Ljubodrag Duci Simonović, stranica mog života: Minhen '72, događaj koji će izmeniti ceo moj život...

Mart 1981: Ljubodrag Simonović rodio se 1. januara 1949. u Vrnjačkoj Banji; odrastao u Kraljevu, gde je i počeo da se bavi košarkom.

Juniorski reprezentativac od 1964, do 67. član "Crvene zvezde" (do 77.) i državne A reprezentacije (do 72.), za nju odigrao preko 120 utakmica, a za reprezentaciju Evrope čiji je član bio tri godine sedam mečeva.

Od 1977. u "Bambergu", članu Prve lige SR Nemačke; od 79. igrač, zatim i trener "Lifama" iz Stare Pazove, sada drugoligaša.

Dobitnik je više značajnih društveno-sportskih priznanja.

Na Pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao 1971, kasnije i magistrirao; živeći i dalje od košarke, bavi se pisanjem i samostalnim naučno-istraživačkim radom.

Posle izvanredne popularno-instruktivne knjige za mlade "Koš" realizovane u saradnji s pesnikom Ljubivojem Ršumovićem i karikaturistom Dušanom Petričićem nedavno je objavio knjigu "Pobuna robota" koja predstavlja sintezu njegovog dvadesetogodišnjeg sportskog iskustva.


OLIMPIJADA u Minhenu, godine 1972, održavala se u teškoj, stravično politiziranoj atmosferi: palestinski komandosi su poubijali izraelske takmičare, nemački policajci su poubijali komandose. Turobno, neshvatljivo i toliko daleko od onoga što bi Olimpijske igre trebalo da budu!

Građeno da bi kasnije postalo novo gradsko naselje, "Olimpijsko selo" od betona i čelika i samo po sebi je delovalo zastrašujuće, kao kakav moderni logor; a taj utisak pojačavali su visoka žičana ograda kojom je "Selo" bilo opasano, blindirana vozila i do zuba naoružani stražari... Kako sve to dovesti u vezu sa olimpijskim idealima i gde je tu mesto za slobodnog i radosnog čoveka, za njegovu i g r u koju ova izuzetna priredba sadrži i u svome nazivu.

Smešteni u prostorijama dva odvojena buduća stana, hraneći se po grupama, mi jugoslovenski košarkaši bili smo nekako razbijeni, izgubljeni, prepušteni sami sebi. Ja sam imao ležaj u budućoj kuhinji. Bio sam sam. U slobodnim časovima čitao sam, mislim, Dostojevskog, da bih, ostavivši knjigu, dugo stajao pred prozorom, zagledan u dubinu ispred sebe, u kišu, u mrak.

Sve to ne pominjem slučajno; jer se u tom ambijentu zbilo ono što će, značajno izmeniti ceo moj život.


IZUZIMAJUĆI najmlađe, većina čitalaca će se verovatno setiti: ubrzo pošto smo u kvalifikacijama za ulazak u finale izgubili od Portorika, utvrđeno je da su neki njihovi igrači bili dopingovani. I po duhu i po propisima Olimpijskih igara trebalo je da budu diskvalifikovani kao što se, na toj istoj Olimpijadi, desilo nekim holandskim biciklistima; ali, počele su da rade "kuhinje" i kombinatorike i, po sistemu "pojeo vuk magarca", ispostavilo se da Portoriko nastavlja takmičenje!

Saznavši za to, mi igrači spontano smo organizovali sastanak i jednoglasno zaključili da nećemo nastaviti takmičenje ako Portoriko ne bude diskvalifikovan.

Jedan od starijih igrača, Rato Tvrdić, čak je upozorio Radomira Šapera, tadašnjeg predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije, da bi on, Rato, mogao da tuži sudu onoga ko bi ga terao da igra protiv dopingovane ekipe. Šaper se potpuno saglasio, naglašavajući da svako od nas može slobodno da se opredeli i izjasni i da nikakve sankcije zbog toga ne dolaze u obzir.

Samo dva dana kasnije, rukovodstvo je sazvalo novi sastanak, da bi nas obavestilo da je nadležnima uložen "oštar" protest; Nebojša Popović je samom predsedniku FIBA (Međunarodne košarkaške federacije) "hrabro skresao u lice": "Vi posle ovoga noćas nećete moći da spavate!"...

Inače, konstatovano je, cela stvar se još nalazi u postupku, biće temeljno ispntana, a naša prekjučerašnja odluka bila je očigledno prenagljena i nepromišljena; u pitanju su "interesi naše zemlje" i "ugled našeg sporta", jer "će nas kazniti" ako ostanemo pri svome itd. a sve nam to nalaže da ipak igramo: mi smo dužni da to učinimo, mi to moramo!

Uostalom, uzgred rečeno, svi mi igrači živimo od košarke, i onaj ko eventualno odbije da igra dovešće u pitanje i svoj status reprezentativca, a to znači i svoju afirmaciju, egzistenciju... Ima li ko šta da kaže?


NIKO od igrača nije imao ništa da kaže: sve je bilo jasno. To ćutanje me je revoltiralo. U želji da nešto izmenim, da ponovo dođemo do sopstvenog stava, zatražio sam da mi igrači ostanemo sami.

Bez reči protesta, rukovodstvo se povuklo, blago nam se podsmevajući. Ali, ni kad smo ostali sami, od skorašnje rešenosti i sloge nije se pokazalo ništa; umesto toga, ćutanje i kolebanje, pristajanje ("Zašto ja da ne igram kad svi drugi hoće?!")...

A onda se jednom našem drugu iznenada pripiškilo i sastanak je završen.

Učinio sam ono što sam jedino i mogao da učinim: otišao sam u prostorije "vrhuške" - sve sam ih zatekao na okupu - i zatražio kartu za povratak kući; inače, rekoh, pakujem se i krećem sam, pešice - pa neka me ukokaju teroristi od kojih nas ona straža čuva.

Nešto su me kao smirivali, zadržavali "Biće sve u redu" i tako. Kako sam, međutim, bio uporan, posle nekoliko dana su me zvanično "poslali kući" - kao da je to bila njihova a ne moja odluka.

Kakav je u međuvremenu bio odnos mojih drugova prema meni?

Začuđujuće fer! Sa većinom sam za tih nekoliko dana imao bliskije, toplije odnose nego do tada. Da li se to nešto bunilo u njima, da li su imali osećanje krivice što se sve tako završilo? Ne znam. Nikada više o tom događaju nismo razgovarali. Nikada više nismo bili zajedno.


EPILOG je poznat: odbivši poslušnost moćnicima koji su "legavši na rudu" sačuvali svoje fotelje u forumima FIBA, putovanja po inostranstvu, dnevnice itd. ja sam zapečatio svoju karijeru.

Zvanično sam suspendovan iz reprezentacije samo na šest meseci, ali iako sam i dalje bio jedan od najboljih u zemlji, i premda je štampa vršila silan pritisak na novog trenera Novosela - nikada više nisam zaigrao za reprezentaciju.

Znao sam još tada, u Minhenu, da će tako biti ali, kao što mi tada nije padalo na pamet da se predomislim, "pokajem" i na brzinu "popravim" - što bi bilo oberučke dočekano - tako nikada nisam zbog svoga stava i postupka zažalio.

A zašto sam postupio onako?

Razloge tada nisam jasno znao ni sam: samo sam osećao da se u meni nešto duboko ljudsko pobunilo i nezadrživo izbilo na površinu.

Tek kasnije sam počeo sve to da sagledavam i razumevam, da analiziram; iz toga iskustva je velikim delom nastala knjiga "Pobuna robota".

Najkraće rečeno to je bila pobuna protiv laži i hipokrizije, protiv prevare i trgovinske kalkulacije u sportu - makar se kakvim "višim interesima" i olimpijskim znamenjima one prikrivale: pobuna protiv "robotizacije" koja u živom čoveku vidi samo broj i obezličenu funkciju, samo merljivi rezultat na terenu; i pobuna - iako tada još gotovo instinktivna, neosvešćena i neobrazložena - ZA istinski slobodnu i dostojanstvenu, stvaralačku i kompletno ljudsku ličnost sportiste.

U toj pobuni bila je moja krivica, moj "zločin".


SLEDILA je kazna. Ne u vidu uništene karijere ili nečega sličnog, to ne računam. U životu sam uvek brzo gradio i sticao, još brže rušio i gubio; a ako sam se uopšte preračunavao to je uvek bilo naknadno. Takav sam čovek, i jednostavno nisam sposoban za onakve probitačne kompromise kakve su naši košarkaški "bosovi"  - i prema nedvosmislenoj konstataciji dobrog dela tadašnje naše štampe - umeli da naprave pod zvučnim paravanom "viših interesa"...

Moja kazna bila je od druge vrste. Nju sam nosio u sebi.

Teška mi je bila pomisao da nikada više neću obući dres sa državnim grbom koji mi je bio san od detinjstva i kojem sam se podređivao do kraja, bez ostatka.

Nikada neću zaboraviti osećanje s kojim sam, na utakmici protiv Čehoslovaka, igru svojih drugova pratio iz gledališta...

Ali, za tih nekoliko beskrajnih dana i besanih noći, najteže mi je bilo moje grozničavo, košmarno unutarnje preispitivanje: da li sam zaista bio u pravu, nisam li - ipak - možda pogrešio?!...

To su bili dani kakve ne bih poželeo ni najcrnjem neprijatelju, da ga imam - a nemam ga, ili bar ja nikome nisam neprijatelj. Ja sam čovek koji sve razume i - ako ćemo o tome - koji sve prašta, koji ni na koga nije ni kivan ni gnevan.

S jednim izuzetkom: kada vidim i čujem da mlade ljude lažu, kada ih recimo foliraju da "Zvezdini" košarkaši nisu profesionalci - u meni sve proključa...

Ali, to je već druga priča.

Nisam mogao sam da odgovorim na ono pitanje, i bilo me strah. Strah od susreta sa svim onim "običnim" ljudima koji će mi "suditi" kad se vratim: od roditelja i prijatelja do prodavaca u samousluzi i na pijaci, od kolega na fakultetu do nepoznatih prolaznika na ulici...

Oni će mi suditi pošteno, po savesti, a presudu ću i bez reči moći da im pročitam iz očiju. Kakva će ona biti?


KADA SAM stigao na beogradski aerodrom, u patikama i mantilu, s nekakvom loptom koju su mi utrapili u Minhenu, verovatno sam izgledao izgubljeno.

Bilo je dosta sveta, ne samo novinara; neki su došli i pred mene, i od prve sam imao osećaj da me ne gledaju kao zločinca i izdajnika nego kao svog čoveka koji se vraća iz tuđine.

Kakvo olakšanje!

Zakoračio sam slobodnije, osetio kako me ispunjava čudno, snažno, najprijatnije osećanje - biti među svojima!

Da, bio sam opet među svojima, došao sam među one za koje je ljudsko delo značajnije nego bilo kakve medalje, "uspesi" koji se postižu zloupotrebom ljudi, sportista...

Na Olimpijadu sam otišao kao sportist. Vratio sam se kao čovek.

Napisao: Ljubodrag Simonović, pripremio: Željko Šarčević (TV novosti, 1981.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate