Ponovo je kucnuo čas za inventarisanje
u ovoj "kulturnoj samousluzi", malom dućanu u kome ima
svega što nema. Nimalo utešno saznanje: stariji smo, dakle, za
jednu godinu.
Srećom, bar smo bogatiji za celih tri stotine šezdeset i pet novih iskustava, možda i za neku novu ljubav. Ljubavi ne spadaju u ovaj zajednički inventar jer se svaka ljubav, premda neosporno kulturni događaj od opšte važnosti, obračunava baška.
Što se, pak, iskustava druge vrste tiče, možda je - čuda se događaju, zar ne? - neko među njima jedna knjiga, koji film, pozorišna predstava, onaj dan kada je padala kiša i kada smo išli na izložbu, prvi put tako usamljeni u ovom uzavrelom gradu.
Srećom, bar smo bogatiji za celih tri stotine šezdeset i pet novih iskustava, možda i za neku novu ljubav. Ljubavi ne spadaju u ovaj zajednički inventar jer se svaka ljubav, premda neosporno kulturni događaj od opšte važnosti, obračunava baška.
Što se, pak, iskustava druge vrste tiče, možda je - čuda se događaju, zar ne? - neko među njima jedna knjiga, koji film, pozorišna predstava, onaj dan kada je padala kiša i kada smo išli na izložbu, prvi put tako usamljeni u ovom uzavrelom gradu.
Ali, čak i da nije tako, nema mesta
žaljenju: najveći deo dosuđenog nam vremena još je ispred nas, i
propušteno se lako može nadoknaditi.
Bez brige.
Opet će igrati "Crvena zvezda" i "Partizan" (samo ih - što reče Dušan Radović - molimo da više ne igraju fudbal, jer to ne znaju), opet (ne)će gostovati Čak Beri, opet će kineski, američki, italijanski i svakojaki drugi cirkusi razapinjati svoje šatre po perfrerijskim poljanama (tesan im Klub književnika, mala li im je "Madera", šta li?), opet će biti "Beogradsko proleće" i njegovo vreme plakanja, opet ćemo ići u diskoteku (ako tako nešto pronađemo u Singidunumu) da malo "travoltišemo" dok nam je još vreme i dok računaju na nas, opet će Tihi i Prle da srede stvar, opet će biti u modi dugačke noge i zato ih ne skraćujte već mirno sačekajte svoju novu šansu.
Sve je još dostižno.
Osim onoga što je prošlo.
Prošla je 1978. godina.
Bez brige.
Opet će igrati "Crvena zvezda" i "Partizan" (samo ih - što reče Dušan Radović - molimo da više ne igraju fudbal, jer to ne znaju), opet (ne)će gostovati Čak Beri, opet će kineski, američki, italijanski i svakojaki drugi cirkusi razapinjati svoje šatre po perfrerijskim poljanama (tesan im Klub književnika, mala li im je "Madera", šta li?), opet će biti "Beogradsko proleće" i njegovo vreme plakanja, opet ćemo ići u diskoteku (ako tako nešto pronađemo u Singidunumu) da malo "travoltišemo" dok nam je još vreme i dok računaju na nas, opet će Tihi i Prle da srede stvar, opet će biti u modi dugačke noge i zato ih ne skraćujte već mirno sačekajte svoju novu šansu.
Sve je još dostižno.
Osim onoga što je prošlo.
Prošla je 1978. godina.
Pa, zbogom.
Književnost: Po slovu zakona
Ako se ovom prilikom izuzme naš
privatni favorit Momo Kapor, onda je književnu sezonu na izmaku
obeležilo delo koje se pojavilo još 1977. godine. Reč je, svakako,
o "Grobnici za Borisa Davidoviča" Danila Kiša, knjizi
koja je izazvala tolike polemike.
Pošto smo svi to već čitali, znamo da je tih sedam pripovedaka jedne zajedničke povesti uzbudilo duhove na različite načine: neki su se uzbuđivali jer su zdravi, a drugi su se, lalinski rečeno, zdravo uzbudili. Ju, eto njima sekiracije!
To je prirodno: Kišov radikalni obračun sa staljinizmom, ma gde se on javio i ma kako se zvao, nije mogao ostaviti ravnodušnima ni one kojima se takvo ružno lice prošlosti ne sviđa iz razloga što se, biće da je tome tako, u njemu neveselo prepoznaju.
Pošto smo svi to već čitali, znamo da je tih sedam pripovedaka jedne zajedničke povesti uzbudilo duhove na različite načine: neki su se uzbuđivali jer su zdravi, a drugi su se, lalinski rečeno, zdravo uzbudili. Ju, eto njima sekiracije!
To je prirodno: Kišov radikalni obračun sa staljinizmom, ma gde se on javio i ma kako se zvao, nije mogao ostaviti ravnodušnima ni one kojima se takvo ružno lice prošlosti ne sviđa iz razloga što se, biće da je tome tako, u njemu neveselo prepoznaju.
Ono što se zatim dogodilo bilo je uvod
u jednu pravu "balkaniše" književno-kriminalističku
aferu: prvo je, zna se, po sniženoj pretplatnoj ceni
za članove literarnog kluba "Čaršija" puštena u promet
sada već znana floskula o Kišovom navodnom plagijatu i svakojakim
drugim njegovim prepisivanjima.
Kao, Kiš krade, a ko krade taj i laže. To je imenovanog Danila Kiša primoralo da napiše novu knjigu.
Kao, Kiš krade, a ko krade taj i laže. To je imenovanog Danila Kiša primoralo da napiše novu knjigu.
Ako "Čas anatomije"
briljantno razotkriva eminentne predstavnike "srpske književne
laži", onda je, pored ostalog, Kiš tom knjigom na najbolji
način dopunio delo jednog drugog značajnog pisca ove sezone.
Naime, u svom romanu-eseju-romansiranoj biografiji - ili šta li je već - "Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju" Milovan Danojlić je opisao slučaj jednog stihoklepca iz literarnog "andergraunda" i njegove besprimerne muke sa rečima, no "Čas anatomije" pokazuje da se takvi geniji kiča i šunda ne nalaze nigde drugde do u samim vrhovima naše literature i njene književničke organizacije.
Tamo su se, naravno, popeli uz malu pomoć svojih prijatelja, koji su se, opet, popeli celom svetu na glavu uz pomoć onih prethodnih.
Knjige Kiša i Danojlića treba čitati naporedo, a onda nije zgoreg da se malo prelista i Krivični zakonik.
Naime, u svom romanu-eseju-romansiranoj biografiji - ili šta li je već - "Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju" Milovan Danojlić je opisao slučaj jednog stihoklepca iz literarnog "andergraunda" i njegove besprimerne muke sa rečima, no "Čas anatomije" pokazuje da se takvi geniji kiča i šunda ne nalaze nigde drugde do u samim vrhovima naše literature i njene književničke organizacije.
Tamo su se, naravno, popeli uz malu pomoć svojih prijatelja, koji su se, opet, popeli celom svetu na glavu uz pomoć onih prethodnih.
Knjige Kiša i Danojlića treba čitati naporedo, a onda nije zgoreg da se malo prelista i Krivični zakonik.
Jer, "Čas anatomije"
izazvao je ujdurmu kakva se ne pamti u ovdašnjim kriminalističkim
analima: protiv Kiša je otvorena serija sudskih procesa po privatnim
tužbama, začinjena svakojakim drugim kju-kluks-klanovskim
zavrzlamama, uvek sa predlogom pravnog leka da optuženog treba za duži vremenski period izolovati u neki kamp na svežem vazduhu po
modelu onih iz "Grobnice za Borisa Davidoviča".
Ova policijska afera od Agate Kristi i saradnika upotpunjena je nekom dopisnicom sa porukom da ne treba jesti ono što se ne jede, pa se iz duboke francuske provincije javio taj koji je jeo ono što se ne jede, neki asistent za pevanje "Oj, Moravo", i odmah od čaršije promovisan u doktora i akademika, "srpsku majku" i unuka franše D'Eperea.
Kao da je lik iz filma "Crno i belo u koloru", taj je počeo da preti prekidom diplomatskih odnosa, kaznenom ekspedicijom francuskih kolonijalnih trupa i atomskim ratom ukoliko se Kiš, u ime tradicionalnog prijateljstva među našim narodima i za stvar razumevanja među ljudima, ne raspne konjima o repove i, zatim, parče po parče, natakne na kolac kako bi bio streljan, obešen i, posebno, humano giljotiniran.
Ova policijska afera od Agate Kristi i saradnika upotpunjena je nekom dopisnicom sa porukom da ne treba jesti ono što se ne jede, pa se iz duboke francuske provincije javio taj koji je jeo ono što se ne jede, neki asistent za pevanje "Oj, Moravo", i odmah od čaršije promovisan u doktora i akademika, "srpsku majku" i unuka franše D'Eperea.
Kao da je lik iz filma "Crno i belo u koloru", taj je počeo da preti prekidom diplomatskih odnosa, kaznenom ekspedicijom francuskih kolonijalnih trupa i atomskim ratom ukoliko se Kiš, u ime tradicionalnog prijateljstva među našim narodima i za stvar razumevanja među ljudima, ne raspne konjima o repove i, zatim, parče po parče, natakne na kolac kako bi bio streljan, obešen i, posebno, humano giljotiniran.
Posle takve provale besa jasno je kako
bi "Čas anatomije" trebalo izmisliti da ga Danilo Kiš već
nije napisao.
Film: Slika do slike
Ona poslovica o lipsavanju magareta i
zelenoj travi ne odgovara istini, provereno sto odsto. Jer, da
odgovara, naši bi filmski kritičari masovno capnjavali kao muve
bez glave: oni već deset godina veruju da će doći bolja vremena za
domaću kinematografiju - to je mnogo i za kritičara, a kamoli za
magare.
No, izgleda da se strpljenje isplatilo: primili su nas ponovo u Kan gde smo, kao svaki ponavljač koji se popravio, maznuli čak i nagradu kritike za "Miris poljskog cveća".
No, izgleda da se strpljenje isplatilo: primili su nas ponovo u Kan gde smo, kao svaki ponavljač koji se popravio, maznuli čak i nagradu kritike za "Miris poljskog cveća".
Jedna nagrada, čak i tako mirišljava
kao kanska, ne čini proleće, ali nam se učinilo da "praško
leto" nove generacije sineasta može da svrši stvar, bar
privremeno.
Nešto se već dogodilo samim tim što je došlo do smene: posle "mlado-turaka", koji su godinama ovu kinematografiju delili u nahije i spahiluke, stigli su "mlado-česi" da je ujedine na bioskopskim blagajnama.
To je, za sada, možda i najvažnije.
Nešto se već dogodilo samim tim što je došlo do smene: posle "mlado-turaka", koji su godinama ovu kinematografiju delili u nahije i spahiluke, stigli su "mlado-česi" da je ujedine na bioskopskim blagajnama.
To je, za sada, možda i najvažnije.
U tom su se smislu i neki mladi
sineasti previše otkrili: bioskopski uspesi njihovih filmova kao
da su ih uverili da su pogrešno rođeni u vidu genija, pa se tako i
ponašaju - genijalno pogrešno. Puše debele cigare kao da su Orson
Vels.
Njihovi filmovi poseduju doduše određeni šarm, rađeni su dosta sigurnom rukom, ali su to, u suštini, još uglavnom srednjačka dela sačinjena poglavito od opštih mesta za izazivanje glavobolje, filmovi koji se praćakaju po površini jer se i naši ganc novi autori teško odlučuju da krenu dalje od sentimentalno-erotskih problema dragog nam Budimira Trajkovića.
Budimir Trajković je u međuvremenu odrastao: sada vozi nacionalnu klasu od 785 ccm. "Praška šunka" je u ovom trenutku, dakle, samo čuvar domaćeg filma u prelaznom periodu.
Njihovi filmovi poseduju doduše određeni šarm, rađeni su dosta sigurnom rukom, ali su to, u suštini, još uglavnom srednjačka dela sačinjena poglavito od opštih mesta za izazivanje glavobolje, filmovi koji se praćakaju po površini jer se i naši ganc novi autori teško odlučuju da krenu dalje od sentimentalno-erotskih problema dragog nam Budimira Trajkovića.
Budimir Trajković je u međuvremenu odrastao: sada vozi nacionalnu klasu od 785 ccm. "Praška šunka" je u ovom trenutku, dakle, samo čuvar domaćeg filma u prelaznom periodu.
No, novi period eventualnog stvarnog
procvata jugoslovenskog filma najavljuje, ipak, jedan film te
generacije: "Okupacija u 26 slika" Lordana Zafranovića.
Pre svega, on posle dugog niza godina ponovo u ovu kinematografiju uvodi pojam profesionalizma: u njemu autorove ideje imaju aktivnu podršku u autorovim - rediteljskim - sredstvima, te obrnuto.
Prosto rečeno, "Okupacija u 26 slika" je dobro režiran film jer se u njemu misli, a preduslov svakog filmskog mišljenja je dobra režija - i tu drugog boga nema.
Sve zajedno čini da nas se stvari iz tog filma i te kako tiču, radilo se - s jedne strane - o analizi zastrašujućeg fenomena fašizma koji Lordan Zafranović svodi na intimni, ljudski okvir, ili, opet, o predstavi veličine revolucije kao jedinog čovekovog odgovora na izopačenja sveta oko sebe - s druge strane.
Pre svega, on posle dugog niza godina ponovo u ovu kinematografiju uvodi pojam profesionalizma: u njemu autorove ideje imaju aktivnu podršku u autorovim - rediteljskim - sredstvima, te obrnuto.
Prosto rečeno, "Okupacija u 26 slika" je dobro režiran film jer se u njemu misli, a preduslov svakog filmskog mišljenja je dobra režija - i tu drugog boga nema.
Sve zajedno čini da nas se stvari iz tog filma i te kako tiču, radilo se - s jedne strane - o analizi zastrašujućeg fenomena fašizma koji Lordan Zafranović svodi na intimni, ljudski okvir, ili, opet, o predstavi veličine revolucije kao jedinog čovekovog odgovora na izopačenja sveta oko sebe - s druge strane.
I šta je još bilo. Nešto se teško
prisećamo.
Bio je FEST.
Bio je "kratki metar".
Bila je Pula.
Ostalo je bioskop.
U beogradskim bioskopima apsolutni rekorder sezone je "Hopa-cupa u krevetu".
Da se zna.
Napisao: Bogdan Tirnanić (Zdravo, 1978.)
Bio je FEST.
Bio je "kratki metar".
Bila je Pula.
Ostalo je bioskop.
U beogradskim bioskopima apsolutni rekorder sezone je "Hopa-cupa u krevetu".
Da se zna.
Napisao: Bogdan Tirnanić (Zdravo, 1978.)
