Jablanica, decembar 1968: Jul
Briner, koji u filmu "Bitka na Neretvi" ruši legendarni
jablanički most, "intervjuisao" je na licu mesta generala
JNA Vladimira Smirnova, koji je isto to učinio u ratu, pre 25
godina...
Taj susret će obojica, izvesno je,
dugo pamtiti.
U prohladno jutro, dok su promicale krupne kapi ledene
kiše, u kanjonu Neretve pored starog železničkog mosta kod
Jablanice, dva Vladimira - jedan stvarni i jedan filmski - srdačno su
se rukovali.
Vladimir Smirnov-Volođa, general-major JNA u penziji,
koji je pre četvrt stoleća, prvih dana marta 1943. godine, digao u
vazduh jablanički most i tako postao akter najlegendarnije strateške varke narodnooslobodilačkot rata, sa neskrivenom
radoznalošću je posmatrao svoju filmsku inkarnaciju.
Pred njim je
stajao Jul Briner, čuveni glumac, inženjerac Vlada u filmu "Bitka
na Neretvi", koji je, toga dana ponovo trebalo da razori gvozdeni most rekonstruisan posle rata
i sruši ga u talase brze zelene reke.
Bilo je to kao da se prošlost jednog
ponovo rađa u liku drugog...
Briner intervjuiše
Zbog toga je neka, gotovo vidljiva
dramatika obavijala susret dva čoveka, kojima je sudbina odredila
da - svaki na svoj način - obave isti posao. Za Brinera bila je to
najspektakularnija scena filma koja je mesecima pripremana. Za
generala Smirnova - evokacija sudbonosnog zadatka i najteže dileme
u njegovom životu.
Prvi je progovorio Jul Briner:
- Još nikad u svojoj karijeri nisam
sreo čoveka čiji lik tumačim na filmskom platnu. Vi ste prvi,
gospodine generale, i zato mi je posebno drago što vas je
ekipa "Bitke na Neretvi" pozvala da kao gost prisustvujete
snimanju ove scene koje ne bi bilo da nije bilo vas!
- I meni je, priznajem, veoma milo -
osmehnuo se general. - Jedino se pomalo pribojavam da film ne
ispadne, možda, avanturistički. To ne bih voleo.
- Budite bez brige - umirio ga je
slavni glumac. - Sumnjam da bih i ja pristao da igram u takvom
filmu. I mene je, pre svega, privukla duboko humana antiratna tema.
U svakoj drugoj prilici u našoj zemlji Briner bi mogao da bude samo gost jugoslovenskog generala, ali ovde,
među stotinama statista, kraj demodiranih topova, sred neopisive
gužve, galame i nervoze koje neminovno prate pripremu snimanja jedne komplikovane scene, stari ratnik kao da se nije najbolje snalazio.
Ulogu domaćina
zato je preuzeo Jul Briner, pozvavši Smirnova pod jedan šareni
kišobran. Tu, zavaljeni u poljske fotelje, počeli su razgovor
kojem smo prisustvovali (kao neki svedok) prepuštajući dvojici
heroja - jednom filmskom i jednom ratnom - da vode neobični uzajamni
intervju.
S otkočenim pištoljem
Posle kraćeg ćutanja, dok su mu oči,
a i misli, bludele okolo, general Smirnov se prenuo.
- Znate li - rekao je glumcu - da se
dobro sećam ovog mesta na kojem sad sedim. Na dan kad smo 1943.
rušili most, odavde su, u pravcu druge obale Neretve, dejstvovala
dva naša bacača, gađajući četnička uporišta. Nešto sam tu
poslovao kad me je trgla snažna eksplozija i, za njom, povici.
Ukazala se strašna scena: meni nepoznat borac koji je klečeći
punio bacač, u brzini je naopako ubacio minu u cev, ona se rasprsla
i odnela mu obe šake...
- Da, rat je užasna stvar - klimnuo je
glavom Briner.
- Ali žrtve, ma kako teške, nisu uvek
najteža stvar u ratu. Ponekad su često ljudske dileme koje razdiru
vojnika svesnog da mora izvršiti naređenje koje se protivi njegovim ličnim
osećanjima, mnogo bolnije.
Kao inženjer ja sam učio da gradim mostove, a za vreme rata bio sam prinuđen da ih rušim. Digao sam ih u
vazduh u ovom kraju, na Neretvi, sve, bez žaljenja, ali je prava drama u meni počela onog
trenutka kad sam video hiljade naših, partizanskih, ranjenika i
tifusara kako upiru poglede pune nade u ovaj most, jedinu sponu sa
relativnom bezbednošću koju je pružalo bespuće Prenja.
Bio je to
naš poslednji izlaz - a ja sam morao da srušim most!
Pokolebao sam
se, jer čak ni meni tada još nije bilo objašnjeno da je to samo taktička
varka, da bi se obmanuo neprijatelj.
Konj mi je gotovo uginuo od
umora dok sam hitao prema Vrhovnom štabu, kod sela Gračanice, da
izvestim Tita da su svi mostovi na Neretvi, prema naređenju, srušeni
- svi sem jednog, ovog.
Tada mi je Vrhovni komandant ponovio da se to
više ne sme odlagati i ja sam, ne razumevajući ništa, izleteo
napolje preneražen, ali svestan da jablanički most moram da
razorim.
- I moj lik u filmu slično je
zamišljen - prekinuo ga je Briner. - U jednoj sceni ja, čak, s
otkočenim revolverom branim prilaz miniranom mostu, kome hrli
stanovništvo ovog kraja, tifusari i borci.
Sajle pucaju
Dole, na reci, inženjerijske jedinice
Jugoslovenske armije obavljale su, u međuvremenu, poslednje
pripreme za dizanje u vazduh jablaničkog železničkog mosta. Još
samo koji čas i gvozdena konstrukcija od 400 tona odleteće u vodu.
U naknadu za ovaj stari most, međutim, filmska ekipa obavezala se
da, malo više uz reku, izgradi novi, nosivosti deset tona, kojim će
moći da saobraćaju i vozila. A porušeni će, kao muzejska
vrednost, ostati zauvek u talasima, za spomen na herojska vremena.
Laganim korakom dva Vladimira su
došetala do reke.
Paketi sa 70 kilograma eksploziva trinitrotrotila
ležali su povezani žicama na mostu.
- U ono vreme - prisetio se general
Smirnov - naša inženjerijska četa raspolagala je sa svega deset
kilograma kamnikata i 20 kilograma izmrvljenog trotila, čija razorna snaga nije bila bogzna kakva. Taj trotil je jedan borac kašikom
iščeprkao iz neaktivirane italijanske avionske bombe prilikom
bombardovanja Šćita. Naravno - osmehnuo se - u filmu je to mnogo
lakše.
- Pa, lako baš nije bilo - usprotivio
se Briner. - Kad su stručnjaci naginjali jednu stranu mosta, u
reku, kako bi ga posle ekeplozijom samo predvojili i tako mu dali
onaj autentičan položaj, na čeličnim sajlama. Zašto - ne znam,
ali pukla je najpre jedna, pa druga, pa treća sajla! To su bili
užasno dramatični trenuci i malo je nedostajalo da se most sruši u
vodu. a odande ga više niko ne bi podigao, i ova scena nikad
ne bi mogla da bude snimljena.
Kiša je sve jače padala i mineri na
mostu s mukom su se kretali po klizavom gvožđu.
U svom
partizanskom odelu, mokar do kože, Jul Briner je rezigniranim
pokretima brisao kapi kiše sa lica.
- Mnogi misle da je posao glumca lak,
možda i vi tako mislite. Ali treba mnogo discipline i snage da se
istraje. Evo, ovde na Neretvi, čas je ciča zima, čas sneg, sada
opet pljušti kiša... A kakvo je onda bilo vreme?
- Veoma lepo. Četvorica drugova koji
su postavljali eksploziv na mostu, bez ikakvog zaklona, mogla su se
videti sa velike daljine i stalno smo strepeli da ih ne ugledaju
četnici, jer im spasa ne bi bilo. A posle, kad je u sasvim niskom
letu naišla italijanska "savoja" i pilot je kao na dlanu
mogao videti šta radimo. Nije otvorio vatru, jer se verovatno čudio
i krstio zašto partizani sami sebi seku odstupnicu.
"Ja bih to brže!"
Čekanje se oteglo i činilo se da
pripremama i proveravanjima nikad neće biti kraja. Stari inženjer
Smirnov nekoliko puta je pitao zašto se toliko okleva sa
eksplozijom, a mnogobrojne goste i strane i domaće novinare (bilo ih
je čak iz Australije, Novog Zelanda, Sjedinjenih Država) polako je hvatala
nervoza u kojoj je ekipa "Bitke na Neretvi" danima živela.
Mada to verovatno nije bio,
najhladnokrvniji je izgledao sam režiser Veljko Bulajić!
Ko zna
koji put objašnjavao je novinarima zašto se zainatio da digne u
vazduh baš ovaj most.
- Mogao je to biti i bilo koji drugi,
lakši, u pristupačnijem kraju gde ne bismo imali nikakvih teškoća.
Vrlo važno, ko bi znao da li je to baš autentičan most. Ali, želeo
sam da ovom kraju ostane jedan večni spomenik na one dane kad se
vodila - tako je bar istorija zabeležila - najhumanija bitka u
drugom svetskom ratu, bitka za ranjenike. Ovamo će dolaziti stranci,
domaći turisti, đačke ekskurzije videće celu jednu prošlost.
I, puklo je...
Strašna eksplozija
("Mnogo jača od one naše", rekao je posle Smirnov) potresla
je kanjon i čelična grdosija sručila se prepolovljena, kako je
sračunato, u talase Neretve.
Leno, kao džinovska ptica, bela dimna
pečurka digla se u nebo.
Gotovo je.
Odahnuli su svi, a general Smirnov
nagnuo se prema Julu Brineru:
- Da su me pozvali, ja bih to učinio
mnogo brže - šapnuo je, i obojica su se grohotom nasmejali dobroj
šali.
Zabeležio: Slavko Lazarević (Ilustrovana, 1968.)