Decembar 1987: Nove klince danas pljačkaju vlasnici
loših studija, nesavesni novinari i muzički urednici, pa se oni već
na samom početku navikavaju na kompromise.
Od kreacija nije ostalo
ni K.
Posle višemesečnog usaglašavanja,
potpisnici teksta koji sledi odlučili su da prva rečenica glasi:
"Već duže vreme zagovornici smo teorije da je Beograd trenutno
glavni rok - centar u zemlji"...
Istini za volju, činjenično stanje je
na našoj strani.
Ali, tu prvenstveno mislimo na "Električni
orgazam", "Riblju čorbu", "Bajagu and
Instruktore'', "Ekatarinu Veliku" i "Disciplinu
kičme".
Pa ipak, situacija nije tako ružičasta kao što
izgleda na prvi pogled. Naime, spomenute grupe su osvojile određene
pozicije, ali je problem sa podmlatkom koga jednostavno - nema.
U drugu, takozvanu potencijalnu ligu
beogradske scene, svrstavamo odavno dokazane i omiljene
"Partibrejkerse" koji su po ko zna koji put na samom
početku, i večite nade, sjajnu grupu "Oktobar 1864". Šta
se, zapravo, zbiva?
Krivci su ipak poznati
Po starom, ali lošem običaju,
diskografske kuće čekaju da se grupe same probiju i definišu
svoj status, i tek tada da se pojave kao zaštitnici, tj. da uberu
kajmak!
Pri tom više niko ne razmišlja o kvalitetu, već se svi
rukovode svojom varljivom predstavom o onome što je, navodno,
komercijalno.
Pomenuti "Oktobar 1864." sigurno nije
komercijalna grupa, ali je bez dileme kvalitetna. Posle obijanja
brojnih pragova za njih se zainteresovao jedino "Jugodisk",
diskografska kuća malih kapaciteta i još manjih propagandnih
mogućnosti.
A za to vreme PGP RTB, diskografska kuća koja se grlato
hvališe podatkom da kod nas izdaju najviše domaćih ploča,
štampala je svoje promašaje. Verovatno se još uvek dave u
promašenim investicijama Olivera Mandića, bivšeg muzičkog
urednika domaćih izdanja, koji se onomad, na televiziji, vajkao kako
je izdao desetak albuma ali se ni jedan nije valjano prodao.
Navodno,
nije on kriv, krive su grupe!? Ako se ne varamo, te iste grupe birao
je sam.
Najgore je što Mandićeva izjava nije usamljena. Takvih, i
sličnih, umnih bisera bilo je i biće. Diskografima su svi krivi
osim njih samih.
Međutim, činjenice im ne idu u
prilog! Recimo, na ovogodišnjem Omladinskom festivalu u Subotici
nije se pojavio predstavnik ni jedne naše diskografske kuće. Dopuštamo mogućnost (mada se sa njom ne saglašavamo) da su u
Subotici nastupile loše grupe, ali podvlačimo da je za tri dana, na jednom mestu, bilo moguće saslušati preko pedeset sastava (pretežno
bez ploče), pa je po logici stvari to idealno mesto za svakoga kome
u opisu radnog mesta piše da je urednik domaće produkcije.
Isto
važi za JURM, "Novi rok", FAMUS, itd...
Sve u svemu, novih nada ima samo ih
treba na vreme uočiti. Ali, "genijalni" muzički urednici
sede u svojim kancelarijama popunjavajući Loto-tikete. Zato nam je
tržište krcato grupama kao što su: "Lorenzo and Marconny",
"Mona Liza" ili "Neša Elvis" (krik užasa!).
U Beogradu je, kad je o podmlatku reč,
stanje takođe jadno.
Primera radi, prvopotpisani je kao član žirija
ovogodišnje "Paliluske Olimpijade" imao priliku da uživo
sasluša oko sto trideset bendova od kojih je polovina bila potpuno
zbunjena i nepripremljena, druga polovina bila sastavljena od
ovejanih tezgaroša kojima je dojadilo da drndaju po hotelskim
terasama, i da uoči tek nekoliko grupa vrednih pažnje.
Očigledno,
klinci su obezglavljeni, smeta im što nema vladajućeg trenda za
koji mogu da se okače, već je za svirku sve dozvoljeno.
U tom
ludilu prepušteni su svojim garažama i podrumima, i godinama
tapkaju u istom mestu. Jasno je, od kada je novac počeo da diktira
posao, više se niko ne bavi klincima.
Po logici posla, drugopotpisani skoro
svakodnevno dolazi u kontakt s mladim i neafirmisanim grupama i
odavno je uočio niz protivrečnosti i nelogičnosti u praksi koja se
prema njime primenjuje.
Osim nedodirljivog i osornog ponašanja
muzičkih urednika, najviše smetaju njihovi (čast izuzecima!)
besmisleni kriterijumi bazirani uglavnom na trenutno komercijalnim
trendovima.
Kakvi su nam muzički urednici -
takva nam je i muzika...
Nedostatak kreacija
Ali, pamtimo i bolja vremena. Nekada,
davno, Nikola Karaklajić je uspeo da na talasima Radio Beograda
izdejstvuje termine u okviru kojih su mladi bendovi pravili prve demo
snimke.
Tamo su započeli mnogi, danas već odavno
etablirani muzičari. Nove klince danas pljačkaju vlasnici loših
studija, nesavesni novinari i muzički urednici, pa se oni već na
samom početku navikavaju na kompromise.
Od kreacije nije ostalo ni
K.
Sve se svodi na to da su ljudi koji bi
eventualno mogli da ožive scenu odavno postali previše etablirani i
tromi, kreću se sigurnim stazama i podmazuju masnu gusku (primer je
spektakularna reklama za poslednju Bajaginu ploču), i teško se
odlučuju za nove projekte u koje treba ulagati.
Iluzorno je
spominjati da je riječka scena po neafirmisanim grupama trenutno
najjača u zemlji, da tu snagu poseduje godinama, ali da se na širem
planu (pre svega diskografskom) ipak ništa ne dešava.
Ako budu bili
iole malodušni, sve će se ispumpati kao da nije nikad ni
postojalo,..
Malo nade uliva nam Saša Dragić
(Bajagin menadžer) koji je nedavno postao urednik muzičkog programa
u beogradskom Domu omladine, i sprema hrpu projekata vezanu za
kontinuirano predstavljanje mladih jugoslovenskih grupa.
Bar će
Oliveru Mandiću i sličnima pod nos dovesti ono što je trenutno
najbolje u Jugoslaviji. Ako odluče da se pojave...
Napisali: Petar Janjatović i M.S. Nikolić (Super ITD, 1987.)