U rano jutro završio je snimanje posljednjeg kadra u seriji Ortaci, režisera Dragoslava Lazića, došao među svoje, kući, da ondje završi i svoj posljednji kadar.
Mogla bih ovaj in memoriam dragome
Srdoču napisati u jednom dahu, jer je taj veliki čovjek u malome
tijelu plijenio svojom glumom bez glume svakoga.
Ali, neću tako. Zašto bih ga, ne hoteći, povrijedila, možda preuveličavanjem koje se nametne čovjeku kada je tužan?
Jer Milan Srdoč bio je jedan od ukupno stotinu Jugoslavena odabranih da gostuje u nekoć vrlo tiražnoj Studijevoj rubrici Intervju pred ogledalom. U njemu je, davne, 1976. godine, Srdoč bolje nego itko drugi otkrio i sebe i svoju dušu.
Papir s kojeg danas uzimam citate požutio je, ali je prijatelj, čovjek i glumac Milan Srdoč sve do prije nekoliko dana bio isti kao i tada.
Ali, neću tako. Zašto bih ga, ne hoteći, povrijedila, možda preuveličavanjem koje se nametne čovjeku kada je tužan?
Jer Milan Srdoč bio je jedan od ukupno stotinu Jugoslavena odabranih da gostuje u nekoć vrlo tiražnoj Studijevoj rubrici Intervju pred ogledalom. U njemu je, davne, 1976. godine, Srdoč bolje nego itko drugi otkrio i sebe i svoju dušu.
Papir s kojeg danas uzimam citate požutio je, ali je prijatelj, čovjek i glumac Milan Srdoč sve do prije nekoliko dana bio isti kao i tada.
Često sam dugo nakon doživljaja nekog
lika, oživljenog imaginacijom Milana Srdoča, znala ostajati nijema,
bogata, oduševljenja, zbunjena.
Kažem zbunjena, jer me uvijek zbunjuje ta velika snaga koja izvire iz njegova krhkog tijela. I kao u refrenu, pitam se koristeći se mišlju Mirka Božića izrečenom u Neisplakanima:
"Koliko je visoka do neba, toliko je duboka do čovjeka."
A koliko je to duboko do tog gorostasa sićušna tijela? Ne znam odgovoriti, a znam da je duboko.
Kažem zbunjena, jer me uvijek zbunjuje ta velika snaga koja izvire iz njegova krhkog tijela. I kao u refrenu, pitam se koristeći se mišlju Mirka Božića izrečenom u Neisplakanima:
"Koliko je visoka do neba, toliko je duboka do čovjeka."
A koliko je to duboko do tog gorostasa sićušna tijela? Ne znam odgovoriti, a znam da je duboko.
*****
"... Nekada su me učili da
glumim. Pokušavao sam da shvatim tu metodiku, iako sam uvek osećao
velik otpor prema takvoj vrsti pedagogije. U stvari, ja nikada nisam
želeo da budem glumac. Ja sam po struci metalac, metalostrugar,
dreer.
Kada sam došao na zanat, mali sam bio. Učili su me merama na šubleru. Rekli su mi da je milimetar velika mera, da se teško upotrebljava u metalurgiji. Brzo sam shvatio da je milimetar zaista velika mera. Moralo se meriti na deseti deo milimetra. I to sam svladao. Radilo se mikrometrom. Stoti deo milimetra. Otkineš dlaku sa glave, to je tri i po stopa milimetra. Ako pogrešiš za dlaku, predmet se baca..."
Kada sam došao na zanat, mali sam bio. Učili su me merama na šubleru. Rekli su mi da je milimetar velika mera, da se teško upotrebljava u metalurgiji. Brzo sam shvatio da je milimetar zaista velika mera. Moralo se meriti na deseti deo milimetra. I to sam svladao. Radilo se mikrometrom. Stoti deo milimetra. Otkineš dlaku sa glave, to je tri i po stopa milimetra. Ako pogrešiš za dlaku, predmet se baca..."
"... Ta preciznost ostala mi je do
danas, a lagao bih ako bih rekao da lako radim svoje uloge. Ne! Vrlo
mi je teško. Stalno otkidam dlaku po dlaku, gledam da ne
preteram..."
"... Napravio sam dosta uloga, na svim scenama. Pazio sam na te dlake.
Dok radim, ne gledam se u ogledalo. Pogledam se kad završim posao,
uvek fali neka dlaka na glavi. To je dobro. Treba raditi, kopati,
treba se znojiti, žuljevi... Bunar treba da bude dubok. Mogu li ga
sam iskopati? Potrebni su prijatelji, drugovi. Ostaće nešto, biće
malo vode..."
"... 1 tako, dan za danom. Mora da se radi, moram da se gledam u ogledalo, da konstatujem da je sve
manje dlaka na glavi. Ali, drago mi je. Drago mi je što sam ipak
zavoleo ovaj posao, zavoleo sam glumu bez glume, iako sam želeo da
budem samo metalostrugar, tokar, dreer, da budem konkretan, da se
borim sa železom, sa mašinom, da stvaram lepo i precizno.
A zavoleo sam ovu stvar koja može da bude i vrlo fiktivna. Nju, glumu, ne mogu da vidim u ogledalu, ali se nazire, tu je..."
A zavoleo sam ovu stvar koja može da bude i vrlo fiktivna. Nju, glumu, ne mogu da vidim u ogledalu, ali se nazire, tu je..."
"... Imao sam ogromno zadovoljstvo
da tumačim Isidoru Sekulić. Njenu priču Kostica šnajder. Bilo
mi je jako teško da ga radim, ali sam fino razumeo tog čoveka koji
je od svog detinjstva kopao bunar, radio je, mučio se, izrodio
porodicu, i jednoga dana, polako, počelo je sve da se rasipa i
rasipa.
I pored mnogo znoja, žuljeva i muke, Kostičin je bunar ostao plitak. Ne njegovom voljom, zato što nije imao prijatelja, nije imao ljude oko sebe da mu pomognu. Potresno! Služi mi kao putokaz da moram tražiti prijatelja, moram tražiti drugove..."
I pored mnogo znoja, žuljeva i muke, Kostičin je bunar ostao plitak. Ne njegovom voljom, zato što nije imao prijatelja, nije imao ljude oko sebe da mu pomognu. Potresno! Služi mi kao putokaz da moram tražiti prijatelja, moram tražiti drugove..."
"... Kažu mi da sam tužan.
Prividno je to. Ja samo život shvaćam ozbiljno. A inače, volim
šalu, volim smeh. Čak volim i geg. Naposletku, zašto da budem
tužan? Došao sam do toga da imam unuka. On je ja, ja sam on. Svi
smo zajedno, svi zajednički radimo taj bunar. Nemojte me pitati šta
za mene znači unuk. Dok radim, pomislim i na njega, na tog malog
crvića koji stvara novi život za mene!..."
"... Ne podnosim lov. Ne mogu da
ubijem životinju. Žao mi je kad zbog trofeja postave pred cev
košutu koja je u stanju da im iz ruke uzima hranu. A u stanju sam da
za sitnicu - za nepravdu - nasrnem na čoveka..."
"... Često glumci kažu da još
nisu snimili neku ulogu za koju bi život dali. Da li sam ja sve
uradio što sam želeo? Nisam! I ja želim tu ulogu. A ne znam koju.
Ne znam hoće li doći. Možda nikad neće doći..."
 |
|
|