U vreme ovih tropskih vrućina, kada se prvo ljutimo na vreme, potom na same sebe - Kamenko, koji još nije na odmoru - za sve je kriv.
Pripremao se da bude veterinarski tehničar, onda se upisao na Pedagošku školu na Cetinju - grupa za istoriju i geografiju.
Spikerskim poslom počeo je da se bavi na Radio Titogradu, u Televiziji Sarajevo počeo je da se "slika", a od kada je došao u Televiziju Beograd teško je zamisliti TV Dnevnik bez njega.
- Nemojte! Nemojte, ja imam kompleks od ovoga!
• Kako magnetoskop bez magnetofona i kakav kompleks?
Od mikrofona. Kada ga vidim ja mislim da sve mora biti čisto. Kako imam nekoliko varijanti, ja najbolju biram.
• Birajte je.
Ali, pred samim mikrofonom nema selekcije!... Sad napišite "smetnje na vezama" kad je ta mašinerija stala. Ili još bolje "greška u tonu"! Možda je to bila i "greška u slici".
• Ovo je bila samo tonska smetnja, slika se emituje dalje. I šta kažete, bojite se mikrofona?
Pa, ja sam na televiziji od 1962, a pre toga bio sam na radiju, mada i dalje mislim da je mikrofon ubitačan. Zapravo, čovek pred mikrofonom i ne vidi samu spravu, pritiska onaj trenutak odgovornosti dok saopštava vest.
• Kako ste stigli pred mikrofon?
Bio je konkurs na Radio Titogradu i ja sam se javio te devetstotina i pedeset sedme. Tražili su spikere.
• Šta ste radili u Titogradu, koliko znam vi ste iz Đurđeva?
Učio sam u Cetinju Pedagošku školu. Otišao sam tamo sa svojim drugovima.
• Trebalo je da budete nastavnik?
Da, istorije i geografije. Najpre sam završio srednju veterinarsku školu u Šapcu, pa sam onda tek otišao u Cetinje. Bilo je to vreme kad su vas vodili da vidite srednje škole u kojima možete učiti, i meni se svidela veterinarska a to je bilo u Šapcu.
Moji baš nisu bili zadovoljni: ma kakvi gimnaziju da napusti da ide u srednju školu! Stričevi su bili očajni i baba. Planirali su da budem doktor...
• Pa ni marveni doktor nije manje poštovana ličnost.
Niko u to ne sumnja, ali nisu bili baš zadovoljni što tako odlazim od kuće i još daleko. Ipak, to je bilo dobro školovanje. Bio je to najbolji oblik tog usmerenog obrazovanja. Pored toga, bili smo
u internatima, profesori su živeli u blizini internata.
Ne kažem da nije bilo i malo vojničkog stila u tome: pre podne škola, posle podne praksa i stalno vas nešto pitaju, ulivaju znanje.
• Ne izgleda baš privlačno.
To smo prihvatili. Četiri godine u stroju. I radne akcije, i bioskop, čak i na kupanje smo išli u stroju. Uz pesmu! Mi smo bili muška škola, a nama slična je bila ženska medicinska škola. Sa njima smo sarađivali: folklor, dramske sekcije, igranke.
• Mora da ste se zaljubljivali.
Bilo je zaljubljivanja, a mnogi su se i oženili odande.
Takvih snegova više nema
• Kakvo je bilo Cetinje kad ste stigli do njega?
Pa, te pedeset i šeste je bila velika zima. Sneg je bio do krovova pa su u onoj Njegoševoj ulici kopali tunele da bi se prošlo!
• Ni snegovi nisu što su nekad bili!
Baš sam ovako to pratio naročito od kako ovo radim, i čini mi se da takvih snegova više nema. Stigao sam do vremena... Počinjao sam te druge stvari, stigao dovde, ali mislim da je to uobičajen put novinarski te generacije.
Svi su počeli da se pripremaju za jedno, otišli u novinarstvo i dobili fah, to jest sektor. Šezdeset i šeste je trebalo za jedan Dnevnik, a bio je veliki sneg, pripremiti prilog, opširan, o snegu koji je zavejao puteve.
Bio je novembarski praznik i hiljade vozila je bilo zavejano u povratku. Petar Đurić i ja smo se zatekli u redakciji, onda sam ja to nastavio da radim iako sam mislio da će biti privremeno, i - petnaest godina je kako to radim!
• Jeste li bar nešto naučili o vremenu?
Uglavnom sam naučio da umem da protumačim izveštaje meteorologa a dosta i o ljudskim delatnostima na koje utiče vremenska situacija. Znam ponešto o poljoprivredi, saobraćaju, tako...
Prognoza je sada uvek završni deo rubrike a uvek ispred nje postoji još nešto.
• Nismo Englezi da bismo stalno o vremenu, ali vi ste u onom prvom naletu bili jedna od najpopularnijih ličnosti...
Izgleda da postepeno postajemo Englezi! Popularnost je deo posla koji mi na televiziji radimo, i dok je televizija bila novost sve je to imalo veće razmere. Ima raznoraznih susreta ali najneprijatniji su oni kad vidim da čovek zna šta sam i ko sam, a celu scenu odigra kao "što ste mi poznati", "odnekud vas znam" - i kad je kažem odakle me zna, onda mu je lakše!
Ili, kad treba da kažem ko sam ili šta sam, ja kažem da sam Mića Orlović!
• I onda!
Onda me pogleda ko mati mrtvo dete i razočara se u svoju akciju.
• Zlobni ste!
Neprijatan nastup i mene izazove.
• Tako nije bilo u Đurđevu?
Iz sela sam otišao kad mi je bilo deset godina. Taman je oslobođenje došlo.
• Zar toliko!
Mislim da nikad neću kriti godine.
• Ovo što vi radite liči mi na kretanje u krugu.
Jeste. Ja sam već nekoliko puta mislio i bavio se mišlju da se preorijentišem na neki drugi posao. Ali, uvek se nešto dogodi pa bude zanimljivo u ovom poslu.
• Mislite dođu suše, poplave, zemljotresi...
Tako nešto. Onda me sve ponovo jedno vreme drži, pa onda krene ponovo... Najdosadnije je kad se ništa ne događa. Grozno je kad je anticiklon! Onda se ništa ne menja.
• Nije valjda sad ta stvar, izgorećemo od vrućine!
E sad dolazi jedan talas koji može malo da nas uzdrma! Možda može da donese kišu, možda nepogode, možda...
• Kažite: sneg!
Ako bude kiše, biće korisno za kukuruze. Mene ta vremenska situacija potresa koliko i moje Đurđevčane. Sve zavisi od kiše.
• Jeste li važni u Đurđevu?
Oni ne daju mnogo na to što sam na televiziji. To je jedan odnos koji godi: mi smo tamo svi isti i briga je zemlja. Uostalom, ja tamo nisam ni neko ko radi neki drugi posao.
Imam jarca Kiću
• Imate li kuću u Đurđevu?
Moji su roditelji stradali za vreme rata. Mi malo govorimo o racijama u Vojvodini. Ali, prihvatili su me stričevi i baba. Nemam kuću u selu, ali imam braću i odlazim tamo.
• Šta se promenilo?
Naizgled i nije ništa. I dalje babe obučene u crno sede nedeljom popodne na ulicama i kad neko prođe pitaju "čiji je"!
Rogljeva više nama, poneka kafana se zove "Rogalj". Čovek koji često dolazi u selo i ne primećuje velike promene. On ne registruje svaku spoljnu promenu jer mu se, zahvaljujući pristupu, načinu komuniciranja sa ljudima, čini da je sve isto kao i onog trenutka kad je otišao.
Ipak, od trenutka kada sam otišao sve se promenilo: način obrade zemlje - sada svaka kuća ima traktor - način razmišljanja o zemlji. Mada, odnos prema ljudima se ne menja: ja i danas mogu ući u svaku kuću, kao što se i nekad ulazilo i da kažu: "E, baš dobro što si došao! Hoćeš li lubenice? Šta bi popio? Imamo dudaru!"
Sad je i dudara retko piće, nema dudova po ulicama. Nasledili ih platani i breze.
• Nema dudovače?
Ima, ali to je specijalno piće. To dođe kao neki viski.
• Svojevremeno je "kruškovac" bilo takvo piće.
Dudara je bolja.
• Nešto se ovaj naš razgovor ne odvija kao po loju. Zategnuti ste.
Kažem vam, mikrofon!
• O čemu da nastavimo: da li o televiziji ili o Đurđevu?
Čovek najbolje govori ono o čemu i najviše zna.
• Lepo mi je da slušam o sećanjima. Ni snegovi nisu što su nekad bili... Ima mnogo stvari što "nisu".
Novi način života, mehanizacija, menja i mnoge običaje i navike. Recimo, vršidbe. Vršidba je danas već deo folklora. Jer, niti se žanje žito po ustaljenim "propisima": žetva, pa onda pravljenje kamara, pa vožnja žita, a tu dođe ono čuvanje kamare da se ne zapali i uvek puno bure vode! - pa sama radnja.
Kad se obavi posao, prostru se džakovi pa onda beli čaršavi, pa se jede ratarska supa i makovnjača "k’o noga". Tih i takvih svečanosti je sve manje. Danas se kombajni upute u polja, slažu se bale, pali se slama!
Ipak pale
• Preporuka je da se ne pali. Slamu uvozimo.
Ipak pale.
• Da li biste se vratili kući?
Čovek stalno oseća potrebu da se vraća, da pobegne. Meni se, ponekad, čini da je tamo pravo
mesto gde bih mogao da živim. Nikada se nisam ni privikao na veliki grad. Živeo sam u Titogradu, pa u Sarajevu, sada u Beogradu - nisam se privikao.
Mene još uzbuđuje voda mrtve Tise, kakva je to bistrina i čistoća, ništa je okolo ne zagađuje.
Na samo jednom salašu moglo bi se postaviti šatora i šatora! A svi jure na more. Prvi put sam video sa ekskurzijom more. Valjda, sedamnaest godina. Putovanje do Rijeke pa dalje brodom...
• Mogli ste i da se vratite.
Mogao sam, ali čovek stalno odlaže povratak. Moja strina mi je sve doskora govorila:
"Kad ćeš iz tog cirkusa!"
Mislila je na televiziju. Nju uopšte nije zasenjivao moj posao. Mnogo joj je značajnije bilo što mene u selu čekaju da kastriram svinje!
• Zar i to radite!
I sad su mi instrumenti u autu! Čekaju me da dođem i obavim taj posao. Nisam išao izvesno vreme, ali ljudi imaju strpljenja.
• I vi držite tovljenike?
Ne, imam tri jareta i jarca Kiću!
• Gde ih držite?
Imam neku kućicu u Lipovačkoj šumi i tamo su jarići, a Kića je u selu. Dovešću ga uskoro.
• Imaćete kozju farmu?
Neću imati farmu, ali čovek u želji da pobegne od ritma koji mu uopšte ne odgovara pokušava da sebe utopi u neka interesovanja koja ga vraćaju prirodi.
To je ili lov, i ja sam u neko vreme išao u lov, onda dođe pecanje, pa čamci i splavovi - čovek na svaki način pokušava da pobegne od sebe i traži najbolji put vraćanju.
• Vi, u svakom slučaju, možete i da se vratite na selo, imate i solidan zanat u rukama.
Ni taj zanat nije onoliko solidan kao što je to u neko vreme bio. Sada je to sve industrija i čovek se pomalo poplaši od svega toga.
• Ipak, vratili biste se?
Razmišljam o tome i ne vraćam se.
• Ne odlazite ni sa televizije...
Ista stvar. Sve se pomalo vrti u krug. Odlučiš da odeš, nešto se dogodi, ostaneš. Onda stvari krenu jednim ujednačenim ritmom, zasitiš se svega, ponovo bi da odeš, i - negde ne odlaziš.
• Hoćete li bar na godišnji odmor?
Nadam se.
• Želim vam toplo i suvo vreme, bar kao što je ovo od trideset i tri stepena. Verujem da vam, uostalom, niko neće smetati.
E, došla su druga vremena. Ne stižu više pisma u onim količinama kao nekad. Sve je svedeno u normalu.
Razgovarala: Zorica Pašić (TV novosti, 1980.)
