Jun 1979: Bivša stjuardesa
JAT-a, koja je pala sa 10.000 metara i sedam puta izbegla smrt, voli
muža Nikolu i novi posao, planira put u Južnu Ameriku, još se ne
seća katastrofe koju je preživela pre sedam godina...
Pre sedam godina, stjuardesa Vesna
Vulović je sedam puta izbegla smrt. Zbunila je vrhunske medicinske
stručnjake i šokirala svet. Pala je sa 10.000 metara i ostala živa.
Čudo nije bila prava reč. Trebalo je smisliti novu.
Vesti o Vesni su mesecima bile u centru
pažnje svetske javnosti. Konačno, novinari su digli opsadu. Ali, ne
sasvim.
Stranci još ne daju mira bivšoj stjuardesi koja je
prekršila sve zakone medicine. Jedan švedski list je nedavno tražio
intervju preko Saveznog sekretarijata za informacije, a onda je
objavio razgovor uz foto-montažu na kojoj ona drži ispod ruke
maketu aviona "DC-10". Aluzija na nedavnu katastrofu kod
Čikaga je bila više nego jasna.
Pre toga, italijanski "Oggi"
je objavio da će "devojka s neba postati majka".
- Zar je onda čudo što izbegavam
novinare - kaže Vesna. - Udala sam se pre četiri godine. Volim muža
i lepo mi je. Kažite sami, šta se beli svet tiče da li ću postati
majka? "Oggi" je, rekli su mi, to raspalio na dve stranice.
Svašta ...
Dok brzo govori, Vesna maše rukama,
često se osmehne, a velike sjajne oči su iste kao pre sedam godina,
kad je njena fotografija i čudna priča obišla svet. Trudeći se da
nas ne uvredi, videlo se da želi da izbegne razgovor.
- Nema sa mnom više ničeg neobičnog.
Sve je normalno. Nije mi jasno šta vas interesuje ...
Delimično, Vesna je bila u pravu.
Zaista ništa nije podsećalo na 26. januar 1972. godine i nesreću
koja se dogodila nad Čehoslovačkom. Ali, zar to nije neobično? Ne
samo da je pobedila smrt, nego je postala sasvim normalna žena.
Obična, na žalost, nikad neće biti. Bila je i ostala junakinja
dramatične priče kakva se dogodila samo jednom u istoriji dobrog
starog globusa. Zbog toga joj je, čini se, suđeno da bije bitke sa
novinarima.
Bila je sreda
Takva vest još nikad nije obišla
svet:
"U sredu, 26. januara u 17.03
časova, avion Jugoslovenskog aerotransporta na liniji Kopenhagen -
Zagreb - Beograd, sa 22 putnika i šest članova posade, eksplodirao
je nad Čehoslovačkom, na visini od deset hiljada metara, neposredno
posle preletanja Demokratske Republike Nemačke. Udes je preživela
jedna žena. Tela putnika i ostaci aviona pali su u atar sela Srpske
Kamenice".
Šumar Bruno Henke je ispričao:
- Cepao sam drva u šupi kad sam začuo
eksploziju. Istrčao sam napolje i video kako ljudi lete kroz vazduh.
Uto su drumom već trčali ljudi i usplahireno vikali kako je tu
negde pao avion...
Nekako sam izmakao i trčao drumom.
Odjednom sam iz šume, s leve strane, čuo ženski glas koji je
dozivao. Potrčao sam još brže vođen tim glasom. Počeo je da se
hvata sumrak, sneg je padao i teren je bio klizav. Uspuzao sam se
četvoronoške do mesta odakle se glas već sasvim dobro čuo. Ispod
jednog dela aviona, kao iz oklopa, virile ou dve ženske noge. Nagnuo
sam se i video plavokosu devojku koja ne samo da je bila živa već
je imala snage i da viče.
S teškom mukom sam je oslobodio
metalnih delova, pazeći dobro da je što manje pomeram. U vojsci sam
naučio šta znači prva pomoć unesrećenima i koliko ona može i da
odmogne ako se ne ukaže stručno...
Kad su stigla bolnička kola, položili
smo devojku na nosila i predali je u ruke stručnjaka. Naš posao je
bio završen ...
"Ej, ljudi. Oj, svete, svi sa
planete Zemlje, čujte i verujte: devojka pala sa visine od 10.000
metara, iz aviona koji je eksplodirao, i ostala u životu. Živa je
stigla na Zemlju! I još živi i živeće" - napisao je, u
feljtonu, specijalni izveštač "Ekspresa" Stevan Šević.
Tih dana, iz Srpske Kamenice svi
novinari su javljali isto.
Neću u Nigeriju
Vesna se već četiri godine ne preziva
Vulović, nego Breka.
- Mog Nikolu sam upoznala kad sam imala
18 godina. Stariji je od mene tri godine. Družila sam se sa njegovom
sestrom Natašom. Dugo je bio samo brat moje drugarice. Onda smo
počeli da se zabavljamo. Posle godinu dana, rešili smo da se
venčamo.
Vesna i Nikola stanuju u Beogradu, u
Bulevaru revolucije, u stanu od 36 kvadratnih metara, koji je Vesna
dobila od JAT-a.
- Malo je. Jedna soba. Ali, imamo
svoje, a to je najvažnije. Jednog dana ćemo se valjda proširiti...
Moj brat je malo požurio. U dvadesetoj godini je postao otac. Ima
već dva "klinca". I nas svi teraju. Naročito Nikolini
roditelji. Ispričala sam to jednoj našoj ženi koja živi u
Italiji, a ona odmah u novine: "Vesna će biti mama" ...
Vesna voli Nikolu, ali Nikola ne voli
novinare. Mladi mašinski inženjer nema mnogo razumevanja za "sedmu
silu".
- Nemojte ni da pokušavate da
razgovarate sa njim. Zajednička fotografija? Ni govora. Na službenom
je putu, a i da je kod kuće ne bi pristao. Takav je on - smeška se
Vesna, a onda saznajemo da je Nikola upravo konkurisao za posao u
Africi.
- Rekla sam mu da neću u Nigeriju -
kaže Vesna. - Volim ovoj posao. Radimo sa putničkim agencijama na
teritoriji Beograda i uže Srbije. Primamo zahteve za rezervacije
mesta i za odobravanje "IT" tura. Onda okrenemo knjižurine,
damo im šifru ... Lepo je i dinamično. Kontakti su poslovni, ali i
prijateljski. Ne bih menjala posao ni za šta na svetu. Šta ću u
Nigeriju - da budem domaćica? Nikola kaže da će biti zadovoljan
ako dolazim u posete ... Uostalom, videćemo šta će biti ...
Za trenutak smo zastali. U Nigeriju se
ne ide vozom. Znači, ponovo u avion. Leti li Vesna? - hteli smo da
pitamo. Kako se oseća kad je čelična ptica ponovo digne na visinu
od deset kilometara?
Pogodila je šta mislimo
- Koliko sam puta dosad letela? Nemam
pojma. Posle sto letova prestala sam da brojim - smeje se Vesna našem
ustezanju. - Da, letela sam i sa DC-9. Po celoj Evropi. Avioni su ne
samo najsigurnije, najkomfornije i najbrže prevozno sredstvo, nego
za mene i najjeftinije. Pošto radim u JAT-u, Nikola i ja dobijemo
besplatne karte za godišnji odmor. Pre dvadesetak dana bili smo u
Rimu. Leteli smo, naravno. Da li me je strah? Ni govora! Sad
planiramo put malo dalje. U Južnu Ameriku, ako nam se želje
ostvare.
Sedam života
- Neverovatna sreća u nesreći
jugoslovenske sjuardese Vesne Vulović više je u području
fantastične romantike, nego egzaktne medicinske nauke. Za savremenu
medicinu to predstavlja čudesan događaj - izjavio je pre sedam
godina ugledni nemački profesor hirurgije dr Heinz Weischedel. - To
je, otprilike, isto kao kad bi neka osoba nepromišljeno odlučila da
telom zaustavi kompoziciju brzog voza, pa u tome uspela. Nemojte
misliti da preterujem ...
- Duboko sam uveren da je to veoma
redak slučaj, čak jedinstven - rekao je novinarima dopisni član
Akademije nauka SSSRa, dr Anatol I. Zemjanski. - Bilo je mnogo
sličnih slučajeva za vreme rata. Ali, biološka i klinička smrt
su, najkasnije u vojnim bolnicama, poklapale kazaljke pre nego što
su žrtve imale priliku da poslednji put otvore oči. Vest je zaista
fantastična za medicinsku nauku...
Slično su izjavljivali i jugoslovenski
medicinski autoriteti. A kako i ne bi. Po našoj računici, Vesna je
sedam puta izbegla smrt.
Prvi put je mogla da umre zbog
nedostatka kiseonika na visini od deset kilometara i smrzavanja na
temperaturi od oko minus 50 stepeni Celzijusovih. Drugi put, Vesna je
mogla da izgubi život zbog nagle dekompresije, kad je bila izložena
iznenadnoj velikoj promeni pritiska.
Kad se pojavi rupa na avionu,
momentalno se stvori džinovska vazdušna mašina za mlevenje koja ne
bira žrtve. Vrtlog sve povuče kroz rupu. Vesna je izbegla i tu
pogibiju.
Četvrti put smrt je izbegla padajući
sa te ogromne visine. Po pravilu sva krv se slije u donji deo tela i
srce, obavezno, prepukne.
A pad na zemlju? Udarac posle
propadanja sa 10.000 metara? Zar to nije smrtna opasnost?
Šesti put Vesna je mogla da umre na
zemlji. Teško povređena i lako obučena, na snegu, svakako bi
podlegla da je spasioci nisu tako brzo pronašli.
Najzad, čak i kad su je pronašli,
mlada stjuardesa je imala sreće. Da lugar Bruno Henke nije bio bivši
vojnik koji zna kako se ukazuje pomoć, da nije postupio stručno,
Vesna bi ipak bila na spisku žrtava.
Ali, sudbina je htela drugačije. Vesna
je padala u repu aviona, bila je mlada i izuzetno zdrava i snažna,
rep je udario na padinu obraslu gustom šumom. Odbio se kao metak kad
rikošetira, a Vesna je tek tada izletela i brzinom od oko sto
kilometara udarila o debelu naslagu snega. Posle svega, u agoniji
imala je volje i snage da zove u pomoć. Tako je, te hladne januarske
večeri, u blizini granice između Čehoslovačke i DR Nemačke, kod
malog mesta u kome su nekad živeli Lužički Srbi, sreća poklonila
Vesni sedam života.
Ipak, nesreća
Pre godinu i po dana, sreća je, ipak,
Vesni okrenula leđa. Umrla joj je majka, energična, uporna i
požrtvovana nastavnica fiskulture, koja je mesecima bdela nad ćerkom
pomažući joj da se vrati u život. Vesna kaže da joj je tad bilo
mnogo teže nego posle udesa nad Srpskom Kamenicom. Još joj se
događa da, kad vidi nekog poznatog, pređe na drugu stranu ulice.
Zna da će je pitati za majku, a nema snage da odgovori. Od tad nije
dala nijedan ispit na Višoj školi za spoljnu trgovinu, koju je
odavno upisala. Jednostavno, ne drži je mesto.
A medicina? Dok se oporavljala, rekla
je da će se upisati na medicinski fakultet.
- To je bila moja velika želja. Ali...
Ozdravili ste, nastavili sa
normalnim životom, realnost je pobedila osećanja?
- Pa, možda bi i tako moglo da se kaže
...
Da li ste baš sasvim ozdravili?
- Malopre sam srela na stepenicama
tetka Daru, sekretaricu generalnog direktora. Zamolila me je da joj
pomognem. "Boli me noga", kaže. "Imala sam prelom".
Uvek je boli na promenu vremena. Ja sam slomila levu ruku i nogu, tri
desna rebra, dva lumbalna pršljena u kičmi, nekoliko prstiju desne
ruke ... I nikad me ništa ne boli. Tačnije, pred neku veliku
promenu vremena, svrbi me desna ruka. Ona koju nisam lomila. Čudno,
zar ne?
Mesecima posle nesreće ničeg se
niste sećali. Kad vam se vratilo pamćenje?
- Još se ničeg ne sećam. Još imam
retrogardnu amneziju. Ne sećam se šta je bilo jedan čas pre
nesreće i više od 20 dana posle. Kažu da ću se jednog dana možda
setiti. Sad ću to, naravno, mnogo lakše podneti.
Kad čitam o nekom avionskom udesu, kao
sad, recimo, o ovom kod Čikaga, pomislim: Da li sam ja zaista bila u
tom avionu? Ničeg se ne sećam, pa mi je neshvatljivo ne samo da
nisam poginula, nego da normalno živim, radim... Videla sam
fotografije, čitala sam izveštaje lekara. Svima su se rasprsla
pluća ... Sve mi je to neverovatno. Zaista neverovatno...
Nema mesta za uspomene
U Srpskoj Kamenici, Vesni su
svojevremeno poklonili grumen zemlje. Dobijala je pisma iz celog
sveta.
- Sve je to kod tate, u Birčaninovoj.
Rekoh vam, Nikola i ja živimo u 36 kvadrata. Šta da vam pričam?
Dogovarali smo se da li da u kuhinju stavimo sto, ili mašinu za
suđe. I za sto i za mašinu, jednostavno, nema mesta. Pre dve
godine, kad sam jedini put u životu bila bolesna - imala sam virusno
zapaljenje pluća - Nikola je nekoliko puta oprao suđe. I pobedila
je mašina. Tako nemamo sto u kuhinji. Kod tate je kofer pun pisama.
Tamo je, valjda, i taj grumen zemlje...
Vesna odavno nema vremena za uspomene.
Ne lista isečke iz novina, ne čita pisma.
Čuvate li još belu bluzu u kojoj
su vas našli? Novine su pisale da su vam čehoslovački lekari
sačuvali i vratili taj deo uniforme.
- To nije bluza. To su isečeni delovi
bluze. Jedino su tako mogli da je skinu. Pretpostavljam da je i to
kod tate...
Da li ste dobili novac od
osiguranja?
- Odavno. Petnaest miliona od JAT-a i
četiri od socijalnog. I sve sam potrošila. Prvih godinu dana posle
udesa dobijala sam 80.000 starih dinara mesečno. To mi nije bilo
dovoljno ni za taksi do Banjice, gde sam morala da idem na
rehabilitaciju. Druge godine su mi povećali na sto hiljada. Da nisam
imala roditelje, ne znam šta bih radila ...
Koliko ste puta dosad bili u
Čehoslovačkoj?
- Prvi put devet meseci posle udesa,
kao gost njihove omladine. Postala sam počasni građanin Češke
Kamenice, mesta u kome je bolnica i gde me je dr Randa povratio iz
kliničke smrti. Posle toga sam bila još dva puta. Pre tri godine
sam išla sa Nikolom.
Divno je što su me zaboravili
Nekad, kad je išla u kafanu, ili
izišla na ulicu, svi su je zagledali. Bila je poznatija od mnogih
glumica. Danas više nije tako.
- Baš je divno što su me zaboravili -
kaže Vesna. - I zbog toga ne volim susrete sa novinarima. Valjda me
razumete i ne ljutite se?
Bili smo, u stvari, zahvalni. Hteli smo
da saznamo šta se zbilo sa Vesnom Vulović i ona nam je ispunila
želju. Rastali smo se kao stari znanci. Vesna je bila i ostala
vesela, srdačna, iskrena, puna života.
- Pre neki dan sam izvadila krajnike.
Već prvog dana posle operacije sam jela. Svi se čude da mi se ništa
nije dogodilo, a ja sam znala da neće. Takva sam - pohvalila se na
rastanku.
Otišla je kući da skuva spanać.
Obožava to jelo, koje Nikola ne voli. Sad je muž na putu, pa eto
prilike za ručak u kome uživa.
A u Srpskoj Kamenici? Šumar Bruno
Henke verovatno ponekad uzme na krilo unuku Vesnu, plavokosu
devojčicu rođenu šest nedelja posle udesa, i priča kako je u
olupini aviona, na snegu, našao devojku po kojoj je ona dobila ime.
Devojku koja živi daleko, u Jugoslaviji ...
Napisao: Dušan Krajčinović (RTV
revija, 1979.)
