Mart 1984: Povremeni nesporazumi na relaciji
umetnik - društvo nisu neuobičajeni. Povremeno se čak digne i
"velika prašina", upotrebe se i krupne (često nepotrebne)
reči. Povremeno ne uspevamo da shvatimo umetnike ili oni nas iako
smo na istoj liniji, iako se borimo za istu stvar - samoupravno
socijalističko društvo.
Otkuda onda nesporazumi? Čujmo ih, pa
makar se i ne slagali sa njima, pa makar i ne stajali iza njihovih
izjava, pa makar i ne razmišljali kao oni...
Čudan je taj slikar Mića Popović (čiju je retrospektivnu izložbu nedavno videlo gotovo pola miliona
Beograđana koju su neki nazvali "umetničkom demonstracijom")
koji već 40 godina vodi borbu sa dogmatama naše balkanske kulture:
Otkuda nesporazumi?
• Vaše slike se najbolje svađaju sa
"čuvarima".
Dosta uspešno! One doduše ćute, jer
ne daju odgovore i ne predlažu rešenja, ali, time što postoje, ne
prestaju da postavljaju pitanja, pitanja svima razumljiva. "Čuvari"
pričaju, ali ih niko više i ne sluša; publika (mislim i na široku publiku) oseća da su
se zamorili.
• Da li se umetnost i politika, po
vašem mišljenju, prožimaju u životu?
Zavisi šta se pod rečju "politika"
podrazumeva. U društvima u kojima su političke slobode i ljudska
prava institucionalizovana, pod politikom se podrazumeva suočavanje
različitih predloga za organizaciju življenja, za rešenje
socijalnih pitanja ili za ekonomiku. Od uspešnosti ili neuspešnosti
u ovim poslovima (a to je lako zaključiti u toku nekoliko godina),
zavisi taj opstanak na vlasti jedne političke grupacije.
U takvim
društvima, mislim, nema velike i česte potrebe za
prožimanjem umetnosti i politike. Međutim, u društvima u kojima se
politika (bez obzira na neuspešnost u organizaciji življenja) svodi
na monolog jedne političke grupacije (u atmosferi beznađa da bi se
monolog mogao pretvoriti u dijalog i da bi moglo doći do slobodne i
prirodne promene vlasti) svaki impuls umetnosti ka sjedinjenju sa
slobodom koji je svojstven umetničkom delu, tumači se kao mešanje
umetnosti u politiku.
Proizvođači monologa (možda bi mogli da
budu nazvani: monologičari da bi se razlikovali od
političara) imaju potrebu za "narodnim neprijateljima",
odnosno za makar izmišljenim političkim protivnicima.
Što se naroda
tiče (koji se pominje u sintagmi "narodni neprijatelj")
njega niko ne poziva na izbore narodnih prijatelja, a kamoli
"narodnih neprijatelja"; od naroda je, bez njegovog znanja
i UVERENJA, jedino pozajmljeno ime, da bi mogle da budu skrojene ove
dve sintagme.
Ponekad mi izgleda da je život
režisera mnogo teži nego život učesnika. Režiseri moraju da
izmišljaju misli "narodnih neprijatelja" koje ovi nemaju,
da ispisuju reči "narodnih neprijatelja" koje ovi nikada
nisu izgovorili, da maštaju o postupcima "narodnih
neprijatelja" koji ovima ni u snu nisu padali.
Mislim da je
nepravedno otpuživati režisere da imaju nezaslužen ugled i
previsoke plate. Oni se bave najtežim poslom - iracionalnim - kao što
je, na primer, puniti bure bez dna...
• U vašoj knjizi "Ishodište
slike" kažete: "Nama je sloboda iznad svega i cela naša
nada je u slobodi..."
Osećam da čim počne da se govori o
umetnosti, odnosno o mojoj matičnoj profesiji, o slikarstvu, treba
izbegavati krupne reči. U njima slikarski rad ugine, uguši se kao u
gasnoj komori.
Isto tako mislim da umetničko delo ne
može da bude putokaz. Ni moralni, ni politički, ni ekonomski, niti
bilo kakav.
Umetničko delo može da proistekne iz tako mnogo stvari
koje život nanosi i, možda, ponajpre, kao posledica snažne vere
ili velike sumnje, ali uvek u znaku slobode ili, tačnije, u znaku
slobodnog izbora.
• Jednom ste rekli da je sloboda put
umetnosti...
Rekao sam da je put da ne bi bilo
zabune, da se ne bi, iz nekih mojih zabeleški, zaključilo da je sloboda cilj umetnosti.
• Kako umetnik podnosi osude?
Na slično pitanje Mila Gligorijevića
u knjizi "Odgovor Miće Popovića" rekao sam: Teže se
podnose uspesi. Neuspeh, a pogotovu osuda podnose se lako,
prebolevaju brzo i ne ostavljaju negativne posledice.
... Neuspesi i osude mogu da budu i
podsticajni i inspirativni, naročito u slučaju onih umetnika koji
su skloni inatu i koji stižu da se sete milenijumskog iskustva, da
ništa što prođe od prve nije za dugo trajanje.
Jedna od retkih
stvari koju sebi bez snebivanja uzimam u zaslugu jeste upravo ta moja
dobra uvežbanost da neuspehe i osude podnosim lako, kao što, na
primer, domaćice naviknute na vatru i vruće šerpe, lako podnose
opekotine.
Lako je uhvatiti se (kao za slamku)
za arapsku poslovicu: "psi laju, karavan prolazi". Ali, ima
umetnika koji ne prestaju da sumnjaju u sve i svakog, pa i u sebe
samog. Doduše, etikete su najčešće "ćorak", municija
koja diže buku, ali ne ubija.
Pa, ipak, slikari (naravno ne svi) u
svakoj zamerci, čak i u onoj koja nije skrojena da bude objektivna
kritika, traže zrno istine.
Uzgred budi rečeno, jedini je valjan
dokaz da je neko srušen ako taj neko prestane da radi; jedina
efikasna odbrana protiv sopstvenih sumnji je nastavljanje slikanja.
• Politička aluzivnost vaših slika proglašavana je vašom
manjkavošću.
Moje slike se ne odnose na politiku.
One se odnose na čovekovu sudbinu unutar rezervata netolerancije, a
to je svakako ozbiljna i večna tema. Osim specijalizovanih
istoričara, današnji gledalac Gojinih gorkih slika ne zna šta je
bio "politički" motiv da slike nastanu; u slikama je
ostala snaga otpora protiv nasilja, žestina ironije na račun lažne
veličine.
Te stvari su večna pretnja čovekovom dostojanstvu i
smislu opstanka, zar ne!?
Najzad, eventualna efemernost "političke
aluzivnosti" automatski otpada ako slika ima dovoljnu likovnu
nosivost; mlitavoj i malokrvnoj slici ne pomažu ni nealuzivnost ni
čistota medija.
• Manipuliše li se umetnicima? Da li su oni spremni na kompromise zbog malih i velikih beneficija?
Dok su beneficije postojale, a
postojale su onih prvih poratnih godina, spremnost pojedinih umetnika
na kompromise mogla se bar shvatiti ako ne i opravdati. Ali je kod
nas, već odavno, umetnik prepušten sam sebi i, u tom pogledu, mi
smo dostigli stupanj zapadnog sveta.
Prepušten sam sebi, dakle,
neobezbeđene egzistencije, umetnik je, nema sumnje, na neki način
oslobođen moralnih obaveza prema društvu i u situaciji da i na
društvo i na sopstvenu sudbinu gleda bez "prižmirivanja"
na jedno oko.
Neko se ovim novim oblikom slobode koristi, neko ne!
• Institucija "državni umetnik" deluje ofucano. Ukoliko postoji, gde je ona najjača?
Ne znam kakva je situacija u ostalim
republikama; što se tiče Srbije, usuđujem se da tvrdim da u njoj
institucija "državni umetnik" ne postoji. Ona retka i
minimalna ulaganja u kulturu, u toj meri su demokratski raspoređena
na sve umetnike, da blagodet "državnog umetnika" niko ne
oseća.
• Neki kažu da se progledavanja u
umetnosti i životu na ovim meridijanima događaju sa priličnim
zakašnjenjem. Da li su za to krivi jadni Turci ili naš mentalitet?
Naša kulturna i ostala "zakašnjenja",
s malim modifikacijama, karakteristična su, čini mi se, za sve
krajeve ove zemlje, a ne samo za one njene delove koji su proveli pet
vekova pod turskom dominacijom. Krajnje je vreme da "jadne Turke"
ostavimo na miru i da ne preuveličavamo njihove zasluge za naš
mentalitet.
Često zakasnela, kako rekoste, progledavanja u životu,
bila bi, sigurno, prava tema za ozbiljna istraživanja ljudi
neuporedivo kvalifikovanijih od mene. Pretpostavljam da bi u ovakvim
istraživanjima značajno mesto zauzela činjenica o našem
geopolitičkom položaju u proteklim vekovima, ali o tome se ne sme suditi neodgovorno, uz put i
naprečac, pogotovu o tome ne mogu ja da sudim.
U pogledu kulturnih
zakašnjenja, ona su, mislim, nastupala uvek kad smo umesto iskaza
vezanih za sopstvene dileme, pokušavali da sustižemo forme tuđih
iskaza, zaboravljajući da su forma i sadržina stvari koje se ne
mogu razdvajati.
Na uvezene, pozajmljene ili, jednostavno,
"sustignute" forme (nije važno da li brzo ili sporo
sustignute) ne mogu se, bez štete po kulturu i njen smisao,
nakalemiti naše sadržine.
Izvesna internacionalizacija sadržaja u
dvadesetom veku uslovila je, dabome, internacionalizaciju formi, ali
je suština problema, ipak, ostala otvorena.
Ispričaću
jedno svoje iskustvo, odnosno jedno svoje zakasnelo doznavanje. Pre
dve godine, u razgovoru sa jednim američkim kolegom, vrsnim i
obrazovanim slikarom, upitah kako tumači pojavu da za vreme
vijetnamskog rata, koji je bio i ostao stid američkih
intelektualaca, američki umetnici nisu, na svoj način i u svom
medijumu, reagovali.
On se začudio mome čuđenju i mojoj
neobaveštenosti. Objasnio je da je poznati likovni trend - Minimal
Art - nastao upravo kao rezignativna posledica vijetnamskog rata, tj.
kao protest američkih slikara protiv mešanja Sjedinjenih Država u
sudbinu vijetnamskog naroda.
Uzrok nastanka Minimal Arta je bio psihološko filozofske vrste i kao
takav logičan sadržajno-formalni sklop; kasnije uvezena forma ovog
trenda u druge sredine, pa i u našu, posledičila je, nužno,
čistim estetizatorstvom, pa i besmislom.
• Ne treba ismejavati samo one koje
manipulišu, već i one koji dozvoljavaju da budu manipulisani. Time
se obično bavi napredna književnost. Da li će neko reći za vaše
"Prizore" da su satirično slikarstvo?
Pravilo da "sve postoji u svemu"
nije, čini se, nigde tako često potvrđeno kao u umetnosti. Prave dramatike valjda i nema bez
prisustva humora, ni tragike bez ironije, ni zamaha bez učešća
mirovanja.
Žanr slikarstvo nastalo pod kraj XIX veka nikad nije
uspelo da se oporavi od jedine greške koja mu se potkrala - bilo je
smrtno ozbiljno i zbog toga ostalo dosadno...
Imam utisak da savremeni čovek ne samo
da ume bolje da se "zeza" od čoveka iz nekih ranijih
epoha, nego su mu i oni umetnički iskazi sa priličnom dozom
ironije, i u najozbiljnijim temama vazda dobrodošli.
Umetnost
doprinosi duhovnoj klimi vremena (dobrim delom je i stvara), a zatim,
kad uđe u krug koji je i sama crtala, iz njega više ne može da
izađe.
Razgovarao: Dejan Lučić (Halo u poverenju, 1984.)
