Detinjstvo Desanke Maksimović: Pesnikinja se seća svog oca, majke, dede, babe, teta Inge... (1974)

Mart 1974: Desanku Maksimović, liričara kome nema premca u novijoj srpskoj poeziji, ne treba posebno predstavljati. To je i izuzetno teško, posle svih njenih pesama koje su najrečitiji odraz njene ličnosti i bogate pesničke prirode. Zato, ovu priču pesnika o pesniku-čoveku prenosimo najvećim delom doslovce, citirajući samu Desanku Maksimović i njene pesme.

Kao povod za razgovor mogla bi se uzeti nedavno dodeljena Zmajeva nagrada za najnoviju zbirku pesama "Nemam više vremena". 

Ali, za razgovor sa Desankom Maksimović - povod može da bude i njena "Prolećna pesma", koja je u vama i u februaru proleće probudila, ili "Čežnja" ili "Strepnja" ili bilo koja pesma, jer vas nijedna ravnodušnom neće ostaviti. Uvek ćete poželeti da bar reč-dve prozborite sa ženom koja je u vama probudila usnule i već pomalo zaboravljene emocije. 

Desanka Maksimović je jedna od naših pesnikinja čija dela ne znaju za vreme i prostor, jedna od retkih koja je pisala pesme inspirisana selom. Možda su nam zato potpuno bliske, razumljive i drage. 

Obavili smo tako sa Desankom Maksimović pomalo neobičan razgovor. Čudan utoliko što nije mogao da bude kratak, a što ga ipak nismo vodili uobičajeno, već na jedini način na koji pesnikinja pristaje da daje intervjuje - pismeno.


Čas pre mene



To je zapravo naziv jedne pesme, kojom je pesnikinja pokušala da opiše kako je izgledalo jedan čas pre njenog rođenja:

"Petooko blistavo prozorsko krilo zagledalo se u Kolubaru i Maljen. Dolazak moj, otkako je odjutrilo, čeka se ko brod, još nevidljiv, udaljen.

Negde, mnogim nevidljiva, moja majka prvi put se čudi šta ženu snađe zbog omamnoga posle svadbe čina. 

Nižu joj se pred očima gore kao lađe, kad bi bar uzmogla roditi sina.

Svi stoje spremno kao pred jurišem, a razgovaraju tobož mimo sa svetom.

Moj se otac za stolom pretvara da piše, a duša mu je na nebu devetom." 

Tako je, u jednoj od prostorija rabrovičke osnovne škole, u srezu valjevskom, 16. maja 1898. godine seoski učitelj Mihailo Maksimović dočekao na svet svoje prvo žensko dete - Desanku. U Rabrovici Desanka provodi samo dva meseca, a ostali deo detinjstva u Brankovini gde joj je otac dobio premeštaj. 

Najranije detinjstvo Desanka Maksimović provodi u roditeljskom domu, koji je i ovog puta u školskoj zgradi, a još radije u kući majčinih roditelja.

- Stara sveštenička kuća gde je živeo deda bila je moj drugi dom - kaže pesnikinja. - Ona mi je bila mnogo zanimljivija od školske zgrade, jer je živela i gradskim i seoskim životom, jer su seljaci često u nju navraćali, jer me je tetka, mamina sestra, tada još neudata, vodila u povrtnjak da plevimo ili zalivamo, jer se u staroj, pradedovskoj, kući još ložilo na ognjištu nad kojim se dizao širok i počađao dimnjak.

Od dedine kuće do škole puštao se potok preko modrih škriljastih ploča gde su žene prakljačama prale rublje, okružene kupušnjacima, čestama i livadama. 

Na tom potoku poznajem svaku ploču, svaki zavijutak. 

U mojim današnjim pesmama "Sećanje na zavičaj" i "Moji zemljaci" mnogo bolje sam oživela zavičaj nego sada s vama u razgovoru. Potok je dovodio do crkve i škole kraj kojih je takođe proticalo moje detinjstvo.


Mislim da sam bila nemirna



- Oko škole je bilo veliko dvorište koje je samo jedan drveni most odvajao od porte zakrčene starim lipama. Još dok nisam pošla u školu, igrala sam se igara kojih su se igrali đaci: trčala, verala se, pravila vodenice na školskom potoku, brane, hvatala rakove, punoglavce. 

Tada sam upoznala sva bića koja žive u vodi, u vazduhu, u šumi. Soba u kojoj sam spavala gledala je u crvenkasto brdo, na vrhu koga je, malo podalje, bilo seosko groblje. Često sam s prozora gledala seoske pratnje i slušala zapevke. 

S druge strane škole bila je šuma gde sam često morala tražiti pogubljene ćuriće. Prema učionicama trećeg i četvrtog razreda bio je školski povrtnjak u kome sam često brala ribizle i ogrozd, krišom, ne odazivajući se kada su me dozivali. (Ako je svaka krađa tako prijatna, puna uzbuđenja kao što je meni bila krađa ribizla, onda donekle razumem lopove!)

Priča Desanke Maksimović deluje kao čudesno dobar, čudesno bogat i realan film.

- Mislim da sam bila nemirna - kaže Desanka s osmehom, koji ne krije zadovoljstvo zbog tog zaključka. - Po kiši sam izletala bosa napolje i pravila na velikoj bari kraj reke "splavove" od dasaka. Zimi sam se slikala u snegu, pravila snežne kule. Bežala sam sama u portu i hvatala skakavce kojih je tamo puno bilo. Ulazila sam u crkvu kad u njoj nije bilo nikog i posmatrala veliku slikovnicu ikonostasa punu tužnih bajki.

Slike su odvajkada slabost pesnikinje. Da nije postala pesnik, bila bi sigurno slikar - tvrdi i danas.

- Ali, ne mogu se dve velike stvari uporedo - ima običaj da kaže.

U njoj je bujica stihova ipak prevagnula. Zidovi njenog doma i danas su ispunjeni regalima krcatim knjiga i slikama... Velimira Matejića - pesnikinjinog sestrića, Lize Križanić prve žene Pjera Križanića, tu je i akvarel Maše Živković i portret pesnikinjin koji je načinio Pjer Križanić, i slika Jelisavete Petrović i niz drugih.

- Učestvovala sam vam ja i u hvatanju rojeva pčela, posmatrajući oca kako s mrežom nabačenom na glavu, kadi trudom iz meha stablo gde se roj uhvatio. Odevala sam se uglavnom kao seljačići, jer otac nije hteo da se od njih izdvajamo.


Sećanje na oca



Oca je izgubila vrlo rano. Verovatno je i to razlog što su sećanja na njega, ono malo slika koje su ostale, vrlo živa.

- Vidim ga u školskom voćnjaku kako đacima pokazuje kalemljenje. Vidim kako po zimskom danu sa čikom odlazi u lov. Pred njima trči Laura, lovačka keruša. Vidim ga u školskom dvorištu opkoljenog đacima, kojima je znao da vlada kao i odraslima. 

Vidim ga, zatim, pred prvi svetski rat kako na nekom stolu, na ulici, zaneto govori, čujem ljude kako mu oduševljeno odobravaju. Zatim, kad se sve stišalo, odlazi, desnog ramena malo dignutog, u školsko dvorište. 

Pamtim ga i sa proslava svetoga Save, najlepšeg praznika u mome detinjstvu. Kiti zidove slikama koje su inače služile kao učila prirodnih nauka, istorije, zemljopisa ... Čujem još očevo uzbuđeno ćutanje, kojim je govorio rečitije od reči, nad mojom prvom pesmom, još detinjom ...

Ipak, rekla bih da je od svih slika iz sećanja na oca, koga je veoma volela, Desanka Maksimović napravila najbogatiji mozaik u pesmama "Čas zemljopisa" i "Sećanje na oca":

"Čelo mu se sijalo kao da su misli od plamena,

dlanovi mirisali na lisku duvana; išao je dignutog desnog ramena.

Zašto li je u osmehu imao nečeg detinjega?

Zašto li je žurio uvek kao da mu je zima, i kao da ide ispod kakvog stega? 

Zašto mu je rame dignuto kao krilo heruvima?

Ali tamni sad pomalo u života tami njegov glas i osmeh i čelo puno sjaja,

samo u snu, kad smo opet srećni i mladi i sa dušom svojom sami,

setim se jasno njegove reči, hoda i zagrljaja."

- Za razliku od oca - kaže Desanka Maksimović sećajući se roditelja - majka Draginja nije umela da ćuti. Glasno se plašila da se ne nazebe, da se o kamen ne spotakne, da se u bunar ne padne, da se dužnosti ne propuste. 

Imala nas je osmoro dece i nije imala vremena da se svakim ponaosob bavi. Nežnosti, ukore, delila je u žurbi, celom kolektivu najednom.

Ali, priča o mom detinjstvu ne bi bila potpuna, ako se ne bih i ovom prilikom setila bake, dede i dve tetke uz koje sam rasla koliko i uz roditelje.


Nisu me baš svi shvatali



- Moja baka, jedna divna, tiha starica, pričala nam je priče, prave, narodne: o Ćosi, o čobanima, o kumovima tvrdicama. Ona nas je jedina u kući mazila. I sad joj za to hvala. 

Nikad joj nećemo zaboraviti kako je krišom od mame, umesto nas završavala neke neprijatne poslove, što je umesto nas starijih, ljuškala našeg mlađeg: brata ili sestru, što nam je davala slatkiše pre ručka, što nam je sa slava, kad smo već bili u Valjevu, donosila u džepu po kolač, što je lagala da je ona razbila čašu, da sam ja počistila sobu, da smo do kraja posrkali čorbu.

Deda, mamin otac, čovek zaboravan i nestrpljiv, oslobođen mnogih predrasuda svog poziva, više je svoje sugrađane učio redu, čistoći, radu, nego molitvama. 

Neobično ga je zanimao zidarski posao. Sve njegove duvanske kutije, u ono vreme pravljene od kartona bile su na poleđini išarane planovima kuća. 

Od njega sam prvo naučila građevinske izraze. Reč cokla i danas me na njega podseti. 

Voleo je da kočijaši i često nas je vozio k sebi i u Valjevo. U kući je imao puno dela ruskih pisaca. Tolstojevu "Krojcerovu sonatu" držao je pod ključem i kad sam bila odrasla, ali sam je ja već bila pročitala u kući svoga oca.

Zajedno s bakom uvek mi se javi u sećanju i teta Inga, očeva sestra. Slatkorečiva i vedra kao i ona, nas decu je obasipala miloštama i nežnim imenima kakva od roditelja nikada nismo čuli. 

U pismima nas je nazivala golubićima. Dolazeći u goste, donosila nam je uvek pune korpe kolača, tako da smo je jednom, kad ih nije donela, pitali: "Pa zašto si onda došla?"

To je više obradovalo nego kad smo joj se za doneti dar zahvaljivali.

(Prvi deo feljtona, Praktična žena, 1974.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate