Jun 1990: U burnoj eri
demokratizacije zemlje nedavno se pojavio i jedan predlog Skupštini
SFRJ i Skupštini SR Srbije kojim se traži tzv. dekriminalizacija
kanabisa tj. lakih droga.
Pokušaćemo da, uglavnom rečima
potpisnika, objavimo o čemu se radi. Nije reč o legalizaciji
upotrebe ovih droga već o njihovom zakonskom i ustavnom
preispitivanju i definisanju.
A zašto POP ROCK o tome piše? Iz dva
razloga:
1) Droga je u upotrebi gotovo
isključivo među mladima i, 2) Među potpisnicima se nalaze i neka
imena koja pripadaju svetu rock’n’rola...
U hrpi uglavnom političkih zahteva
raznih organizacija, društava i pojedinaca, pre nekoliko meseci pojavila se i jedna vrsta peticije
upućena Saveznoj i Republičkoj skupštini pod naslovom "Predlog
za dekriminalizaciju kanabisa".
Potpisnici su ljudi različitih
zanimanja, od književnika, zdravstvenih radnika, slikara,
prevodilaca, filmskih radnika, novinara do muzičara, tačnije
rockera. Naravno, u ovom slučaju potpisnici se pojavljuju u ulozi
građana SR Srbije i SFR Jugoslavije.
Evo njihovih imena: Mirko Gaspari,
David Albahari, Dragan Radulović, Vladimir Paranosić, Slobodan
Simović, Srđan Gojković - Gile, Želimir Žilnik, Vladimir
Divljan, Radovan Hiršl, Stevan P. Petrović, Bajaga i Instruktori,
Lazar Stojanović, Branko Dimitrijević, Obrad Savić, Mileta
Prodanović, Slobodan Blagojević, Hamdija Demirović, Ivan Janković,
Veran Matić.
Inicijator ovog predloga je beogradski
Omladinski radio B 92. Potpisnici svoj tekst svrstavaju u oblast
osvajanja ljudskih prava i sloboda na jugoslovenskim prostorima kao i
u šire trendove koji su u toku u Evropi. Oni smatraju da "postojeće
zakonodavstvo koje reguliše upotrebu psihoaktivnih supstanci u koje
spadaju i derivati kanabisa - višestruko ograničava neke vidove
ispoljavanja upravo tih prava i sloboda".
U ovom pismu našem zakonodavstvu se
zamera što je potpalo pod uticaj predrasuda i zabluda koje su, po
ovom pitanju, opšte prihvaćene u našoj javnosti. Reč je o
ključnoj grešci nerazlikovanja tzv. "jakih" i "teških"
droga. (U prve spadaju npr. derivati kanabisa, poput marihuane i
hašiša, dok su u drugoj grupi npr. opijati, poput heroina i
morfijuma).
Osnovno načelo zbog kojeg se traži
razlikovanje prve od druge je u tome što se tvrdi da "postoji
opšta saglasnost stručnjaka da "lake" droge ne izazivaju
fizičku zavisnost". Naš zakonodavac je ovu grupu droga svrstao
u opštu kategoriju opojnih droga (zajedno sa opijatima) i navodi da
"njihovo uživanje u jednakoj meri izaziva intoksinaciju štetnu
kako za pojedinca tako i za društvo".
Evo i glavnih kontraargumenata
potpisnika:
"Mišljenja smo da kanabis i
njegovi derivati ne izazivaju intoksinaciju koja je opasnija po
zdravlje i društveno štetnija od one koju izazivaju npr. alkohol
ili nikotin. Brojna istraživanja ukazuju da umerena upotreba
kanabisa nije štetna po zdravlje, da ne vodi u fizičku zavisnost,
da ne postoji uzročno posledična veza između upotrebe kanabisa i
kriminala, kao ni između kanabisa i drugih, "teških"
droga, da kanabis ne utiče razorno na intelektualni učinak i
motivaciju, i da ima manje negativne fiziološke i psihološke
posledice od alkohola i nikotina".
Sigurno da će, ako se ovi stavovi uzmu
ozbiljno u razmatranje, naš zakonodavac tražiti mišljenje
kompetentnih stručnjaka. Potpisnici predloga, pod verovatnom
pretpostavkom da će se ta inicijativa obistiniti, u pismu iznose
svoj osnovni predlog formulisan na sledeći način:
"Stoga smatramo da bi bilo
neophodno da se sa liste opojnih droga i psihotropnih supstanci,
objavljene uz Zakon o proizvodnji i prometu opojnih droga, izuzme
grupa "indijska konoplja"(derivati kanabisa: marihuana i hašiš),
odnosno, da se ukine inkriminacija kanabisa, a da se njegov promet
normira. Na taj način bi se izbegla kriminalizacija velikog broja
građana, uživalaca kanabisa, koji po svakom drugom osnovu ostaju u
okvirima zakona i prihvaćenih društvenih normi".
Dalje se tvrdi da se svaka
prohibicionistička politika (ona koja nešto zabranjuje) u praksi
pokazala kao kontraproduktivnost. Ona je stvarala razvoj ilegalnog
tržišta, cvetanje kriminala i sve veću kriminalizaciju građana.
Potpisnici smatraju da politika
prohibicionizma zadire u ideju o osnovnom pravu na izboru vlastitog
stanja svesti. "Smatramo da je ovo pravo istog ranga kao i pravo
na slobodu mišljenja i izražavanja, slobodu veroispovesti, i pravo
na privatnost".
Ovo stanje svesti (pod uticajem
kanabisa) potpisnici upoređuju sa, recimo, askezom, čulnom
deprivacijom, meditativnim tehnikama,
seksualnošću i sl.
Dalje se tvrdi da je "upotreba
ovih sredstava legitimna u onoj meri u kojoj ne ugrožava određeni
minimum čovekove prilagođenosti društvenim normama, npr. da ne
ugrožava prava i slobode drugih pojedinaca".
Dakle, odluke pojedinaca po ovom
pitanju treba da spadaju u sferu ličnog izbora osnovnih životnih
vredniosti. "U najmanju je ruku ironično, ali u svakom slučaju
društveno licemerno, da kada, u okvirima postojećeg zakonodavstva,
dolazi do uplitanja i ograničavanja ličnog izbora u ovoj oblasti".
Ovaj stav se stavlja u kontekst toleriranja od strane društva drugih
psihoaktivnih supstanci kakve su alkohol i slični.
Pismo završava nadom da će budući
(još neoformljeni) Savet (sastavljen od interdisciplinarnog profila
stručnjaka, javnih radnika i zainteresovanih laika) ova pitanja
"uključiti u tekuća ustavna i zakonodavna preispitivanja u
Jugoslaviji".
(Pop rock, 1990.)