April 1978: Reditelj televizijskih serija
"Otpisani" i "Povratak otpisanih" Aleksandar
Đorđević i sam je bio jedan od mnogobrojnih beogradskih omladinaca
koji su oktobra 1944. godine dočekali oslobođenje rodnog grada, a
zatim masovno krenuli na sremski front. Jednom od dramatičnih
događaja sa sremskog fronta posvećena su ova sećanja Aleksandra
Đorđevića:
Za istoričara, to je samo kratak
podatak. Sedamnaesti januar 1945. godine: na sremskom frontu - snažan
protivudar Nemaca.
Za mene, to je bio najduži dan u životu. Upamtio
sam, čini mi se, gotovo svaki njegov minut...
I svaku stopu koja je
u dubokom snegu ostala iza mene... I stabla u prostranoj sremskoj
šumi iza kojih sam se zaklanjao... Čistinu preko koje smo
pretrčavali, i padali, i gde su mnogi ostali, tihi, nepomični, da
nikad više ne ustanu...
Upamtio sam dobro onaj nasip železničke
pruge Beograd - Vinkovci... Uzdizao se iznad ravnice, težak i
nedostupan, kao bedem s ove strane života, kao poslednje utočište
i poslednja, varljiva nada... Mnogo sam puta, docnije, prolazio tom
prugom, i uvek, između Šidskih Banovaca i železničke stanice
Đeletovo, gledao iz voza tamnu ivicu šume:
"Eno! Kod onog žbunja... Tu sam
stajao! Odatle sam počeo da trčim... "
Pamtim, kao da mi je još uvek u rukama,
ruski automat sa dobošem, okrvavljenog kundaka... I torbicu, punu
municije sa kojom sam bio zadužen... Umesto da ih bacim i spasavam
glavu, nosio sam ih i čuvao kao kakvu svetinju... I kad su me,
klonulog, stavljali u seljačka kola, ja sam još mislio na zaduženje
i smešno insistirao, gotovo buncajući:
"Automat... Municija... Razdužite
me!"
Upamtio sam kola, i zapenušene konje,
i plećatog seljaka iz Tovarnika kome nikad nisam doznao ime... Bio
je preplašen, kao i ja...
"Eto ih Nemci" - vikao je
panično, pa ipak, bio je pribran i bistar i, spasavajući se, nije
mislio samo na svoju kožu.
POČELO JE oko šest sati ujutru.
Spavali smo, raspoređeni po kućama, dok su nam se veš i odela
parili u vrelim kazanima. Naš drugi bataljon Prve proleterske
brigade bio je te večeri povučen sa prve vatrene linije.
Na kratak predah. Koliko da se odela očiste od gamadi.
Probudila nas je pucnjava i kratka
komandantova zapovest:
"Na vatreni položaj!"
Između Šidskih Banovaca i fronta bila
je prostrana šuma, i mi smo trčali prema njoj. Naša, još vlažna
odela, pucketala su na mrazu. Iz daljine je gruvala neprijateljska
artiljerija, ali puščana vatra bila je sasvim blizu.
Usred šume,
zaustavili su nas Nemci. Skriveni iza stabala, ogrnuti belim
čaršavima, čak i lica zamaskiranih, zasuli su nas rafalima iz
automata. Oko pola sata trajala je borba prsa u prsa. Verovatno bismo
suzbili tu isturenu nemačku jedinicu, ali smo u međuvremenu
shvatili da se napred nema kud.
Front je bio probijen.
Glavnina nemačke pešadije dolazila nam je čak s boka, zaokruživala
šumu, već ulazila u Banovce i odsecala nam odstupnicu na istok,
prema Tovarniku i Šidu. Ostalo nam je jedino da se pod borbom
povlačimo prema južnoj ivici šume, pa da zaštićeni železničkim
nasipom krenemo dalje.
Tako smo stigli do čistine koja je
delila šumu od nasipa. Ali, trebalo je sada tih stotinak metara
pretrčati pod žestokom neprijateljskom paljbom. Ne časeći, mnogi
su potrčali hrpimice, ali su ih nemački rafali sustizali i obarali
kao otkose trave.
Ja sam stajao uz ivicu šume, kraj žbunja, nešto
dalje od glavne grupe naših i gledao taj užas...
Samo, ni ja nisam
mogao dugo da čekam. I ja sam morao na brisani prostor. I upravo sam se spremao da
potrčim, kad me zaustavi komandantov glas:
"Ne! Ne tamo!"
Zatim je nešto mirnijim glasom
objasnio:
"Ne treba pretrčavati u grupama,
nego pojedinačno, da bismo bili manja meta. Prvo pucaj u njih,
isprazni ceo doboš, a onda trči sve dok ne počnu da te gađaju!"
POSLUŠAO SAM komandanta. Otišao sam uz ivicu šume još
istočnije, bliže nemačkoj glavnini, i pošto sam ispraznio
automat, krenuo sam sam, kroz dubok sneg, preko čistine. Negde na
pola puta, zapraštali su oko mene kuršumi. Bacio sam se u sneg, i
dok sam, zadihan, jedva hvatao vazduh, desno od mene čuo se ropac
naših boraca.
Dok sam ležao, kuršumi oko mene nisu
padali, i shvatio sam da će me gađati jedino kad počnem da trčim.
"Treba trčati kratko!" -
zaključio sam. - "Po desetak metara u jednom zaletu."
Ali, nisam učinio ni pet-šest koraka,
a nešto me je najednom zaustavilo. Nisam osetio bol. Bio je to lak
udarac, kao iz praćke. Kao da sam se za trenutak zalelujao u
vazduhu, izgubio sam ravnotežu i pao. Ležao sam tridesetak sekundi
mirno, i kad osetih da mi se cokula puni vodom, najednom shvatih:
"Ja sam ranjen!"
To je bila poslednja pribrana misao. Za
njom su odmah usledile mnoge panične:
"Neću pobeći... Zarobiće me...
Ubiće me na licu mesta!"
Ipak, bol nisam osećao. Pokretao sam
ranjenu nogu, probao da se oslonim na nju, i uspevao sam iako se oko
cokule sneg počinjao lagano da crveni.
"Od sada ću još kraće" -
naredio sam sebi. - "U skokovima! Po dva tri koraka."
I nastavio sam. Nasip se približavao, rastao u visinu, već se i sa njega pucalo na Nemce. Video
sam borce Treće krajiške kako mi mašu sa nasipa. I požuruju me:
"Ajde! Još malo! Ne oklevaj!"
IZNENADA MI je palo na pamet da su Nemci svakako već
prozreli moj sistem i da mi već spremaju zamku. I zamišljao sam
kako se sigurno dvojica njih klade koji će me pre definitivno
zbrisati. I zaista, više nisu oko mene prštali rafali, već
pojedinačni meci.
Nisam uspeo ni da ustanem, tek što sam
bio podigao ruku, a automat mi odlete u stranu. Začas mi je desna
ruka bila sva oblivena krvlju.
"Dobro je što sam levak!" -
doletela mi je odnekud u glavu neverovatna misao.
Dohvatio sam automat levom rukom,
prebacio ga preko ramena, pored torbice sa municijom, i počeo da
puzim. Nasip je bio već sasvim blizu, glasovi naših boraca bili su
mi, tako reći, pored uva, ali znao sam da najteže tek dolazi: kako
preći tih desetak koraka uz nasip? Tek tada postajem Nemcima prava
meta.
Dugo sam ležao ispod nasipa, čak
pomišljao da tako i ostanem, i pustim da me zarobe. Ali, naši
sa nasipa, spremajući se za
povlačenje, požurivali su me. Ustao sam i, nagnut napred da bih savladao težinu municije i automata, krenuo tromo, lagano, čak
ne žureći. Jedan korak, dva, tri...
"Sad će, sad će..." -
govorio sam u sebi, i čekao taj treći, konačni udarac, u
potiljak...
Noge sam, čini mi se, jedva pomerao.
Kuršumi su pljuštali oko mene, cvrčeći, još vreli u snegu.
Jednog trenutka, vidim kako mi između nogu bije mlaz svetlećih
kuršuma, ali sam koračao i dalje. Najzad, klonuo, padoh s druge
strane nasipa.
"Sanitet! Brzo sanitet!" -
čuo sam glasove oko sebe, ali više nisam imao snage, ni volje, da
brinem o sebi, niti da bilo o čemu mislim. Jedino, dok su me
smeštali u seljačka kola, gotovo buncajući, tražio sam da me
razduže sa oružjem i municijom.
Odvezli su me u Tovarnik, u divizijsku
bolnicu.
MALO JE NAS uspelo da se domogne
nasipa. U bolnici sam našao komesara. I čuo da je i komandant
bataljona uspeo da pređe čistinu između šume i pruge.
Savladan umorom, i bolom koji se
najednom pojavio, ubrzo sam zaspao. Već je padao mrak kad me je probudila strašna buka i tutnjava
napolju. Nekoliko trenutaka ništa nisam uspevao da shvatim: ni
pucnjavu, ni zlokobnu tišinu u bolnici...
Sestara nije bilo. Jedino
su teški ranjenici uokolo ječali... Brzo sam ustao, i
hramljući, pošao napolje. Tek na ulici, konačno probuđen, kao
ošinut munjom, shvatio sam svoj položaj, i svoje beznađe. Nemački
tenkovi čuli su se u susednoj ulici. Samo poneki naš borac,
izostao, pretrčavao je od kuće do kuće, i nestajao iza ugla.
"Znači, kraj je, ipak, tu!"
- pomislio sam, bespomoćan.
Najradije bih se ubio, ali više nisam
imao ni oružje.
I dok sam tako stajao u kapiji, nem i
sleđen, iz susednog dvorišta, možda iz poprečne ulice, ne znam
tačno, izletela je konjska zaprega. Kočijaš, krupan čovek,
unezveren, uspaničen, zategao je dizgine, da bi, za trenutak,
pogledao kuda da krene. I tada je opazio mene. Nije me dugo zagledao:
skočio je sa kola, i pritrčao mi.
"Nemci! Eto ih Nemci!" -
vikao je usplahireno i kao da je time hteo da se opravda što me
hvata oko pojasa, podiže uvis, lako, kao perušku, i baca u taljige.
U kolima su već bila dva ranjenika.
Obojica u veoma teškom stanju. Jedan me je sve vreme držao za ruku
i jecao nemoćno:
"Brate, ne daj me!..."
"Ovi tvoji teško da će preživeti!"
- tvrdo reče, posle duge ćutnje, vozač.
Osam sati smo jurili. Prvo prugom,
preko presečenih pragova, pa onda preko njiva i jaruga. Najzad, oko
ponoći, zaustavilo nas je jedno:
"Stoj!"
Bila je to naša patrola na ulazu u
Šid.
TIME SE, ZA MENE, završio sedamnaesti
januar. Koliko znam, bolnicu u Tovarniku Nemci su zbrisali sa lica
zemlje. Malo je ko iz nje ostao među živima. Ona dva ranjenika iz
kola, nisu izdržala do Šida. Znam to po tome što je neko, dok su
mene prebacivali u nosila, pitao mog seljaka:
"Što si dovezao ova dva mrtva?"
Ne znam ko su bili, kao što nikad nisam doznao ni ime seljaka koji
me je onako jednostavno, kao uzgred, pokupio sa bolničke kapije...
Mnogo sam se puta, docnije, nosio mišlju da ga tražim. Ali, ne znam
kako, odakle da počnem...
