Fabijan Šovagović '84: Političari ne smeju da budu nadljudi, distancirani od kritike, od radnika

April 1984: Povremeni nesporazumi na relaciji umetnik - društvo nisu neuobičajeni. Povremeno se čak digne i "velika prašina", upotrebe se i krupne (često nepotrebne) reči. Povremeno ne uspevamo da shvatimo umetnike ili oni nas, iako smo na istoj liniji, iako se borimo za istu stvar - samoupravno socijalističko društvo.

Otkuda onda nesporazumi? 

Čujmo ih, pa makar se i ne slagali sa njima, pa makar i ne stajali iza njihovih izjava, pa makar i ne razmišljali kao oni...

Počeo je sa ulogama ludaka, manijaka. Postao je profesionalni negativac jugoslovenskog filma. U njegovoj faci leži odgovor zašto dobija samo takve uloge.

Pričamo o putujućim pozorištima koje Šovagović voli. Kaže da tamo igra iz zadovoljstva, a na filmu zbog novca. Igra i male uloge, ne bira.

• Pitamo ga zašto kod nas nema, recimo, mjuzikla, kada smo mi narod koji voli igranje i pevanje? 

- Mi smo sirov narod. Za nas je to bućkuriš, koji nije prijatan za uši. Naši mjuzikli su svadbe i filmovi. Kad god naši režiseri ne znaju šta će, oni "opale" pevanje... Razgovaramo o funkciji glumca.

Šovagović kaže da mrzi glumce koji ne misle, koji su samo reproduktivci tuđih tekstova.

• Treba li glumac da preuzima ulogu "kritičara svoga vremena i sredine"?

To je dosta ograničeno. Frazerski bi bilo najlakše da kažem: kao svaki drugi radni čovek, međutim, nije tako. Glumac može da kvrca, čak može i reći više nego običan građanin. Ali, hoće li to imati odjeka, zavisi...

Glumac retko nastupa sam, mada je njegova umetnost individualna. Glumac deluje u sinhronizaciji i partnerstvu sa društvom.

• Vi, glumci, volite da "kritikujete"?

Glumac je uvek bio dvorska luda! Ja se, recimo, slažem sa politikom kao rogovi u vreći. Čudno bi bilo da je drukčije. Kakav bi to bio sistem za koji bih stalno tvrdio da je dobar!? Kakva bi to bila uloga u meni koja bi bila tako savršena da je ja ne razaram!?

Niko mi ne može izbrisati neki moj unutrašnji anarhizam. Nema te izborene pravde za koju se ne treba još boriti.

Umetnost ima promašaja, ali njima se sudi odmah. Publika zviždi! Politika je samouverena i zato skuplje greši. Čak i umetnost koja krene za njom, skuplje greši.

• Na šta mislite?

Mislim na produkte umetnosti koji maćehi laskaju.

• Maćehi!?

Politika je umetnost sa dve maćehe. U njoj treba da postoji stalni miroljubivi rat. Umetnost je korelativ politike, luda koja sve kaže.

• Umetnici ne vole da budu "lude"?

Ne! Umetnici ne vole da govore o svojoj pravoj funkciji.

• Niko im to ne bi zamerio...

Hm, politika je vera - umetnost nije.

• Šta mislite o uzajamnoj kritici u društvu?

Meni svako ima pravo da kaže da sam u određenom poslu loš. Kritika treba da bude usmerena prema svim pravcima, ali rezultati kritike morali bi da budu vidljivi.

Na primer, političari ne smeju da budu nadljudi, distancirani od kritike, od radnika.

Dokle god ja za bilo koga ne smem reći javno da je loš, onda to nije dobro.

• Šta mislite o kompromisima? Svi ih pravimo...

Pravdu donosi manjina, istinu takođe... Kasnije nastaju kompromisi, i oni politički i oni umetnički.

• Skoro da je u svakom vašem odgovoru reč "politika" nezaobilazna. Menjate li svoj odnos prema njoj ili...?

Politika je moral čovečiji! Moral je najtananiji čovekov osećaj. Sa njime se čovek rađa ili ne rađa. Da li čovek menja svoje mišljenje o politici, pitate - pa, menja, to je takođe deo kompromisa, ali i logika opstanka. Politika je opasna, ona ne prašta neshvatanje. Umetnost prašta, zato mi je i bliža.

• Da li je teže menjati stvari ili ljude?

Ljudi se teže menjaju... Međutim, na žalost, neke ideale je zamenilo buržoasko shvatanje života, uspeha u njemu. Želja za vlasništvom, ekskluzivnost, distanciranje od radničkog načina života... Ja nemam rešenje...

Nastade pauza.

Fabijan Šovagović pita:

- Imate li još pitanja?

Ne, hvala, kažem mu.

- Dobro je. Ni ovo o čemu smo govorili možda nije vredno da se nađe u novinama.

Razgovarao: Dejan Lučić (Halo, 1984.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate