Zašto je Atina Bojadži ljuta na reditelja najpopularnijeg makedonskog filma "Ispravi se, Delfina"

Mart 1978: Kako je jedina Jugoslovenka koja je preplivala Lamanš, Atina Bojadži, doživela film o plivačici maratonki:

- Postoje neke stvari i neki događaji u životu koji se nikad ne mogu zaboraviti, jer vas sve podseća na njih; ili, prosto, događaji koje ne želite da potisnete iz sećanja.

Svi mi zaboravljeni sportski asovi - kako smo svojevremeno nazvani u jednoj seriji televizijskih emisija - imamo takve trenutke.

A sportski rezultati, podvizi ili rekordi, medalje i pehari, često su nam sve što imamo, neka vrsta fetiša u koji ne dozvoljavamo da se dira.

Jao tome ko bi pokušao da nam to ukrade!

Da li je to sujeta? Ili je, možda, isuviše uloženo u taj delić kratkog sportskog života kojem je šampion spreman da žrtvuje i mladost, i porodicu, i ličnu sreću? Ko zna...

Ovih dana ponovo sam, eto, zapljusnuta uspomenama na ono leto 1969. godine kad sam svoju sportsku karijeru krunisala najlepšim biserom: za 13 časova i 20 minuta, ako se sećate, preplivala sam Lamanš i tako postala jedina Jugoslovenka kojoj je ovo pošlo za rukom do danas. Čak i mnogim plivačima-maratoncima u svetu Lamanš je ostao neispunjen san.

Zato sam, čini mi se sasvim prirodno, ponosna na svoj podvig i, isto tako prirodno, bila veoma zainteresovana kako će ispasti film "Ispravi se, Delfina" koji se ovih dana upravo prikazuje u beogradskim bioskopima i čija je glavna junakinja plivačica-maratonka koja preplivava Lamanš.

Film sam dosad gledala dva-tri puta, ali ne samo gledala, već i učestvovala u njegovom stvaranju. Pre nekoliko godina, naime, na moja vrata zakucao je jedan filmski režiser, predstavio se i objasnio mi da želi da napravi film o maratonskom plivanju, ali ne dokumentarni već umetnički, pa bi mu moje iskustvo bilo veoma dragoceno. Razgovarali smo satima, jer mi se ideja dopala i nije me trebalo dugo nagovarati da pričam o Lamanšu.

Nije to imala da bude priča o meni. Štaviše, koliko se sad sećam, priča je prvobitno bila inspirisana nesrećnim i neuspelim pokušajima plivača-maratonca Kire Bimbilovskog da leptir stilom prepliva kanal pa je posle ideja izmenjena.

Meni je, dakle, bila dodeljena uloga stručnog konsultanta, kako sada i piše na špici filma, doduše veoma stidljivim slovima. Neko vreme sam provela i sa ekipom na snimanju, pod angažmanom, u Budvi (koja je "glumila" Lamanš), radeći kao konsultant i dubler.

Plivala sam u većim scenama umesto Nede Arnerić i davala stručna mišljenja o pojedinim sekvencama. Dobila sam, pošteno, i honorar za trud.

Mada sam film "Ispravi se, Delfina" već gledala letos, izazov je bio prevelik pa sam ga sada, na beogradskoj premijeri, videla ponovo.

Ne zato što mislim da je bogzna šta.

Može da se gleda, rekla bih, ali iskreno uživam u glumi Nede Arnerić, za koju mislim da je sjajno odigrala tu pomalo tragičnu hroniku - i isto tako - uzbuđuju me verne i gotovo potresne scene preplivavanja Lamanša što me ponovo vraća u one ledene talase koje sam pre osam godina pokušala da pobedim.

Spomenula sam već jednom reč - sujeta? Pa, koji čovek ne želi da vidi sebe na filmskom platnu? Ja priznajem, meni je prijatno.

Primećuje se verovatno da sam spomenula želju "da vidim sebe". Pa koga drugog?

Ali, upravo se događa nešto neobično.

Iz novina saznajem da režiser filma izjavljuje kako taj film nema nikakve, apsolutno nikakve veze sa mnom!

Kako sad to - nikakve?

Zašto sad to neko želi da negira?

Doduše, ja i ne mislim nijednog trenutka da je to film o meni, neka vrsta filmske biografije Atine Bojadži. Priča o privatnom životu devojke Delfine iz filma, doista, nema nikakve veze sa mnom, moj lični život bio je sasvim drugačiji, a ne bih ni volela da je on na bilo koji način pomenut.

Priča je, što je sasvim dozvoljeno, izmišljena, konstruisana, sa pojedinostima iz sportskog života Đurđice Bjedov ili Vere Nikolić, na primer. To se jasno uočava. One su, svako se toga seća, bile sportistkinje sa izuzetnim rezultatima koje su se ljudi potrudili da omalovaže i uprljaju.

Jasno je, dakle, da to nije film o meni, ali i jeste: jednim delom govori samo o meni. I to onim svojim najboljim, najautentičnijim, najuzbudljivijim delom. To je onih 13 časova i 20 minuta pakla na Lamanšu, a oni se ne mogu pripisati nijednoj drugoj sportistkinji jer ih nijedna nije doživela.

Zašto sad to neko želi da negira?

Bezbroj je pojedinosti u tom delu filma koji govore nedvosmisleno da je reč o trenucima koje sam samo ja doživela. I (poimence) dragi i vešti kapetan Hačinson koji me je vodio kroz sva iskušenja kanala, bodreći me i štiteći od struja, talasa, neprijatnih iznenađenja.

Nije mogućno da se i on u filmu sasvim slučajno zove Hačinson i da to ni sa njim nema nikakve veze?

Dovoljno je videti u filmu izlazak iz mora na doverskoj obali pa prostim poređenjem doći do zaključka da je to bukvalna kopija onih užasnih sekundi kad sam, izbezumljena od napora, gubila svest, ne uspevajući da prevalim samo onaj jedan tako mali a tako veliki korak do suvog žala bez koga bi sav trinaestočasovni trud bio uzaludan.

O svemu tome detaljno i autentično je pisala baš "Ilustrovana Politika", čiji je reporter jedini, pored lekarke dr Vesne Đurđević, bio svedok tih dramatičnih časova.

I sve to je, koliko vidim, šakom i kapom korišćeno u filmu. Pa s kim, onda, to ima veze ako nema sa mnom?

Baš zato što sam znala da je režiser bez iskustva, debitant, trudila sam se da pomognem što više.

Početniku uvek treba pomoći, zar ne?

Ne mala satisfakcija za mene je što sam to uspela. Koliko sam čula mišljenja, taj autentični deo u filmu je i najbolji.

Neka on slobodno zadrži onu trivijalnu priču o ljubavi Delfine i trenera, o abortusu, o mućkanju menadžera, o tome kako mali Đokica zamišlja žureve.

Deo sa Lamanšom je moj - zašto da mi ga neko krade?

Napisala: Atina Bojadži (Ilustrovana, 1978.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate