Svetlana Bojković '81: Ne bih sprečavala ćerku da postane glumica, mada bi mi ipak bilo malo žao...

Decembar 1981: Ušla je onako kako ulaze svi ljudi puni samopouzdanja. Bio je siv decembarski dan, ali kada se pojavila Svetlana Bojković izgledalo je kao da su se sva svetla upalila.

Bio je to susret uoči premijere "Tri sestre" Antona Pavloviča Čehova. Tada su glumci najčešće nervozni, odsutni, zabrinuti... Moja sagovornica ne izgleda brižno, naprotiv. Pogled, koji najbolje odaje svakog čoveka, bio je bez senki.

I van scene, bez šminke i reflektora, Svetlanino lice je kao sa neke stare kameje: otvoreno, lepo, skladno. Na njemu ne preovlađuje nijedna crta, to lice ima neki sabran izraz, predstavlja celinu, od prirode datu, a ne formiranu od likova koje je ostvarivala na sceni.

Glumica od uspeha

Šta je za vas gluma?

- To je sjajna disciplina duha i tela u kojoj čovek može da nađe nezamenljive trenutke slobode, posebna oaza. Tada ne pripadamo sebi, samo postojimo.

A pozorište?

- Kao pojam - trebalo bi da bude vrlo blizu glume, odnosno to. A kao institucija danas postoje još mnoge druge stvari koje smetaju osnovnoj nameni.

Poznati dramski glumac Miša Žutić jednom je rekao: "Žao mi je što se gluma odvija u pozorištu." Da li se s tim slažete?

- Da, u tome ima dosta istine. (Nadam se da to nije odgovor smerne supruge).

Kada ste bili na Akademiji da li ste verovali da ćete tako daleko domašiti kao glumica?

- Ne! Apsolutno ne. Bila sam uzbuđena, uplašena i zaljubljena u tu pojavu - izaći na scenu i igrati. Prošla sam i prolazim kroz razne faze. Kao u ljubavi.

Kad ste već spomenuli tu veliku reč - ljubav, recite mi šta ona znači za vas?

- Teško je definisati kao i umetnost. Ali, kao što u umetnosti čovek može da doživi trenutke u kojima je zadovoljan što postoji, tako se isto dešava i u ljubavi. I za jedno i za drugo potrebno je mnogo truda. Drukčije ne umem da vam kažem.

Sad igrate Mašu u komadu "Tri sestre". To je uloga o kojoj glumice sanjaju. Vama se i velike želje brzo ostvaruju. Slažete li se?

- Da, imala sam sreću. Danas vidim da to nije samo sreća. Već sam 14 godina u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Dosta sam radila i radim, idem iz uloge u ulogu, kazujem čak i stihove. Valjda je to nagrada za dar i marljivost.

Za vas kažu da ste veliki profesionalac, da studiozno pripremate uloge. Kako gradite lik?

- Vrlo lako i brzo učim tekst. Ako me ponese uloga onda spontano, tokom proba, tražim glumačke radnje, ponekad i intuicijom, iracionalnim putevima. Pošto sam žena, dosta me muči ženska iracionalnost u ulogama. Muškarci imaju dar koji mi nemamo: lakše oblikuju senzibilitet lika koji grade. Kod nas je taj proces konfuzniji, pa i ja bolujem od toga. Srećom, na kraju sve ispadne dobro.

Da li ste spremni da bez pogovora usvojite koncepciju reditelja ili imate i svoje viđenje lika koji tumačite? 

Kako kad, zavisi od reditelja.. Ako on zna šta hoće, ako je ubedljiv - onda se povinujem njegovom zahtevu. Ponekad se dešava da i reditelj luta, da mu tekst ne pruža materijal za rešenje - muke su zajedničke.

Kad dobijete novu ulogu i tražite prilaz da li se konsultujete sa suprugom?

- Ne! On dođe na prvu generalnu probu i skrene mi pažnju na određene detalje. To je sve.

Da li više volite aplauz gledališta ili komplimente kritike?

- Aplauz gledališta. Više cenim sud publike, ona je ta koja čista srca gleda i na svoj način, mada veoma stroga, na istinit način dokazuje da učestvuje u predstavi. Njoj se ne može podvaliti lažnom igrom a prave glumačke trenutke prima na takav način da zbog toga vredi biti glumac.

Dok je Svetlana Bojkovjć izgovarala ove reči pogled joj je odlutao, učinilo mi se da je duhom skoknula na scenu, setila se nečeg što je i sada duboko prožima. Pretpostavljam da su to oni slatki trenuci kad se aplauz prima i na otvorenoj sceni.

Opšta ljubimica

Kakav je vaš odnos prema popularnosti?

- To je za mene nešto periferno. Tako je bilo u početku. Danas čak ni to. Jednostavno ne obraćam pažnju da li me neko prepoznaje ili se okreće za mnom. Volim da u miru radim svoj posao, jer je prava gluma jedna intima. Takvo gledanje me obezbeđuje od svih iskušenja te vrste, na taj način stvaram barijeru između ljudske radoznalosti i svoje ličnosti. Iskreno, uvek mi je malo neugodno kad primetim da me je neko prepoznao i to ne ume da sakrije.

Za vas kažu da ste glumica koja ima "svoju publiku". Da li vas to ispunjava zadovoljstvom, znate da vaš trud nije uzaludan.

- Nisam dovoljno svesna toga. Ponekad ne mislim o tome ali dešava se i to da mi se ukaže. Naravno da mi je milo što znam da ljude u gledalištu interesuje kako ja radim. To je jedna finesa više. A to je stroga publika, ona što sve razume.

Nekad je neko rekao: Glumac je glumac. Time se hoće reći da svi oni koji se bave ovim zanatom nisu "obični ljudi"; da su ne samo veliki strasnici i zaljubljenici svog poziva već i "velika deca", da "igraju" i van scene, i pravi život za njih je velika pozornica.

Tokom našeg razgovora Ceca Bojković je bila sublimna skromnost, samosvesna žena krajnje jednostavna, prirodna, bez poze...

Jeste li imali neuspeha i kako ste to primili?

- Neuspeha, onog drastičnog, nije bilo. Mislim na one koji bi mogli uticati na dalji tok mog rada. Stroga sam prema sebi i vrlo retko zadovoljna onim što ostvarim. Uvek mislim: moglo je to i bolje!

Okrenimo se malo životu. Šta za vas znači porodica?

- S obzirom na posao kojim se bavim i na moju strast prema pozorištu ja - iako imam porodicu - ne mogu dati klasičan odgovor. Moj život se odvija između dva pola: jedan je nemir koji me vuče da igram, drugi, čežnja za običnim porodičnim ručkom, šetnjom po dečijem vrtiću...

Imate li vremena za svoja mala zadovoljstva i šta vas to van scene čini srećnom?

- Mnogo radim. Meni svaka sitnica predstavlja zadovoljstvo; čak i ono što običan svet ne primećuje jer živi na taj način, to je njihova svakodnevica. A to su one sasvim obične stvari: prošetati gradom, gledati izloge, skuvati ručak, ispeglati veš... Za mene su ti obični poslovi zadovoljstvo jer to ne radim svaki dan. I još nešto: u takvim sitnicama uvek vidim konkretan rezultat rada - ručak je na stolu, veš složen...

Kad bi vaša kćerka poželela da pođe putem svojih roditelja: da bude glumica - da li biste je u tome podržali ili pokušali da odvratite?

- Ne bih je sprečavala da radi ono što voli i želi, mada bi mi intimno bilo malo žao.

Zašto?

- Iz vrlo jakog razloga: smatram da su glumci ljudi koji na izvestan način prolaze malo pored života.

Malo na filmu i televiziji

Svet pozorišta i filma, kao i oni koji najčešće sede kraj svojih "magičnih kutija", pitaju se zašto jedna glumica takvog talenta i pojave i lepote igra tako retko na televiziji, još manje na filmu.

To pitanje upućujem ljupkoj sagovornici.

- Odgovor je vrlo jednostavan: ne zovu me! Ali nisam zbog toga nezadovoljna. Imam svoje mesto u pozorištu, tu se bavim svojim poslom na mnogo ugodniji način nego što je rad na filmu. Sasvim je izvesno da film ima svoje čari za glumicu, ali ja nikad ne bih mogla da budem samo filmska glumica. To je fizički izuzetno naporan posao i zahteva jednu vrstu nomadskog života. Rad u pozorištu je gospodstveniji.

Koje uloge više volite: one iz klasičnog ili iz modernog repertoara?

- Volim dobar komad, divan tekst, a sasvim mi je svejedno kad se i gde događa radnja.

Počinjete da dobijate lepotu zrele žene. Da li se pribojavate prvih bora, onoga što nagoveštava da je mladost prošla?

- Još ne. Bila bih neiskrena kad bih tvrdila da će tako ostati, jer žena je - žena. Međutim, sledećih godina dužna sam da obavim taj unutrašnji proces, da se pripremim. Ako budem pametna, može se desiti da lepo ostarim.

Čuvena francuska glumica Simon Sinjore na jednu jetku žensku primedbu da je ostarila, inteligentno je odgovorila:

"Šta mogu, imala sam dve mogućnosti: da umrem ili da ostarim. Izabrala sam ovo drugo."

Složili smo se da je madam Sinjore u pravu. Razume se, ako je čovek dovoljno mudar da od toga ne pravi dramu.

Da li se nekad javila sumnja da ste pogrešili što ste se odlučili da budete glumica?

- Nisam. Toliko sam predata glumi i takav sam entuzijast da sumnji nema mesta. Istina, negde duboko u sebi znam da zbog izbora ovog posla nikad neću sasvim proživeti život, onako kao ljudi drugih zanimanja.

Živimo u dinamičnom vremenu. Sve se menja, pa i pozorište. Kako je izgledalo JDP kad ste u njega ušli kao student pun oduševljenja, snova, nada i strepnji, i kako ga danas vidite, šta se izmenilo?

- Imala sam sreću da uđem u to pozorište sa još deset ljudi moje generacije. Sve su to danas afirmisani umetnici istog pozorišta. Nas je doveo pokojni Bojan Stupica. Na žalost, brzo smo ostali bez njega ali ja i danas u svima nama prepoznajem onu iskru s kojom smo došli i koju je Stupica trebalo da rasplamsa.

Moja generacija imala je i taj hendikep: nismo igrali s velikim glumcima od kojih bismo učili zanat. Izgledalo je kao da je prenošenje majstorstva tj. pozorišne tradicije prekinuto za izvesno vreme. Tako smo mi godinama morali da otkrivamo tajne glume sami, a to je dosta teško i ne rađa velikim plodom.

Nas još uvek nazivaju "generacijom bez pokrića". Međutim, tome će po zakonu prirode doći kraj. Srećom, još uvek su živi i zdravi Ljuba Tadić, Branko Pleša, Ljiljana Krstić, Maja Dimitrijević... Mi sad u komadu "Tri sestre" igramo zajedno na obostrano zadovoljstvo. Jer, kao što stariji indukuju mlađe, tako i mlađi, na svoj način, indukuju starije.

Za vas poznavaoci glumačkog zanata kažu da ste glumica "čiste krvi": podjednako se dobro snalazite u dramskom fahu i u komedijama. Šta vi o tome mislite?

- Ja zaista ne znam kakve sam krvi. Ne  bih vam o tome mogla dalje govoriti. O tome neka sude publika i kritičari.

Vaše dve poslednje uloge u Ateljeu 212 ("Noć Tribade" i "Vernisaž") pokazale su da ste se izvanredno prilagodili načinu glume koji neguje ovo avangardno pozorište. Za mnoge je to bilo otkrovenje.

- Ja ne razumem tačno o čemu vi govorite. Za mene je gluma uvek gluma, pa i ono što sam radila u Ateljeu 212 bila je - gluma. Vrlo smo dobro sarađivali tokom proba i sigurno je uspeh došao kao rezultat te saradnje.

- Heda Gabler bila je vaš prvi veliki uspeh. Da li se može reći da se vaša karijera deli do te predstave i posle nje?

- Intimno ne mislim tako. Ali kad vi kažete verovatno da tu ima nekog đavola. Uostalom, to je stvar onih koji gledaju. Ja sam sa istim žarom igrala predstave i pre i posle "Hede Gabler". Ali, pošto sebe ne mogu da gledam, znači da više od ovog ne mogu da kažem.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu uvek je bilo mnogo zvezda, velikih glumaca koji od svoje ličnosti nisu videli ansambl i teatar. Ta nemila tradicija se nastavlja. Kako vi to vidite "iznutra"?

- Kao što svi znaju JDP je imalo svoje zlatno doba. A kad jedan ansambl ima tako čvrst kamen-temeljac onda to pozorište ne može da propadne za tako kratko vreme kao što su tri decenije. Mi smo imali i imamo krize ali tvrdim da najjači glumački duh postoji baš u našem pozorištu.

Moram da se vratim na probe "Tri sestre". Ni Branko Pleša, ni Ljuba Tadić nisu zaustavljali scenu niti igru zbog toga da bi sklonili nas, a oni pokazali svoje umeće, nego kao i mi, koji smo 20 godina mlađi, stoje u ćošku i mraku iza scene i pripremaju svoj izlazak. To dovoljno govori.

Zato se vaše pitanje odnosi na nekolicinu nepoštenih pripadnika glumačkog jata koji su sebe, zahvaljujući jevtinoj štampi i televiziji, proglasili "zvezdama". A da ne govorim o upravniku koji napušta JDP i ceo ansambl svodi pod istu kapu - "razmažene zvezde".

Ipak, vaše pozorište drži neslavan rekord: promenili ste mnogo upravnika. Zar je mogućno da nijedan nije valjao?

- Ne znam šta je ranije bilo. Pamtim da smo smenili jednog (Mirkovića) a drugi je sam otišao (Volk). Kao marljivi graditelj pozorišne kuće o upravnicima mogu da kažem samo ovo: Ne mogu budale isterati pametnog čoveka, a obrnuto... valjda razumete.

Čujte: pozorište se mora voleti i za njega se mora mnogo žrtvovati ako čovek hoće tu da radi, da radi, radi...

"Pučina" je skinuta sa repertoara na zahtev Milana Gutovića, koji je za ulogu u tom komadu dobio Sterijinu nagradu. Samovolja jednog glumca imala je ružan odjek u javnosti. Publika je volela tu predstavu, svi vi ostali glumci igrali ste sa entuzijazmom. Zar kolegijalnost nije obavezivala Gutovića. Kako ste to primili?

- Kolegijalnost - to je već lična stvar Milana Gutovića. Naravno, kao i pozorišna etika, odnosno glumački moral. Međutim, isto je tako interesantno da upravnik, kao i uža uprava pozorišta, tada nisu upotrebili svoje pravo da toj samovolji stanu na put.

Pokrivali su se na lažan način - samoupravljanjem. Prepustili su to našim ličnim sukobima iz kojih, naravno, nije moglo ništa dobro proizaći. Ja u tome nisam htela ni mogla da učestvujem. Povukla sam se. To je jedino što sam mogla da učinim. Ali takav tihi akt neslaganja meni je doneo mir ali ništa bitno nije izmenio.

Glumci na sceni i van nje - to su dva lica jedne iste medalje. Tokom ovog razgovora upoznali smo i lepšu i oporiju stranu.

Jedan utisak ostao je dominantan: Svetlana Bojković je za pozorište ono što i sveci za crkvu - privlačna sila!

Razgovarao: Mile Kos (Intervju, 1982.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate