kojem se mladi divno druže. Dabome, sve dok ne počne
takmičenje, ali i tada jedni drugima pomažemo, makar bodrenjem;
poseban je osećaj - da proradi neki "terač" kada znaš da
mnogi na tribinama ili uza stazu strepe za tebe, pa još ako ih i
čuješ...
PONOVO sam pogledao na sat - otkad je
minulo dvanaest i počeo finalni dan, a ja budan. San neće, pa
neće...
Ona dvojica, Koe i Ovet, čudno trče,
brzi su, njih ne mogu da uhvatim ni na jednom delu staze... More,
biću peti ili šesti, zato sam i došao, niko me nije poslao po
medalju... Najbolje da trka ne bude mnogo brza... A šta ako neki
počnu da sprintaju čim se uđe u poslednji krug, ili, čak, i
ranije?..
UGASIO sam svetlo...
U mraku opet prizori iz Resavice, draga lica, bezbrižnost
detinjstva, čednost nestašluka... Ta sećanja nikome ne izblede čak
ni u trenucima dok mlad sakuplja uspomene...
Nisam odrastao u
izobilju - bilo je da tata, na primer, dve uzastopne godine nije primao
po celu platu. A sve je prolazilo bez trzavica, velikih briga. I za
mene su uvek imali, nisam ostao željan ničega...
E, baš sada hoću
da se setim: da li sam, dolazeći na Olimpijske igre, ugledao pejzaž
nalik nekome iz moje Resavice? Zar je moguće da nisam, a gdegod sam
se dosad zaticao, prepoznavao sam, upoređivao - kao da je radi mene
onde postavljen ...
Film "Petrijin venac" snimljen je u mom
kraju, baš je prijatno, samo da li su, ako im je bilo potrebno
islikali sve one lepote...
I uoči polaska na Igre, neko me je
pitao zbog čega ne odem iz ćuprijske "Morave". Tome, siguran
sam, ne bi vredelo da objašnjavam koliko mi je Morava najlepša reka
na svetu, i da se, starim putem, ćuprijom preko nje ulazi u moju
Ćupriju, i da sam plakao kada su, pre nekoliko godina, sklonjene
vodenice što su se videle čim se nailazilo na most...
Može i
sportist iz manjeg grada da ode na Olimpijske igre. Ćuprija je
poznati rasadnik srednjeprugaša u našoj atletici, iz nje nikuda
nije hteo ni trener Aca Petrović...
Ti koji su me pitali o neodlaženju iz
Ćuprije, računaće, posumnjao sam, koliko je u mene uloženo...
Vredi li im govoriti kako ti danas ostaje ili da uzimaš antibiotike,
ili da se pripremaš na visini...
Kada smo odlazili, pakosnici su
razglasili da teramo modu... Jesam bio u Meksiku, ali boravak tamo
stajao je 240 dinara dnevno, dakle manje nego u nekom osrednjem
letovalištu u nas... Uzeo sam olovku... Svi koji su trčali od 800
metara do deset kilometara, pripremali su se na visinama. Tamo treba
izići na tri hiljade metara, pa sići na dve i tako svakog dana...
Za moje pripreme, kazao mi je profesor Aca, nije dat ni jedan jedini
dolar - sve je plaćeno dinarima... Pribeležio sam: od "Morave",
to jest Samoupravne interesne zajednice u Ćupriji, dobijam svakog
meseca po 7.000 dinara, kada ostajem u Ćupriji spavam u hotelu,
pripremao sam se u Sent Moricu i Meksiku... mnogo, gomila para...
Srećom, kada sam sve sabrao, ispada - za celu godinu meni je
obezbeđeno koliko profesionalni fudbaler zaradi tokom dva meseca...
Pitanje je koliko on zaista zaradi... Ono, ni ja nisam Sebastijan
Koe...
Evo, i sada pokušavam da odgonetnem
zbog čega sam, prvi put uoči trčanja na velikom takmičenju, počeo
da sabiram i pravdam se, najpre pred sobom. Valjda stoga što mi se
do sada nije događalo da ne mogu da zaspim do dva ujutro...
UPALIO sam sijalicu, osetio umor,
poradovao se da ću najzad zaspati... Još samo: kada iziđem na
start i vidim i čujem onoliko gledalaca - a kvalifikacione trke
pratilo je osamdeset hiljada - biće snage; pa i ako ne prestignem
nijednog, biću osmi na svetu...
Ne znam kada sam zaspao. Poslednji put
pogledao sam na sat - bilo je petnaest do tri...
Napisao: Dragan Zdravković, pripremio: Anastas Nešić (TV novosti, 1980.)