Mart 1979: Jednog martovskog jutra 1942. godine,
iz šabačkog logora krenula je ka Savi kolona od šezdeset dva
zatvornika.
Na čelu kolone je visoka plava devojka sa maramom oko
vrata u koju je stavila povređenu desnu ruku. To je Vera Blagojević,
sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a i član OK KPJ za šabački okrug.
Put grupe izmučenih ljudi vodio je
obalom Save, zatim su prešli most i zašli u Šicaru, veliku šumu
pokraj sremskog sela Klenak.
Znali su da niko od njih šezdeset
dvoje, koji su te martovske zore krenuli praćeni obesnim stražarima,
neće dočekati zoru novog dana ...
*****
Rođena šesnaestog maja 1920. godine u
Beogradu u porodici advokata Jovana Blagojevića, Vera je u Šapcu,
gde su se njeni roditelji preselili, provela detinjstvo i mladost. U
sećanju onih koji su je znali, ostao je njen lik vragolaste i vesele
devojčice, a kasnije razborite i odlične učenice koja je volela
svoje drugarice, koja je znala i da pati zbog svojih drugarica.
Još u gimnaziji, kada je imala nepunih
sedamnaest godina, negde u proleće 1937. godine, postala je član
SKOJ.
Sva ozarena došla je kod majke Ane, i
naslonivši glavu na majčine grudi, oduševljeno govorila kako je
srećna. Njena majka se seća dobro tih trenutaka kada joj je kći u
oduševljenju pričala o svojim težnjama, a majka, kao svaka
majka, pokušala da joj objasni o težini njenih dužnosti i
opasnostima koje vrebaju slobodoumne tih dana kada je policija
besomučno gonila napredne ljude.
- Znam, mama, to je težak i trnovit put
na kome ne cvetaju ruže, ali baš zato jedini pravi put kojim želim
ići ... Sigurna sam da će on mnoge odvesti prema najlepšim ružama ... - govorila je svojoj majci
odlučna devojka koja se uskoro upisala na Medicinski fakultet u
Beogradu i odmah uključila u napredni studentski pokret.
Povremeno je dolazila u Šabac. Sva
užurbana, malo je boravila u kući. Ponekad je ocu i majci
objašnjavala značajne političke događaje. Svojim roditeljima nije
rekla kako je odmah po dolasku u Beograd došla u sukob sa policijom.
Godine 1940. Vera je primljena u
članstvo KPJ, a s jeseni iste godine, kada je
formiran Okružni komitet KPJ za šabački okrug, ova devojka je
postala član OK KPJ i sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a ...
Upućivala je ilegalni materijal iz Beograda, dolazila u Šabac i
održavala sastanke skojevskih aktiva. Posle aprilskih događaja
1941. pešice je iz Beograda došla u Šabac.
Krajem avgusta 1941. Vera Blagojević
stupila je u Mačvanski partizanski odred koji je već tada brojao
preko hiljadu boraca. Prvog dana, prve ratne jeseni, odred je napao
neprijateljski garnizon u Šapcu, ali zahvaljujući izdaji četnika
Cerskog četničkog odreda - napad nije uspeo.
Okupator je posle toga
u Podrinju zaveo strahovit teror. Mnoga sela su spaljena do temelja.
Za jednog ubijenog neprijateljskog vojnika strelja se stotinu talaca.
Nemačka oružana sila po direktivama iz Berlina, u ovom delu Srbije stvara zastrašujući
primer sveteći se i za nemačke poraze u prvom svetskom ratu. O tom
periodu govori i originalni neprijateljski izveštaj:
"... 342. pešadijska divizija završila je čišćenje Mačve. Veći broj naseljenih mesta je spaljen ... 1300 streljanih, 21580 uhapšenih ... "
Tih dana je i Vera uhapšena. U Loznici
su je prepoznali četnici:
"Jel’ devojko ... jel’ ti ono
beše ćerka advokata Blagojevića iz Šapca? ... Jesi, jesi! ...
Najzad si dolijala! ... Šta veliš? ... Al’ će vojvoda da se
veseli kad bude video koga smo mu doveli! ..." - smeškao se
bradonja.
Za Veru i još nekoliko uhapšenih
partizana štab Mačvanskog odreda ponudio je kao zamenu dvadeset
četiri zarobljenika četnika.
"Ne damo je ni za stotinu četnika,
pa makar bile i sve vojvode!" - stigao je odgovor.
Kratko je trajala radost četnika što
su se domogli "crvene Vere". Uz pomoć drugova devojka je
uspela da pobegne iz dobro čuvanog zatvora.
Iako fizički slaba,
govorila je u odredu svojim drugovima da ne priznaje nikakave
prepreke koje čoveka mogu onemogućiti ako on stremi određenom
cilju.
"Mi moramo biti jači od svih prepreka..." - govorila je Vera
trudeći se da i primerom pokaže snagu svojih reči.
*****
" ... Dvadesetog decembra, u rano jutro, sa četom Živana Vitomirovića Galame krenuli su članovi Okružnog komiteta partije za šabački okrug i članovi štaba Mačvanskog odreda. Četa je morala da pregazi razlivenu reku Korenita i izliveni Jadar.
Na konju je pregazila samo jedna partizanka, dok su svi drugi morali da gaze vodu do pojasa. Nastao je mali zastoj, oklevanje. Neki su počeli da se izuvaju. Sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a, Vera Blagojević, tanka kao biljka, mršava i bleda, drhteći od zime, sa rukama skupljenim ispod tankog kaputića, bez reči je i bez zastajkivanja zagazila u ledenu, mutnu i prljavu vodu.
Postiđeni, svi su krenuli za njom ..."
... piše Parmaković u svojoj knjizi
"Mačvanski partizanski odred" ilustrujući jednu od
mnogobrojnih situacija gde je došla do izražaja Verina odlučnost.
Možda je i taj prelazak preko dve reke
doprineo da se Vera teško razboli.
Drugovi su je smestili kod nekih
rođaka u Tekerišu da se oporavi. Kada je početkom 1942. godine okupator uz
pomoć izdajnika po Mačvi organizovao čitave hajke na partizane i
njihove simpatizere, Vera je ostala bez veze sa odredom preko dva
meseca.
Sve do početka marta kada su je četnici ponovo uhvatili u
jednoj akciji "čišćenja Mačve od crvenih" - kako su
govorili.
Opet mučenja. Svi napori da od ove
devojke iznude priznanja o partijskim vezama, ostali su bezuspešni.
Njeno herojsko držanje dovodilo je do besa batinaše "lozničkog
vojvode" Tešanovića, koji je predaje Gestapou.
Čitavih petnaest dana smenjuju se
najraznovrsniji i najbestijalniji metodi mučenja, gori od goreg, sa
jednim jedinim ciljem: da se od Vere Blagojević iznudi priznanje!
Ona sve podnosi. Od udaraca je
izobličena. Grize ionako razbijene usne da u strahovitim mukama
slučajno ne oda neko ime.
*****
... U velikoj šumi Šicara zemlja se
još puši iz tek iskopane rake kraj koje dovode ljude iz kolone. Dok
stražari postrojavaju osuđene na ivicu rake, nedaleko od njih su
mitraljeske cevi spremne da poseju smrt.
Šezdeset dva rodoljuba od
smrti deli samo trenutak koji je potreban stražarima da se udalje
ispred onih koji su osuđeni da budu streljani.
Trenutak koji je Vera Blagojević
iskoristila da podigne zdravu ruku i uputi poklič:
"Pucajte, pobeda je naša! Prkosno
umiremo za slo ..."
Mitraljeski rafal joj je presekao
poslednje reči.
(Kekec, 1979.)
 |
| Vera Blagojević (foto: Wikipedia) |