Oktobar 1958: Imam trideset i šest godina a
nekada se, iskreno rečeno, osećam kao onaj "stari Beograđanin"
sa drugog programa Radio-televizije.
Nekad i kao pravi stari
Beograđanin koji drhtavom rukom podiže štap, pokazuje unuku neki
trg ili štapom ocrtava neki vidik i kaže:
"U moje vreme, pre toliko i toliko godina, ovde je bila neka potkivačka radnja, straćara neka, do nje Žikina kafana a tamo bagremar i poljanče na kome smo igrali šorkape..."
"U moje vreme, pre toliko i toliko godina, ovde je bila neka potkivačka radnja, straćara neka, do nje Žikina kafana a tamo bagremar i poljanče na kome smo igrali šorkape..."
Eto, tako sam se i ja osećao pre neki
dan kada sam slučajno onako u dokolici bacio pogled na već rođeni
trg na uglu Nušićeve i Moše Pijade ulice.
Osećao sam se kao stari Beograđanin.
Do juče se na ovom mestu njihala jedna
od najstarijih beogradskih zgrada. Danas te zgrade nema. Nema njenih
doksata, krivih zidova, nema ni njenih starih suseda, magaza od
nepečene cigle i ćeramide.
Zastao sam na trgu koji se rađa i koji je već rođen u svim svojim zadivljujućim dimenzijama, zastao sam
okružen ogromnim zgradama od armiranog betona, betonskim nosačima
i skeletima budućih novogradnji, fasadama koje kroz široke prozore čitavim telom upijaju što je mogućno više sunca. Zastao i pogledao još jedanput, možda i poslednji put, onu malu zgradu koju će
zameniti skver.
Nekada je u toj zgradi živeo vladika. Sada u njoj
životari jedna piljarnica i dućan u kome se prodaje konjska oprema.
Stojim na budućem trgu koji će biti
lep, vrlo lep sa zelenim skverom, žuto-zeleno-crvenim semaforima sa
svetlećim reklamama i jarko osvetljenim izlozima, stojim opkoljen
betonom i traverzama, prozorima punim sunca i metala, stojim i
mislim: ljudi moji, pa juče sam ovde, u mrzla jutra, dok sam hitao u
školu, zastajao isto kao i danas i baš na ovom trgu ispijao šoljicu
salepa!
- Vruć saaalep! - odjekivalo je trgom.
Leti je, opet, na ovom uglu stajao
bozadžija a ispred njega uska drvena kaca opasana žutim sjajnim
metalnim obručima, puna hladne boze i komadića leda.
- Bozaaa! - vikao je bozadžija i sukao
svoje duge brkove. - Boza limunada, carigradsko piće!
Leti boza, zimi salep.
Kada je to bilo? Juče? Pa da, juče je
to bilo, juče kad sam išao u školu, a ja nisam baš mnogo star. Imam trideset i šest godina. Da, to je bilo juče, na ovom uglu.
Stajao je salepdžija, pored svoje pokretne furunice i vikao u tačnim
vremenskim intervalima: vruć saaalep!
Ušao sam u poslastičarnicu koja se
nalazi na tek rođenom trgu. Melodično zvono oglasi da
je novi gost tek ušao. Cinge, linge. Poslastičarnica gotovo prazna.
Još je rano. U uglu, zavaljeni u fotelje, sede mladić i devojka i o
nečemu pričaju. Osmehuju se jedno drugom. Na stolu dve šolje sa
čajem i malo suvih kolača.
- Imate li salep? - upitah mladu
prodavačicu u kecelji od tamnoplavog atlasa.
Ona nabra obrve.
- Salep? Šta je to? - reče.
- Šalim se - kažem. - Molim vas jedan čaj s limunom i malo suvih kolača.
Posmatram mladića i devojku. On je
plav, razdragan govori šapatom i gestikulira. Ona dostojanstveno
klima glavom. Ljudi moji, mislim, al’ se ovaj svet beogradski izmenio! U njihovim godinama mi nismo
znali za čaj i suve kolače. Mene su već u desetoj godini naučili
da jedem ljute paprike, u dvanaestoj sam gledao čočeke kod
"Dardanela" i igrao tombolu.
Čaj s limunom i suvi kolači.
Petnaest proteklih godina udarile su
neizbrisivi pečat Beogradu i Beograđanima
Rodio se velegrad u ljudima.
Jedne lepe septembarske večeri video sam bar pedesetak Vespi parkiranih u Topčideru. Mladići i
devojke. Par i par. Neko vreme sam slušao džez-orkestar i gledao
zagrljaje. Oko ponoći zazujale su Vespe. Zazujalo je pedesetak Vespi i
zalepršalo je pedesetak suknji.
I moj komšija ima Vespu. On je još
mlad i štedljiv. Radi u Industriji motora u Rakovici. Ima svoju
Vespu. Neguje je i voli. Radi i vodi ljubav.
Tu, skoro, dvojica su razgovarala.
Jedan je rekao da omladina samo igra, da igra rok n’ rol, da vodi
ljubav i sve tako. A drugi se pobunio. Rekao je: danas omladina
gradi, živi i uživa. Još je rekao da je to tako jer omladina danas
nema šta da ruši.
Naježio sam se od te istine.
Zaista, u ovom Beogradu je uvek nešto
rušeno, uvek se borilo za pravdu, za slobodu, protiv nasilja i
lopovluka. Rušeno je staro. I srušeno.
Rušilo se svom snagom.
Danas - gliseri na Savi. Hokej na ledu.
Klizalište na Tašmajdanu. Tenis igrališta na
Kalemegdanu. Trombon na Univerzitetu. I hajd' sad ruši! Ne. Sada
gradi, živi, voli devojku, vozaj je na Vespi, vodi je na suve kolače i čaj s limunom, igraj s njom rok n’ rol i spavaj dobrim
snom!
Jedna devojčica je pitala svog tatu:
- Tata, šta je to sloboda? U našoj
čitanki piše: naša zemlja je slobodna i nezavisna...
Tata, šta je to sloboda?
A tata se skamenio.
Ćutao je dugo dobri tata. Nije mu bilo lako. Bilo mu je teško.
Ali bilo mu je i milo što njegova ćerka nikada neće znati šta je ropstvo.
Tata, šta je to sloboda...
Pečat je udaren. Mnogo je novog ušlo u naš grad, mnogo štošta
se izmenilo, s glave postavljeno na noge. Evo ispod mene, kopa se
tunel. Ne znam šta će to biti, valjda neka podzemna saobraćajna arterija?
Svejedno šta. Ispod mene bije jedno veliko srce, u zemlji.
Čujem ga. Rađa se velegrad, propinje se u vis, silazi u zemlju.
Beograd se tako dinamično i brzo razvija da mi mnogo brže starimo
nego građani ma koga drugog grada u svetu. Svi smo mi stari
Beograđani imali petnaest ili pedeset godina!
Pre neki dan prolazim pored jedne
radnje u kojoj se prodaje roba za kućnu upotrebu.
- Gle - reče neka žena - evo
mašinice za krckanje oraha!
Bila je zadivljena svojim otkrićem.
Rekla je čoveku pored nje da će svakako kupiti mašinicu za
krckanje oraha. Zabrinula se što je već nema. Ipak, brige su to
naše beogradske.
Sada sam sam u poslastičarnici. Ono
dvoje mladih je izišlo. Njihov odlazak je ispratilo zvonce. Cinge
linge. Hteo sam da poručim još jedan čaj, još stotinu čajeva s
limunom, još suvih kolača sa orasima, još mnogo.
Ćutao sam. A hteo
sam da se napijem čaja s limunom za ceo život, za sve ono vreme
koje sam proveo uz ljutu papričicu. Ćutao sam. Tako je to. Danas
mlade majke kuvaju svojoj deci na biljnoj masti, čitaju o kazeinu, slušaju savete lekara, upoznaju se sa medicinskom, savremenom kuhinjom i ne
daju svojoj deci ljute paprike i ne kljukaju ih sarmama, đuvečima i premasnim papazjanijama.
Eto, to novo se uvuklo i u beogradsku kuhinju!
Novo se uvuklo i u stanove, u sobe, svuda je i na svakom mestu, neopozivo, konačno.
Pre neki dan sam bio kod jedne svoje
stare rođake. Bila je bolesna pa sam otišao da je posetim.
Na
prozorima teške zavese koje ne propuštaju sunce. U sobi polumrak. Nameštaj "Vili Fridman i braća" Beč. Pešta. Spavaća soba u
stilu "altdajč". Teška, glomazna, sa dva ormana. Venecijanski salon, takozvani crni salon sa ogledalima i intarzijama od sedefa...
I još neki kvazi barokni komadi. Na zidovima pirotski ćilimi. Glupi
lusteri. Sve pretrpano, teško.
U sobi do njene stanuje njen sin sa
ženom. Spavaća soba od belog jasena. Mnogo sunca. Nameštaj od
metala i belog drveta. Skladan, udoban, praktičan. Eto, u te dve
sobe žive dva Beograda!
Dva Beograda koji su tako bliski i tako
udaljeni. Kao Zemlja i Mesec. Pa ipak žive. Jedan se rađa, staje na
noge, drugi umire zajedno sa ormanima "altdajč".
Pita me rođaka hoću li u svom novom
stanu imati i tursku sobu? To je nešto gospotstveno, kaže. Onda
priča o tome kako ne treba zapostaviti stare dobre tradicije.
Jedna od njih je i turska soba.
Minderluci, sofra, stoličice, na zidu ćilimi, jatagan, neki čibuk...
- Neću - kažem. - Kupiću nameštaj
kao i tvoj sin. Metal i beli jasen.
- Pa, tako je to - kaže ona. - Tako
je to kada deca danas ne znaju ni da se prekrste. I kada se bračni
parovi registruju kao da su bicikli. Meni je kruna na glavi bila...
Cinge, linge. U poslastičarnicu su
ušli novi gosti. Jedna devojka je rekla prodavačici da je šteta
što nemaju muzički automat. Bilo bi još prijatnije. Naručila je
indijanere sa šlagom. Posle je sa svojom drugaricom govorila o
ispitima.
Obe su imale kratku kosu i ponašale su se prilično
muški. Ni traga od neke sramežljivosti. Govorile su glasno.
Govorile su i o svojim mladićima s kojima se zabavljaju i jele
indijanere sa šlagom.
Tako i treba da bude.
Na novorođenom trgu bruji. Na mestu
gde je nekada stajao moj salepdžija sada raste džin-zgrada. Eto, da imam štap, sada bih i ja pokazao na džin-zgradu i rekao:
- Ovde sam nekada, u mrzla jutra, pio
vruć salep. Zimi salep, leti bozu, carigradsko piće... Baš kao
stari, mnogo stari Beograđanin.
Napisao: Dušan Savković (Ilustrovana, 1958.)
