Kroz velika okna videli su se vitki tornjevi crkve rađene u originalnom baroknom stilu. Izgledalo je kao da je sazdana od čipke.
U kasni podnevni sat, posle prijatnog
ručka kojeg smo zalivali finim vinom, razgovor je počeo da
malaksava.
- Ja, bite - odgovorio je Luka Grbavac
uz uobičajen mali naklon.
Uskoro smo bili posluženi crnom kafom
koja je služena u velikim širokim i plitkim šoljicama. Luka je
ponudio prisutne niškim "Moravama" i tako se razgovor
produžio.
Zamoren ručkom i stalnim naporima da
prati delove razgovora koji se vodio između Luke Grbavca, doktora Šera i njegovih saradnika, posmatrao sam kroz prozor živu Kertner štrase punu sveta i automobila.
Najzad je ručak bio dovršen. Prilikom
rastajanja Luka je sa lakoćom izgovorio par uobičajenih fraza:
- Bilo mi je drago što smo se upoznali
i biće mi osobito milo da vas dočekam kao svoje goste u Beogradu.
Nadam se da će vam boravak u našoj zemlji biti prijatan.
- Aufviderzen - odgovorio je doktor Šer
i dodao:
- Bilo nam je drago što smo se
upoznali sa jednim tako mladim čovekom koji sa toliko uspeha vodi
krupne poslove. To je u našoi zemlji vrlo redak slučaj. Dobro
govorite naš jezik. Gde ste imali prilike da ga naučite?
- U gimnaziji, a docnije, u Višoj
školi spoljne trgovine u Beogradu - odgovorio je Luka.
- Alzo aufviderzen, her doktor.
- Aufviderzen, her direktor.
- Hohahtungsfol.
*****
Posle nekoliko dana boravka u Beču
vraćali smo se u domovinu. Jugosloveni se uvek raduju povratku.
Svoju radost manifestuju na način koji je očigledan ostalim
putnicima. Saputnici su uvek ponuđeni: cigaretama ili šljivovicom
ili kakvim drugim domaćim specijalitetom. Komunikativni, brzo se
sprijatelje i rado govore o svojoj zemlji.
I Luka je bio takav. Govorio je čas
nemački, čas engleski: brzo je sklapao poznanstva sa saputnicima.
Bio je mlad. Tada je imao 28 godina, ali je njegov svež i mladalački
izgled još više smanjivao njegove godine.
Kad smo se smestili u udobni kupe
međunarodnih kola, zapitao sam Luku gde je naučio tako dobro
nemački i engleski. Interesovala me je njegova prošlost.
- Ispričaću ti - rekao je Luka. Dugo
putovanje kao da je stvoreno za priču.
Tako sam čuo priču o Luki Grbavcu
koji je u ratu ostao sam.
O detetu izgubljenom u vihoru ratnih događaja. O detetu koga je odnjihala Revolucija. Priču koju je vredno zabeležiti jer je pomalo neobična i razlikuje se od mnogih drugih.
O detetu izgubljenom u vihoru ratnih događaja. O detetu koga je odnjihala Revolucija. Priču koju je vredno zabeležiti jer je pomalo neobična i razlikuje se od mnogih drugih.
Poslednje viđenje
Tamo gde se ogranci Kozare spuštaju
čak do Save leži malo selo Draksenić. U njemu je živeo sa
roditeljima, braćom i sestrama sve do 14. januara 1942. godine. Otada
više nema nikoga.
Taj dan neće nikad zaboraviti. Bila je zima i dubok sneg je pokrivao selo i planinu. Zima 1941-42. Imao je jedanaest i i nije znao šta je to rat. Osećao je da se nešto neobično događa. U selo su došli novi žandari i govorili kako je osnovana nova država.
Onda su jedne noći zapucale puške i u kuću njegovih roditelja banuli su naoružani ljudi. Otac se nije uplašio i rekao je da su to partizani sa Kozare i da se njih ne treba plašiti. Čuo je kako su partizani rekli da su proterali žandare i da će sve biti dobro.
Taj dan neće nikad zaboraviti. Bila je zima i dubok sneg je pokrivao selo i planinu. Zima 1941-42. Imao je jedanaest i i nije znao šta je to rat. Osećao je da se nešto neobično događa. U selo su došli novi žandari i govorili kako je osnovana nova država.
Onda su jedne noći zapucale puške i u kuću njegovih roditelja banuli su naoružani ljudi. Otac se nije uplašio i rekao je da su to partizani sa Kozare i da se njih ne treba plašiti. Čuo je kako su partizani rekli da su proterali žandare i da će sve biti dobro.
Zapamtio je kako su mnogo puta posle
toga morali da beže iz kuća i kako su odlazili u planine. Docnije
su se opet vraćali u selo i nastavljali da žive. U strahu. Kroz
selo su se često pronosili glasovi da će doći ustaše i da
će sve živo poklati.
Često se noću čuo prasak pušaka, pa su se svi na to pomalo i svikli. Najzad, otac nije više želeo da beži sa svojima od kuće kad selom pripucaju puške. Govorio je da postoji red i zakon i da niko nema razloga da ubija nedužne ljude.
Često se noću čuo prasak pušaka, pa su se svi na to pomalo i svikli. Najzad, otac nije više želeo da beži sa svojima od kuće kad selom pripucaju puške. Govorio je da postoji red i zakon i da niko nema razloga da ubija nedužne ljude.
Onda je osvanulo jutro 14. januara 1942. godine. Na kraj sela prosula se pucnjava pušaka. Osluškivali su
učestalu pucnjavu koja ih je zatekla još neobučene u prijatnoj
toplini kuće. Kroz dvorište su potrčali susedi i povikali:
"Bežite, eto ustaša preko Save. Pale i ubijaju".
"Bežite, eto ustaša preko Save. Pale i ubijaju".
Istrčao je i mali Luka slabo odeven.
Pogledao niz selo. Iz prvih kuća već je izbijao dim i video je mnoge
ljude kako beže preko plotova i dvorišta u pravcu Kozare.
Iznenađen i zaplašen, potrčao je i on za njima.
Preskočio je nekakvu visoku ogradu, izgubio usput cipele i onako bos po dubokom snegu stigao na prvu uzvišicu iznad sela. Okrenuo se i pogledao u pravcu rodne kuće.
Pred njom su stajali otac, majka, dve sestre i mlađi brat. Jasno je video u blizini ustaše kako pale stogove sena i pucaju u zbunjene i zaplašene ljude.
Preskočio je nekakvu visoku ogradu, izgubio usput cipele i onako bos po dubokom snegu stigao na prvu uzvišicu iznad sela. Okrenuo se i pogledao u pravcu rodne kuće.
Pred njom su stajali otac, majka, dve sestre i mlađi brat. Jasno je video u blizini ustaše kako pale stogove sena i pucaju u zbunjene i zaplašene ljude.
Noge su ga strašno bolele od zime, a on je
vikao ocu: "Bežite, ubijaju, beži, tata, eto ustaša!"
Vikao je misleći da ga čuju. Vikao je i plakao, ali je sve bilo uzalud. Utom je naišla kuma sa dvoje dece i viknula: "Hajde, Luka, s nama, evo pucaju na nas", uhvatila ga za ruku i odvela.
Vikao je misleći da ga čuju. Vikao je i plakao, ali je sve bilo uzalud. Utom je naišla kuma sa dvoje dece i viknula: "Hajde, Luka, s nama, evo pucaju na nas", uhvatila ga za ruku i odvela.
Bežao je sa kumom i njenom decom sve do
obližnjeg sela i tu ga je prihvatio neki starac. Dugo je trljao
njegove prozeble i bose noge rakijom. Zatim ga je uvio u staro ćebe,
odneo u krevet i Luka je zaspao opijen mirisom rakije i toplinom
kreveta.
Sanjao je roditelje kako beže sa sestrama i malim bratom i kako ih gone ustaše. I u snu je vikao: "Bežite, bežite!" Ali oni su nekako sporo odmicali. Luka je plakao.
Sanjao je roditelje kako beže sa sestrama i malim bratom i kako ih gone ustaše. I u snu je vikao: "Bežite, bežite!" Ali oni su nekako sporo odmicali. Luka je plakao.
A kad se probudio, u kući je bilo
mnogo izbeglog sveta i svi su ga nekako čudno gledali. Milovali po
kosi i zvali: "Luka, Luka, jesi li ozdravio ... "
Dve duge godine samovanja
Kada je prošla ofanziva na Kozari,
ustaše su ga našle u jednom selu i zajedno sa ostalim narodom
poterali u logor. Desetinu dana je proveo u jednom prihvatnom
logoru na otvorenoj poljani pored Save. A posle su ih sve poterali u
Jasenovac.
Video je kako muče starce i žene, kako ubijaju ljude. Jednog dana sa još desetak dečaka odveden je iz logora u jedno selo u okolinu Daruvara gde su ih ustaše predali opštinskim vlastima da ih razmeste kod seljaka Srba koji budu hteli da ih prime.
Tako je dospeo
u kuću jednog čoveka koji nije imao nikoga sem staru majku i
nešto imovine. Gazda mu se često opijao i bio vrlo ljut.
Nezadovoljan, često je vikao i na staru majku i Luku. Lukino mesto
je bilo u štali, na senu. Preko dana je čuvao kravu i svinje, a
uveče obavljao kućevne poslove.
Jednoga dana gazda ga je nagovorio da odvede kravu u tuđu njivu i da je dobro nahrani... da naseče tuđih bundeva... Uveče, krava se nadula od sveže deteline i zelenih bundeva; pretila je ozbiljna opasnost da ugine. Onda je gazda onako pijan, zapretio Luki da će ga zaklati ako krava ugine.
Video je kako muče starce i žene, kako ubijaju ljude. Jednog dana sa još desetak dečaka odveden je iz logora u jedno selo u okolinu Daruvara gde su ih ustaše predali opštinskim vlastima da ih razmeste kod seljaka Srba koji budu hteli da ih prime.
Jednoga dana gazda ga je nagovorio da odvede kravu u tuđu njivu i da je dobro nahrani... da naseče tuđih bundeva... Uveče, krava se nadula od sveže deteline i zelenih bundeva; pretila je ozbiljna opasnost da ugine. Onda je gazda onako pijan, zapretio Luki da će ga zaklati ako krava ugine.
Pala je noć i Luka se iskrao iz staje i
pobegao u drugo selo kod gazdinog rođaka koga je poznavao. Zamolio
ga je da ga primi za slugu. Ovaj je pristao.
Luka je bio malog rasta i svi su ga zvali Luka Bosanac. Samovao je u svojoj staji. Mnoge noći proplakao u senu.
Jednog dana ponovo je video smrt. U selo su došle ustaše i tražile partizane. Luku su pronašli u vinogradu gde se krio od ustaša jer ih se mnogo bojao.
Luka je bio malog rasta i svi su ga zvali Luka Bosanac. Samovao je u svojoj staji. Mnoge noći proplakao u senu.
Jednog dana ponovo je video smrt. U selo su došle ustaše i tražile partizane. Luku su pronašli u vinogradu gde se krio od ustaša jer ih se mnogo bojao.
- Ko si i šta radiš tu? - vikali su
na njega.
- Ja sam Luka Bosanac - odgovorio im je
uplašeno.
Doveli su ga u obližnju kuću i tu, u
kuhinji, pred preplašenim dečakom ubili nekog starca.
"Ovako će proći svaki partizanski jatak" - rekli su i otišli iz proklete kuće.
"Ovako će proći svaki partizanski jatak" - rekli su i otišli iz proklete kuće.
Prošle su dve duge godine samovanja i
straha. Luka je čuo da su u Daruvar došli partizani. Tada je već
imao četrnaest godina. Znao je da treba da ode i da se prijavi. Čuo
je da partizanska deca idu u školu. A on je želeo da uči.
Krenuo je u Daruvar, našao učitelja i
prijavio se. Ispričao mu o sebi i pitao ga da li može i on u školu.
Učitelj je shvatio dečaka, uzeo ga za ruku i odveo u
Narodnooslobodilački odbor oslobođenog Daruvara.
U velikoj porodici ljudi
Luka je našao nove roditelje. Prvo je
bio smešten u novoosnovani internat. Pošao u školu i završio
četvrti razred, koji je pohađao iste godine kada je počeo rat.
Onda je ponovo naišla ofanziva. No,
ovoga puta poslednja ofanziva neprijatelja. Luka više nije bio sam.
O njemu se sada brinula narodna vlast. Morao je da napusti Daruvar. O
deci izgubljenoj u ratu i tek sakupljenoj u oslobođenom Daruvaru
starao se Komitet Partije.
U pratnji jednog člana Komiteta deca su pošla na dug put. Preko Mađarske, kroz koju je tada prolazila Crvena armija, probili su se do Subotice. Tu ih je dočekao Gradski odbor AFŽ i pobrinuo se o smeštaju i ishrani dece.
U pratnji jednog člana Komiteta deca su pošla na dug put. Preko Mađarske, kroz koju je tada prolazila Crvena armija, probili su se do Subotice. Tu ih je dočekao Gradski odbor AFŽ i pobrinuo se o smeštaju i ishrani dece.
U Osijeku je izvršena ceremonija
rastajanja. Mnogi dečaci pronašli su svoju rodbinu. Neko oca, neko
majku, starijeg brata ili sestru. Deca, izgubljena u ratu, vraćala
su se domovini. Tada su pitali i Luku hoće li natrag u Daruvar. Ali,
Luka nije imao nikoga. U Daruvaru i njegovoj okolini našao se sasvim
slučajno. On nije imao kuda da se vrati. Osijek je bio veliki grad.
Luka je želeo da ostane u njemu.
Smešten je u jedan đački internat.
Pohađao je partizansku večernju gimnaziju. Za dve godine završio
je četiri razreda. U peti razred upisao se već kao redovni učenik.
U sedmom razredu gimnazije bio je omladinski rukovodilac, a u osmom je
primljen u Partiju.
Od malog, zakržljanog dečaka - Luke
Bosanca, čuvara svinja i krava, postao je snažan mladić. Našao se
u velikoj porodici ljudi. Vredno je učio i, kao dobar đak, završio
gimnaziju. Partija ga je uputila u Beograd da završi Višu školu
spoljne trgovine.
Posle završene Više škole Luka je otslužio đački rok u gardiskim jedinicama u Beogradu. I posle - kao stručnjak - dobio službu u jednom preduzeću spoljne trgovine.
I kao što sam na početku napomenuo, postao je poznat poslovni čovek i u svetu; za Nemce: her direktor, za Engleze: mister Luka, za Francuze, Italijane...
Tu je kraj priči o čudnoj sudbini jednog deteta izgubljenog u ratu. Ispričao mi je sam Luka Grbavac. One noći kada smo se vraćali iz Beča.
Posle završene Više škole Luka je otslužio đački rok u gardiskim jedinicama u Beogradu. I posle - kao stručnjak - dobio službu u jednom preduzeću spoljne trgovine.
I kao što sam na početku napomenuo, postao je poznat poslovni čovek i u svetu; za Nemce: her direktor, za Engleze: mister Luka, za Francuze, Italijane...
Tu je kraj priči o čudnoj sudbini jednog deteta izgubljenog u ratu. Ispričao mi je sam Luka Grbavac. One noći kada smo se vraćali iz Beča.
*****
Jednog dana otišli smo u selo
Draksenić. Sve je izgledalo onako kako sam zamišljao. Tamo gde je
nekad bila kuća Lukinih roditelja, stoje od vatre ogaravljeni
temelji. Kuća je spaljena.
U blizini nekadašnjeg rodnog doma uređeno je groblje žrtava fašističkog terora i palih boraca. U pravilnim geometriskim oblicima pružaju se zajedničke humke.
Na sredini kameni spomenik u kojeg su uklesane reči pesnika Gorana Kovačića.
U blizini nekadašnjeg rodnog doma uređeno je groblje žrtava fašističkog terora i palih boraca. U pravilnim geometriskim oblicima pružaju se zajedničke humke.
Na sredini kameni spomenik u kojeg su uklesane reči pesnika Gorana Kovačića.
