Mart 1974: Desanku Maksimović, liričara kome
nema premca u novijoj srpskoj poeziji, ne treba posebno
predstavljati. To je i izuzetno teško, posle svih njenih pesama koje
su najrečitiji odraz njene ličnosti i bogate pesničke prirode.
Zato, ovu priču pesnika o pesniku-čoveku prenosimo najvećim delom
doslovce, citirajući samu Desanku Maksimović i njene pesme.
Kao povod za razgovor mogla bi se uzeti
nedavno dodeljena Zmajeva nagrada za najnoviju zbirku pesama "Nemam
više vremena".
Ali, za razgovor sa Desankom Maksimović - povod
može da bude i njena "Prolećna pesma", koja je u vama i u
februaru proleće probudila, ili "Čežnja" ili "Strepnja"
ili bilo koja pesma, jer vas nijedna ravnodušnom neće ostaviti.
Uvek ćete poželeti da bar reč-dve prozborite sa ženom koja je u
vama probudila usnule i već pomalo zaboravljene emocije.
Desanka
Maksimović je jedna od naših pesnikinja čija dela ne znaju za
vreme i prostor, jedna od retkih koja je pisala pesme inspirisana
selom. Možda su nam zato potpuno bliske, razumljive i drage.
Obavili smo
tako sa Desankom Maksimović pomalo neobičan razgovor. Čudan
utoliko što nije mogao da bude kratak, a što ga ipak nismo vodili
uobičajeno, već na jedini način na koji pesnikinja pristaje da
daje intervjuje - pismeno.
Čas pre mene
"Petooko blistavo prozorsko krilo
zagledalo se u Kolubaru i Maljen. Dolazak moj, otkako je odjutrilo,
čeka se ko brod, još nevidljiv, udaljen.
Negde, mnogim nevidljiva, moja majka prvi put se čudi šta ženu snađe
zbog omamnoga posle svadbe čina.
Nižu joj se pred očima gore kao
lađe, kad bi bar uzmogla roditi sina.
Svi stoje spremno kao pred jurišem, a
razgovaraju tobož mimo sa svetom.
Moj se otac za stolom pretvara da piše, a duša mu je na nebu devetom."
Tako je,
u jednoj od prostorija rabrovičke osnovne škole, u srezu
valjevskom, 16. maja 1898. godine seoski učitelj Mihailo Maksimović
dočekao na svet svoje prvo žensko dete - Desanku. U Rabrovici
Desanka provodi samo dva meseca, a ostali deo detinjstva u Brankovini
gde joj je otac dobio premeštaj.
Najranije detinjstvo Desanka
Maksimović provodi u roditeljskom domu, koji je i ovog puta u
školskoj zgradi, a još radije u kući majčinih roditelja.
- Stara sveštenička kuća gde je
živeo deda bila je moj drugi dom - kaže pesnikinja. - Ona mi je
bila mnogo zanimljivija od školske zgrade, jer je živela i
gradskim i seoskim životom, jer su seljaci često u nju navraćali,
jer me je tetka, mamina sestra, tada još neudata, vodila u povrtnjak
da plevimo ili zalivamo, jer se u staroj, pradedovskoj, kući još
ložilo na ognjištu nad kojim se dizao širok i počađao dimnjak.
Od dedine kuće do škole puštao se
potok preko modrih škriljastih ploča gde su žene prakljačama
prale rublje, okružene kupušnjacima, čestama i livadama.
Na tom
potoku poznajem svaku ploču, svaki zavijutak.
U mojim današnjim
pesmama "Sećanje na zavičaj" i "Moji zemljaci"
mnogo bolje sam oživela zavičaj nego sada s vama u razgovoru. Potok
je dovodio do crkve i škole kraj kojih je takođe proticalo moje
detinjstvo.
Mislim da sam bila nemirna
- Oko škole je bilo veliko dvorište
koje je samo jedan drveni most odvajao od porte zakrčene starim
lipama. Još dok nisam pošla u školu, igrala sam se igara kojih su
se igrali đaci: trčala, verala se, pravila vodenice na školskom
potoku, brane, hvatala rakove, punoglavce.
Tada sam upoznala sva bića
koja žive u vodi, u vazduhu, u šumi. Soba u kojoj sam spavala
gledala je u crvenkasto brdo, na vrhu koga je, malo podalje, bilo
seosko groblje. Često sam s prozora gledala seoske pratnje i slušala
zapevke.
S druge strane škole bila je šuma gde sam često morala
tražiti pogubljene ćuriće. Prema učionicama trećeg i četvrtog razreda
bio je školski povrtnjak u kome sam često brala ribizle i ogrozd,
krišom, ne odazivajući se kada su me dozivali. (Ako je svaka krađa
tako prijatna, puna uzbuđenja kao što je meni bila krađa ribizla,
onda donekle razumem lopove!)
Priča Desanke Maksimović deluje kao
čudesno dobar, čudesno bogat i realan film.
- Mislim da sam bila nemirna - kaže
Desanka s osmehom, koji ne krije zadovoljstvo zbog tog zaključka. -
Po kiši sam izletala bosa napolje i pravila na velikoj bari kraj
reke "splavove" od dasaka. Zimi sam se slikala u snegu,
pravila snežne kule. Bežala sam sama u portu i hvatala skakavce
kojih je tamo puno bilo. Ulazila sam u crkvu kad u njoj nije bilo
nikog i posmatrala veliku slikovnicu ikonostasa punu tužnih bajki.
Slike su odvajkada slabost pesnikinje.
Da nije postala pesnik, bila bi sigurno slikar - tvrdi i danas.
- Ali, ne mogu se dve velike stvari
uporedo - ima običaj da kaže.
U njoj je bujica stihova ipak
prevagnula. Zidovi njenog doma i danas su ispunjeni regalima krcatim
knjiga i slikama... Velimira Matejića - pesnikinjinog sestrića,
Lize Križanić prve žene Pjera Križanića, tu je i akvarel Maše
Živković i portret pesnikinjin koji je načinio Pjer Križanić, i
slika Jelisavete Petrović i niz drugih.
- Učestvovala sam vam ja i u hvatanju
rojeva pčela, posmatrajući oca kako s mrežom nabačenom na glavu,
kadi trudom iz meha stablo gde se roj uhvatio. Odevala sam se uglavnom kao seljačići, jer otac nije hteo
da se od njih izdvajamo.
Sećanje na oca
- Vidim ga u školskom voćnjaku kako
đacima pokazuje kalemljenje. Vidim kako po zimskom danu sa čikom
odlazi u lov. Pred njima trči Laura, lovačka keruša. Vidim ga u
školskom dvorištu opkoljenog đacima, kojima je znao da vlada kao i
odraslima.
Vidim ga, zatim, pred prvi svetski rat kako na nekom
stolu, na ulici, zaneto govori, čujem ljude kako mu oduševljeno
odobravaju. Zatim, kad se sve stišalo, odlazi, desnog ramena malo
dignutog, u školsko dvorište.
Pamtim ga i sa proslava svetoga Save,
najlepšeg praznika u mome detinjstvu. Kiti zidove slikama koje su
inače služile kao učila prirodnih nauka, istorije, zemljopisa ...
Čujem još očevo uzbuđeno ćutanje, kojim je govorio rečitije od
reči, nad mojom prvom pesmom, još detinjom ...
Ipak, rekla bih da je od svih slika iz
sećanja na oca, koga je veoma volela, Desanka Maksimović napravila
najbogatiji mozaik u pesmama "Čas zemljopisa" i "Sećanje
na oca":
"Čelo mu se sijalo kao da su misli od
plamena,
dlanovi mirisali na lisku duvana; išao
je dignutog desnog ramena.
Zašto li je u osmehu imao nečeg
detinjega?
Zašto li je žurio uvek kao da mu je
zima, i kao da ide ispod kakvog stega?
Zašto
mu je rame dignuto kao krilo heruvima?
Ali tamni sad pomalo u života tami
njegov glas i osmeh i čelo puno sjaja,
samo u snu, kad smo opet srećni i
mladi i sa dušom svojom sami,
setim se jasno njegove reči, hoda i zagrljaja."
- Za razliku od oca - kaže Desanka
Maksimović sećajući se roditelja - majka Draginja nije umela da
ćuti. Glasno se plašila da se ne nazebe, da se o kamen ne spotakne,
da se u bunar ne padne, da se dužnosti ne propuste.
Imala nas je
osmoro dece i nije imala vremena da se svakim ponaosob bavi.
Nežnosti, ukore, delila je u žurbi, celom kolektivu najednom.
Ali, priča o mom detinjstvu ne bi bila
potpuna, ako se ne bih i ovom prilikom setila bake, dede i dve tetke
uz koje sam rasla koliko i uz roditelje.
Nisu me baš svi shvatali
- Moja baka, jedna divna, tiha starica,
pričala nam je priče, prave, narodne: o Ćosi, o čobanima, o
kumovima tvrdicama. Ona nas je jedina u kući mazila. I sad joj za to
hvala.
Nikad joj nećemo zaboraviti kako je krišom od mame, umesto
nas završavala neke neprijatne poslove, što je umesto nas starijih, ljuškala našeg mlađeg:
brata ili sestru, što nam je davala slatkiše pre ručka, što nam
je sa slava, kad smo već bili u Valjevu, donosila u džepu po kolač,
što je lagala da je ona razbila čašu, da sam ja počistila sobu, da
smo do kraja posrkali čorbu.
Deda, mamin otac, čovek zaboravan i
nestrpljiv, oslobođen mnogih predrasuda svog poziva, više je svoje
sugrađane učio redu, čistoći, radu, nego molitvama.
Neobično ga
je zanimao zidarski posao. Sve njegove duvanske kutije, u ono vreme
pravljene od kartona bile su na poleđini išarane planovima kuća.
Od njega sam prvo naučila građevinske izraze. Reč cokla i danas me
na njega podseti.
Voleo je da kočijaši i često nas je vozio k sebi i
u Valjevo. U kući je imao puno dela ruskih pisaca. Tolstojevu "Krojcerovu sonatu" držao je pod ključem i kad sam bila odrasla, ali sam je ja već bila pročitala u kući svoga oca.
Zajedno s bakom uvek mi se javi u
sećanju i teta Inga, očeva sestra. Slatkorečiva i vedra kao i ona,
nas decu je obasipala miloštama i nežnim imenima kakva od
roditelja nikada nismo čuli.
U pismima nas je nazivala golubićima.
Dolazeći u goste, donosila nam je uvek pune korpe kolača, tako da
smo je jednom, kad ih nije donela, pitali: "Pa zašto si onda
došla?"
To je više obradovalo nego kad smo joj se za doneti
dar zahvaljivali.
(Prvi deo feljtona, Praktična žena, 1974.)
