Priča objavljena u novosadskim Dečijim novinama, januara 1925: Božić je.
Tamo na kraju varoši, u jednoj kućici,
u sobici iz dvorišta, rano se probudila jedna žena i ne znajući
koliko je sati. Ustala je rano, jer je Božić.
Izašla je napolje i
pogledala u zvezdano nebo. Na nebu su zvezde divno treptale, kao da su
htele tim svojim treptanjam da uveličaju to jutro, koje svetu nosi
poticaj za mir i ljubav.
- Probudiću ga...
Ove su se reči odnosile na njezina
sinčića Božu.
Sinoć, kad je legao, rekao je majci:
"Mamice, zvali su me na mnogo mesta
da budem polaženik, a ja volim s tobom. Neka mi nemamo prase za
Božić. Valjda je samo onda Božić, kad se jede i pije! "Ko
nije zadovoljan s malim nije ni s velikim," - kaže svet. Ja sam
najzadovoljniji kad sam s tobom, pa makar kako mi bilo. Hoćeš me
samo u jutro probuditi, da idem na jutrenje?..."
- Daleko je crkva, sine, a napolju je
zima. Kako ćeš da ideš? Dok budeš stariji ići ćeš... - rekla
mu je mama.
"Neka je daleko! Neka je zima!
Pusti ti samo mene!"
Zato ga je mama probudila. On je veseo
ustao i obukao se. Nije na njemu ništa novo, ali je sve čisto i
čitavo. Nije mogao da dobije novo, jer majka toliko zarađuje tek da
se živi. A oca nema. On ga malo pamti, tek po pričanju.
Majci, kao svakoj majci, žao je što i
njeno dete nije ponovljeno od glave do pete, ali mu to ne spominje, a
ni on se ne žali. On je zadovoljan.
Ona ga je ispratila na vrata i
poljubila ga. Pravo se uputio crkvi, potrčkavajući i tociljajući
se po klizavim stazama.
Kroz prozore viđala se svetlost.
Negde se vidi kandilo u tanjiriću sa
zasejanim zelenim žitom, a negde svetlost od svetiljke. Čuje se po
negde žagor, a po negde i pevanje božićnih pesama. Na ulici se, -
za čudo, - niko nije viđao, što je Boži čudnovato izgledalo.
Još se ni zvona nisu čula, a što se
nisu čula može da bude, jer se kod njihove kuće ne čuju zvona.
"Al' će biti lepo u crkvi! Tamo ima
svaki pristupa, i sirotan i bogataš. Tamo je pravi Božić"...
- mislio je putem, dok nije stigao do crkve.
Kad je stigao, crkva je
bila još zatvorena. Svuda je mrak. Boža je mnogo poranio. U crkvu
nije mogao. U porti je bila jedna klupa, na kojoj su obično starci
sedeli i razgovarali pre službe i večernja.
Seo je na nju i čekao
je, da se crkva otvori. Nadao se da će to skoro biti. Sedeći
tako, mislio je, mislio...
Ni žive duše.
Osetio je kao da mu oko glave nešto
šušti.
"Šta je to?" - pitao je.
Niko mu ništa ne odgovori.
Najedan put se pred njim zasija jedna
velika svetlost. Iz te svetlosti izađoše anđeli i on lepo
jasno i razgovetno začu njihovu pesmu:
"Slava Bogu na visini i na
zemlji mir među ljudima dobra volja." Baš kao što je učio u
školi.
I pred njega stade jedan lepi čovek,
onakav isti kao njegov pokojni tata, kako ga je on zapamtio. Uze ga
za ruku i odvede. Odvede ga u jednu divnu kućicu. U toj kućici
vide čudo neviđeno: vide Sina Božjega na krilu svoje majke,
Bogomajke. On mu se približi, a dete s majčina krila toplo ga
pomilova ručicom po obrazu.
- Hej, mali, ko si? - ču se starački
glas deda Jefte zvonara.
Boža se trže. Bio je zaspao s rukama
u špagovima i uvučen s vratom i glavom u ogrlicu. U snu je video
pravi Božić. On ga je sanjao. Ko je bio onaj lepi čovek? Sigurno
njegov tata. To je za Božu bila još veća radost.
- Hajde, čedo drago, da mi pomogneš,
da zvonimo! - pozva ga deda Jefta.
"Hoću!" - skoči radosno
Boža i uputi se za deda Jeftom.
Deda Jefta mu dade uže u ruke i on ga
povuče, i zvono zazvoni tanko glasovito i kao da se iz zvuka dalo
razumeti: "Hristos se rodi!"
Deda Jefta nastavi obema
rukama da vuče druga dva zvona, jednom jedno, a drugom drugo. I
zvona oglasiše Božić.
U tome trenutku zamislio je Boža sebe
na jednom velikom delu. Posle onoga sna, on se osetio u pravu da
svetu zvonom objavi da se rodio Spasitelj Sveta, jer je to u snu
svojim rođenim očima video.
Zvona su brujala svečanim glasom, kao
da su i ona osećala ono, što oseća Boža, jer oni koji su ih vukli, vukli su ih s osećajima neobične
radosti.
I deda Jefta neobično se radovao jer
je video maloga Božu u jednoj sretnoj ulozi, pa mu je milo bilo, što
mu je učinio toliku radost.
Boža beše srećniji no iko, jer božićna
zvona u svakoj živoj duši raspaljuju radost i sreću, - što je
Božić. Na ta zvona, na njihov glas ustaju, ljube se i mirbože i
vukući zvono kao da gleda, da se na sve strane samo ljube i grle, kako
sija svima radost na licu, i kao da čuje uz brujanje zvona i pevanje
pesama slave i hvale.
O, kako je srećan mali Boža!
Učestvujući na opštoj sreći i radosti, on je zaista slavio celim
bićem svojim u srcu i duši pravi i istinski Božić, onako kako
treba da se slavi, i da ga slavi svaki.
Ulicom je skakutao od milja i sreće,
kad se vraćao kući, što će majci moći da puno priča o svojoj
sreći i radosti i da joj pozdravi sretan Božić.
Jovan Udicki, Srem. Mitrovica 1925. (Dečije novine, januar 1925.)
