Jesen 1960: Danas se obojica pripremaju da preuzmu tehničko rukovođenje svojih ekipa. Mitić je na školovanju u Zapadnoj Nemačkoj, gde su stručni sportski radnici poznati po studioznosti i pedanteriji - posle prvog praktičnog rada u Poljskoj, Bobek očekuje vizu za odlazak u Budimpeštu, kod Bukovija, na usavršavanje kod jednog prominentnog trenera, koji mu je nekada bio čak i prvi učitelj.
Uprave njihovih klubova obradovale bi se da ih što pre vide na poslovima za koje se pripremaju: ako je za taj poziv potrebna velika ljubav i privrženost prema svojim klubovima, može li se naći veći broj sportista od njih dvojice, koji su to posvedočili kroz više godina:
U Rimu 1949. (i ne samo tada) Bobeku su
ponuđene znatne svote za prelaz u nekoliko velikih evropskih timova.
Menadžeri su ga saletali, poturali gotove ugovore, u kojima je njemu
prepuštano da napiše svotu koju traži. Odbio je te više nego
primamljive ponude, jer se njegova odanost nije merila novcem ...
U Riju 1950. (i, opet, i ne samo tad)
Mitiću su saopštili da prihvataju svaku sumu koju traži da igra u
Riju, Sao Paolu ili Buenos Airesu ... Obećavali su mu kuću, kola,
da mu prebace celu porodicu u Južnu Ameriku, da ga obezbede za ceo
vek.
Južnoameričkim menadžerima bilo je teško shvatiti da ima neki čovek, da može biti negde neki sportista u svetu - koji odbija i razgovore o takvim kombinacijama, da neko više voli svoju zemlju, svoj grad, svoj klub nego hrpe dolara i čekovne knjižice ...
Mitić se samo smeškao, čak je odbijao i da razgovara ...
Obojica su ostali u zemlji i u svojim klubovima do kraja karijere, obojica su ogromno, možda ponajviše doprineli njihovoj popularnosti i uspesima, obojica su na svakoj utakmici izgarali do poslednjeg atoma snage, obojica ostaju pojmovi za naš futbal i sport u celini, primeri na koje se može ukazivati mladim futbalerima za mnoge godine ...
Južnoameričkim menadžerima bilo je teško shvatiti da ima neki čovek, da može biti negde neki sportista u svetu - koji odbija i razgovore o takvim kombinacijama, da neko više voli svoju zemlju, svoj grad, svoj klub nego hrpe dolara i čekovne knjižice ...
Mitić se samo smeškao, čak je odbijao i da razgovara ...
Obojica su ostali u zemlji i u svojim klubovima do kraja karijere, obojica su ogromno, možda ponajviše doprineli njihovoj popularnosti i uspesima, obojica su na svakoj utakmici izgarali do poslednjeg atoma snage, obojica ostaju pojmovi za naš futbal i sport u celini, primeri na koje se može ukazivati mladim futbalerima za mnoge godine ...
*****
I dok su igrali, i dok su bili u
najvećoj snazi, ljubitelji futbala (i ne samo "iz
navijačkih razloga") često su pitali - ko je bolji, Mitić ili Bobek? Ovo pitanje ne treba shvatiti ko
je bolji, a ko slabiji - nego među dva velika igrača - ima li,
ipak, jedan od njih koji je veći?
Poređenje Mitić - Bobek može se svesti na kratak odgovor:
Mitić je bio dinamičniji, veća "motorna snaga" svoga tima, mladić koji je i slabe podsticao na velika pregnuća, koji je "vukao" ceo tim, ulivao ohrabrenje i davao "ton" njegovoj igri.
Bobek je individualno bio nešto bolji i raznovrsniji u tehničkom pogledu, efikasniji, ali to su sitne, skoro beznačajne razlike u poređenju dva igrača, koji su svaki za sebe, bili u svakom pogledu "veliki futbaleri".
Lično je mišljenje da je za uspehe i popularnost "Crvene zvezde" Mitić učinio veći doprinos.
Ono što im je bilo zajedničko na terenu, to je poštena, fer, požrtvovana borba, lepo drugarstvo, poštovanje protivnika, neiscrpno pregalaštvo. To su, najpre, i iznad svega, bili dobri ljudi - kako se to popularno kaže - pa onda sve ostalo.
Sport im je bio samo prilika da se afirmiraju, za lično oduševljenje i da druge oduševe, i kao što im se pljeskalo u Beogradu ili Zagrebu, tako im se aplaudiralo u Parizu, Londonu, Riju, Istanbulu, Stokholmu - gdegod su se pojavili u godinama svoje blistave karijere.
Baš zato što su vremenski igrali zajedno i traži se upoređenje, koje bi, svakako, izostalo da ih vreme razdeljuje.
Poređenje Mitić - Bobek može se svesti na kratak odgovor:
Mitić je bio dinamičniji, veća "motorna snaga" svoga tima, mladić koji je i slabe podsticao na velika pregnuća, koji je "vukao" ceo tim, ulivao ohrabrenje i davao "ton" njegovoj igri.
Bobek je individualno bio nešto bolji i raznovrsniji u tehničkom pogledu, efikasniji, ali to su sitne, skoro beznačajne razlike u poređenju dva igrača, koji su svaki za sebe, bili u svakom pogledu "veliki futbaleri".
Lično je mišljenje da je za uspehe i popularnost "Crvene zvezde" Mitić učinio veći doprinos.
Ono što im je bilo zajedničko na terenu, to je poštena, fer, požrtvovana borba, lepo drugarstvo, poštovanje protivnika, neiscrpno pregalaštvo. To su, najpre, i iznad svega, bili dobri ljudi - kako se to popularno kaže - pa onda sve ostalo.
Sport im je bio samo prilika da se afirmiraju, za lično oduševljenje i da druge oduševe, i kao što im se pljeskalo u Beogradu ili Zagrebu, tako im se aplaudiralo u Parizu, Londonu, Riju, Istanbulu, Stokholmu - gdegod su se pojavili u godinama svoje blistave karijere.
Baš zato što su vremenski igrali zajedno i traži se upoređenje, koje bi, svakako, izostalo da ih vreme razdeljuje.
*****
... Maja 1946. naša fudbalska
reprezentacija startovala je prvi put posle rata. I tad, baš kao i
1920, kad se prvi put na terenu pojavio futbalski tim Jugoslavije - i
prvi susret posle Drugog svetskog rata - imali smo sa istim
protivnikom, sa Čehoslovačkom: U Anversu, 1920, Čehoslovaci su
slavili previsoku pobedu od 7:0.
Ovog puta, u Pragu, Jugosloveni su pobedili sa 2:0. U timu Jugoslavije pojavili su se prvi put i prvi put zajedno, Mitić i Bobek. Mitić je bio bolji i efikasniji - sam je dao jedan gol i pripremio drugi, koji je realizovao Tomašević.
Ovog puta, u Pragu, Jugosloveni su pobedili sa 2:0. U timu Jugoslavije pojavili su se prvi put i prvi put zajedno, Mitić i Bobek. Mitić je bio bolji i efikasniji - sam je dao jedan gol i pripremio drugi, koji je realizovao Tomašević.
To je bio početak. Otada, preko deset
godina, samo ih je bolest ili retka povreda sprečavala da se u
reprezentaciji ne nađu zajedno. Njihov uspon - bio je i uspon jugoslovenskog
futbala: sa naših terena njihova imena prodrla su u svetsku sportsku
javnost.
... U Parizu, 1949, u kvalifikacionoj
utakmici za svetsko prvenstvo, Francuska je vodila sa 1:0. Naše levo
krilo Benko nije postigao gol sa gol-crte praznoga gola: dok se
zbunjeno odlučivao da li levom ili desnom nogom, ovako ili onako da
ćušne loptu u mrežu, stigao je bek Marš i loptu izbacio u polje.
Naše nade bile su skoro pokopane. Bobek je izjednačio iz situacije
koja nije ništa obećavala:
- Iz dubine Čajkovski mi je dobacio
loptu, ali prejako, tako da je nisam mogao stići. Međutim - pričao
je Bobek - ipak sam potrčao, jer mi se učinilo da se bek Marš i
golman Ibrir nisu sporazumeli ko da pođe na loptu. Ibrir je pošao
kasno, a Marš me nije primetio, već je zastao. Lopta se zaustavila
između njih, utrčao sam, "felšom" izbacio loptu na
stranu i izbio sam pred prazan gol. Bio sam mlad i neiskusan, tog
trenutka strašno sam se poplašio, ali sam ipak, skoro nesvesno,
uputio loptu u prazan gol ...
U Riju 1950. isto tako bili su zajedno:
dok su se hodnikom ispod zemlje penjali stepenicama koje su vodile na
teren, Mitić je naglo podigao glavu. On nije primetio da se nalazi
tačno ispod metalne pokretne roletne, kojom se zatvara izlaz iz
hodnika da se kad pada kiša, voda ne sliva niz stepenice. Na
nesreću, roletna nije bila svučena do kraja.
Mitić je naglim pokretom, glavom udario u roletnu da ga je oblila krv.
To je zbunilo našu ekipu, koja je izišla na teren sa deset igrača. Lekari su Mitiću ukazali pomoć i on se pojavio na igralištu nekoliko minuta kasnije. Oko glave, na kojoj je ostala duboka rana, nosio je "čalmu".
U našem demoralisanom i zbunjenom timu, ipak je bio jedan od najboljih igrača, "kakve je - tako je pisala štampa - Južna Amerika retko kad imala mogućnosti da vidi" ...
Mitić je naglim pokretom, glavom udario u roletnu da ga je oblila krv.
To je zbunilo našu ekipu, koja je izišla na teren sa deset igrača. Lekari su Mitiću ukazali pomoć i on se pojavio na igralištu nekoliko minuta kasnije. Oko glave, na kojoj je ostala duboka rana, nosio je "čalmu".
U našem demoralisanom i zbunjenom timu, ipak je bio jedan od najboljih igrača, "kakve je - tako je pisala štampa - Južna Amerika retko kad imala mogućnosti da vidi" ...
Nekad su gledaoci dolazili na stadion
da vide "Crvenu zvezdu", neki opet, da vide "Partizan",
ali nije bio mali broj ni onih koji nisu dolazili ni zbog prvih, ni
zbog drugih - već da vide Mitića i Bobeka!
Danas, kad se više ne pojavljuju na
terenu, kad su futbalske cipele obesili o klin, nemojte - vođeni
svojim klupskim simpatijama - pitati ko je bio bolji: obojica su bili
veliki igrači, dobri sportisti i drugovi, i obojica su bili i ostaće
među najvećim koje je ikada imao naš futbal...
Napisao: Radivoje Marković (Duga, 1960.)
