Mart 1988: Radivoje Bojičić, humorista i novinar "Ježa" podsetio je gledaoce noćnog programa "Uvek sa
Vama" na nekadašnje blistave dane domaćeg humora, kada su se šale
i odlomci tekstova sutradan prepričavali u parku, u kancelariji, u
tramvaju, sve po onom "jesi li čuo šta kaže Čkalja sinoć".
U dogovoru sa TV Beograd, Bojičić će
napisati jedanaest pisama i putem nezamenljivog Miodraga Petrovića
Čkalje poslaće ih na različite adrese: najistaknutijim
političarima, ljudima iz javnog života, onima što bi naš narod
rekao koji su "budže".
U prvom prilogu, pismu upućenom
Marjanu Rožiču (predsedniku Skupštine SFRJ - op. Y.), postalo je jasno da je nađena nova formula koja će zadovoljiti gledaoce: aktuelan i duhovit tekst, nadahnuto
pročitan i izgovoren na Čkaljin način i za naše prilike velika
novost, Marjan Rožič, koji se pojavljuje "uživo", a sve po
scenariju.
- Ovo što je za naše tv prilike velika
novina, u svetu je uobičajeno. Drug Marjan Rožič je vrlo uspešno probio led i
predstavio se svima nama u pravom svetlu kao veoma pristupačan
čovek - kaže Radivoje Bojičić. - A sa druge strane, Čkalja je
pravi majstor da izgovori takav jedan, satirično napisan tekst.
Tandem Bojičić - Čkalja poznat je
odranije, setimo se samo novogodišnje noći 1985/86, priloga u
zabavnoj emisiji "Formula 1"...
- Iznenađen sam što su "Pisma"
tako dobro prihvaćena, kaže Bojičić, a to najbolje vidim po tome
što me od jutros neprestalno zivkaju novinari. Na nesreću, ja
nerado govorim za novine, jednostavno, moja je profesija da pišem i
zato volim da ljudi čitaju ono što sam napisao, a ne što sam
izjavio.
Pošto je emisija "Uvek sa vama"
bila u nedelju u kasne sate, donosimo tekst "Čkaljinog pisma"
Rožiču, za one koji su propustili da to čuju i vide na
malom ekranu. (M. B.)
• Poštovani druže Rožiču,
Prema poslednjem popisu, u Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Makedoniji,
Srbiji i Vojvodini živi dva miliona Jugoslovena.
U zemlji u kojoj nacije imaju sva
prava, Jugosloveni su jedini narod koji nema čak ni rimsko pravo.
Jugosloveni u našoj zemlji nemaju ni
svoju opštinu, a o nekoj republici i da se ne govori.
Poslednja republika koju su Jugosloveni
imali bila je Užička Republika.
Jugosloveni su jedini koji bi pristali
i na federaciju, samo kad bi im to neko ponudio.
Jugosloveni nemaju svoj jezik, pa su
prinuđeni da međusobno opšte na maternjem, a sa ostalima pomoću
tumača.
Jugoslovene niko ne predstavlja u
organima vlasti.
Kad se u organu vlasti i nađe neki
Jugosloven, on to mora da čuva kao najveću tajnu. U organu on kao
Jugosloven može da bude samo ako niko ne zna za tu njegovu tajnu.
Za političku karijeru, bolje je biti i žena, nego Jugosloven.
U tom pogledu Jugosloven može postići
nešto samo ako se pravi mutav, ili ako se pravi Englez.
Jugosloveni su toliko kod nas
beznačajni da nemaju čak ni jednog nacionalistu.
Kad bi se danas izjašnjavali, svako ko
drži do bilo kakve budućnosti, ne bi se izjasnio kao Jugosloven.
Samo je ovde teže biti Jugosloven, nego
na privremenom radu u inostranstvu.
Zato bi, poštovani druže Rožiču,
trebalo učiniti nešto da se olakša položaj Jugoslovena u našoj
zemlji.
Pomoći im da nađu obećanu zemlju.
Inače se bojim, da će tih dva miliona
ljudi zalutati, a Jugoslaviju neće naći!
Možda vi kao predsednik Skupštine
Jugoslavije znate gde je ta zemlja, a možda možete i da se
raspitate kod onih u Veću republika i pokrajina.
Neko će valjda znati.
Mora da postoji još negde osim na
geografskim kartama!
S poštovanjem, Vaš
Miodrag Petrović
(RTV revija, 1988.)