April 1978: Davno snimljena "Sutjeska"
još stvara nevolje Nikoli Popoviću, energičnom, sposobnom i iznad
svega upornom, koji je, nema sumnje, direktor naših najvećih
filmova. Popović je bio izvršni producent "Sutjeske",
superspektakla sa super brigama, koje ne prestaju ni danas, pet
godina posle svečane premijere na Tjentištu.
Te neprijatnosti su,
verovatno, jedan od razloga što je pristao na intervju jedan inače
ćutljivi direktor - diplomirani pravnik i ekonomista, koji je
bezbednost kabineta, ili advokatske kancelarije, zamenio neizvesnom
filmskom stvarnošću.
Pripremajući i snimajući film skuplji
od šest milijardi starih dinara - u kome je Ričard Barton tumačio
lik Vrhovnog komandanta Tita, Popović je, godinama mučio muku, jer
je bilo malo sredstava. Danas, ma koliko zvučalo apsurdno, nevolje
su iskrsle, čini se, zbog toga što je "Sutjeska" donela
više novca nego što su mnogi očekivali.
Ne ide kako treba ni kad se zaradi
U pedantnom izveštaju na više od 50
stranica, pod naslovom "Bilans dugometražnog igranog filma
SUTJESKA", Popović je pre više od dve godine konstatovao da su
sve obaveze podmirene i da prihode od poslednjeg kvartala 1975.
godine u celini treba deliti radnim organizacijama koje su uložile sredstva u "Sutjesku".
"Predlažemo da se u komisijskom sastavu, koji će odrediti Skupština financijera, izvrši provera dosadašnjih prihoda filma i procena daljih prihoda ... Ubuduće, podele bi trebalo vršiti, po našem mišljenju, svakih šest meseci ... ", napisali su i potpisali v.d. direktor OOUR-a "Sutjeska-Peta ofanziva", direktor filma i predsednik Zbora radne zajednice.
Perspektive sufinansijera su bile
relativno ružičaste. Pored zadovoljstva što su pomogli stvaranju
najgledanijeg jugoslovenskog filma (do 30. septembra 1975. godine
4.325.491 gledalaca u zemlji), koji je našu epopeju predstavio
milionima bioskopskih posetilaca širom sveta, došlo je vreme da
počnu da im se vraćaju uložena
sredstva.
Ali preporuka iz bilansa ostala je
mrtvo slovo na papiru.
- Prihodi od "Sutjeske" još
pritiču. Međutim, radne organizacije, koje su delimično
finansirale film, ne dobijaju ni dinara. Reč je o nekoliko stotina
miliona starih dinara ... A želeo bih da se ovaj posao do kraja časno završi - kaže Nikola Popović,
kome ovakva situacija višestruko smeta.
Mnogi su već zaboravili da je
svojevremeno bilo raznih otpora da se snimi "Sutjeska" i da
nisu bile retke glasne sumnje u konačan uspeh filma, od umetničkog
do komercijalnog.
Međutim, Nikola Popović nije zaboravio. Kao čovek
koji je potpisao ugovore sa 178 radnih i 27 društveno-političkih
organizacija, garantujući im učešće u eventualnim prihodima
filma, oseća se krivim. Najzad, učestvujući u pripremi novog,
ambicioznog projekta "Igmanski marš" - za koji je
tridesetak radnih organizacija već udružilo oko sedam miliona novih
dinara - Popoviću smeta što se prihodi "Sutjeske" ne dele
kako je dogovoreno i ugovoreno.
Zašto se o tome ne govori otvoreno
Producentu, koji je sarađivao sa više
oskarovaca, koga je prošle godine Sergej Bondarčuk nekoliko nedelja
čekao u želji da baš on bude direktor njegovog filma "Stepa"
i koji je, pre više od 10 godina, na povratku iz Kana, doveo u
Jugoslaviju reditelja Romana Polanskog, verujući u talenat tada
nepoznatog Poljaka, a sa kojim do saradnje nije došlo, jer se nekim
ključnim ljudima učinio "mali i neubedljiv", Popoviću
smetaju mnoge stvari o kojima se malo i retko otvoreno govori u našoj
kinematografiji.
- Znam da i danas ima ljudi spremnih da
dignu glas protiv filmova koje nazivaju "skupim" i
"državnim" - kaže Popović. - Svi znamo da je veliki broj
filmova završio po bunkerima, ili su, recimo, u Beogradu imali do
3.000, a mnogi ne više od 10.000 gledalaca. To su, po mom mišljenju,
naši najskuplji filmovi. To su autorske zablude i bačen novac i u
onako siromašnoj kinematografiji. O nekoj prodaji tih filmova
inostranstvu neću ni da govorim, a propagandni efekat smešno je
pominjati.
- Krajnje je vreme da se kaže da su
"Sutjeska" i "Neretva" imale devizne
prihode od oko 3 miliona dolara i da ih je samo u zemlji videlo oko
devet miliona ljudi. Kad se zna da je prosečan devizni prihod po
jednom jugoslovenskom filmu između 20 i 30 hiljada dolara, mislim da
je sve jasno.
- Šta to znači "državni"
film? - nastavio je Nikola Popović. - Poznato je da danas cena
najjevtinijih filmova iznosi oko pet miliona dinara. Zna se i da
svaki film ima svoje potrebe od kojih zavisi cena i da jednostavno
ima filmova koje je nemoguće snimiti za male pare. Najzad, zna se da
ima tema za koje je društvo posebno zainteresovano.
Tako je svuda u
svetu, i na Zapadu i na Istoku. Zbog čega bismo mi to izbegavali?
Ono što je bitno za takve filmove, jeste da višak sredstava, koji
je neophodan za realizaciju, ne dolazi iz fondova namenjenih
kinematografiji. Nije mi jasno zbog čega to neki ne znaju ili neće
da znaju.
Od čega žive oni koji ništa ne rade
- U našoj kinematografiji ima klanova.
Ili, tačnije, postoje grupacije - kaže Popović. - Strah od
sutrašnjice, egzistencijalna neizvesnost, teraju ljude u saveze u
kojima nastupaju kao grupe. Vremenom, grupe su se izveštile u
visokoj školi filmskog marifetluka, pa je često nemogućno
pohvatati sve konce, a pri pokušajima da se začarani krug razbije,
udara se na pogrešne ljude.
Naša zla kob je da su interesi
kinematografije često podređeni ličnim interesima. Kako, inače,
objasniti postojanje nekih filmskih kuća koje za dve i više godina
snime po jedan film? Od čega u međuvremenu žive i koji je širi
društveni interes njihovog postojanja?!
- Da li ste za integraciju?
- Apsolutno! Postoji disproporcija
između značajnih stvaralačkih snaga i rezultata koji se postižu.
Naša kinematografija je u celini tehnički veoma siromašna, sa
dosta oskudnim saradničkim kadrom. Zato i ne razumem
pojavu zatvaranja pojedinih kinematografija.
Saradnja zdravih,
stručnih angažovanih i odgovornih je neophodna, bez obzira da li je
reč o pojedincima ili organizacijama. Uostalom, zatvaraju se samo
inferiorni. S druge strane, nenormalno je da u jednoj republici
egzistira 10 proizvodnih kuća i da, na kraju, društvo interveniše
sanacionim programima.
Svaka kuća ima umetničko veće -
nastavio je Popović. - To je korisno. Ali, pod uslovom da u
umetničkim većima sede ljudi koji ne favorizuju i ne realizuju
svoje projekte u okviru tih istih kuća. Dalje, bilo bi neophodno da
se konačno organizovano pristupi stvaranju scenarističkog kadra.
- Neki veruju da je opstanak malih kuća
jedini način da poneko ostvari svoj projekat mimo umetničkih veća
koja rade na principu "ja tebi - ti meni" ...
- Ne slažem se - kaže Popović. - Ako
su uspeli da stvore svoju radnu organizaciju, došli bi do filma i u
okviru jedne veće, složene organizacije. Naravno, uz mnogo više
samoupravnih filtera i provera. I to bi manje stajalo
kinematografiju. Integracijom se oslobađaju velika sredstva ...
Štetu prave oni koji su zalutali na film
Kad smo mu rekli da postoji mišljenje
da su naši direktori filmova loši i da se često pretvaraju u
puke računovođe, klimoglavce i samo potpisuju film, Nikola Popović
je odgovorio:
- Već sam rekao da je naš film
osiromašio s kadrovima. Rekao bih da imamo ekipu iskusnih i veoma
sposobnih filmskih radnika, ali to je nedovoljno za kinematografiju
koja proizvodi do 20 filmova. Mora se priznati da su mnogi zalutali
na film i da mu prave veliku štetu. Odsustvo visokog obrazovanja u
osnovi je razlog što se često radi mehanički, fizički bez ikakvog
estetskog odnosa prema zvanju i konkretnom poslu.
- A direktori?
- Možda bi jedna prava analiza
pokazala i dokazala da jugoslovenska kinematografija svake godine
gubi, otprilike, četvrtinu sredstava zbog toga što je loše
ogranizovana, što je loše produkciono vođena.
Izuzetak je
"Jadran-film", kao jedinstvena stabilna producentska kuća u
zemlji, koja je oduvek imala i program i sredstva i potpunu
materijalno-finansijsku ravnotežu, a da nije bila privilegovana u
odnosu na druge proizvodne kuće u zemlji.
Eto primera koji pokazuje
da kod nas može da se radi, ako se produkcija vodi na pravi način.
Međutim, što se tiče direktora filma često se prave velike
greške. Nedopustivo je da mnogi od njih nemaju ni višu, ni visoku
stručnu spremu, a barataju sa milijardama.
- Radili ste sa mnogim rediteljima. Ko
su najbolji? - pitali smo Popovića. Odgovorio je bez kolebanja:
- Petrović, Bulajić, Mimica, Štiglic.
To su značajni autori da tako kažem, iz stare garde, i svaka
kinematografija bi ih poželela. Ima talentovanih i u srednjoj
generaciji, poput Mila Đukanovića i Vuka Babića, koji su, na
žalost, potisnuti u stranu, čini se zaboravljeni. Imamo mladu ekipu
reditelja, koja je i talentovana i pismena. Šteta što su te mlade
sineaste razdvojili...
- Kako to mislite?
- Radili su u okviru preduzeća
"Tele-film". Između ostalih, tu su bili Dejan Karaklajić,
Goran Marković, Srđan Karanović, Miroslav Jokić i drugi. Imali su
svoj program. Preduzeće je, međutim, likvidirano, a planirani
projekti kupljeni u bescenje. Kasnije, na tim projektima su druge
kuće narlavile kapital.
Zamolili smo ga da nam na kraju iznese
nekoliko detalja o "Igmanskom maršu".
- Sve je još u pripremi. Savet filma i
Izvršni producent daće o tome zvanično mišljenje. U svakom
slučaju da bi se stvorilo odgovarajuće filmsko delo, tema Igmanskog
marša obavezuje na ozbiljan i uporan rad.
Razgovarao: Dušan Krajčinović (Duga, 1978.)
