Mart 1976: U Makedonskoj
ulici, u Beogradu, na prostoru od tek stotinak metara, nalazi se
pet-šest važnih društvenih i kulturnih zdanja: Skupština opštine
Stari Grad, Radio Beograd, "Politika", Institut za
međunarodnu politiku, Dom omladine Beograda, Gradska Konferencija
SSO Beograda ... i, - u ovom društvu, preko puta samog Doma omladine
- katolička crkva Svetog Petra.
U ovoj crkvi, pojedinih večeri, življe
je nego preko puta, u Domu omladine.
Okuplja se tu društvo, mahom
dvadesetogodišnjaci. Igra se tu stoni tenis, sluša muzika,
razgovara bogougodno, u dvoje, u troje, u više i uvek je tu jedan od
dva sveštenika crkve.
Među mladima koji tu dolaze ima i
vernika, ali i nevernika radoznalih da vide, da čuju.
- Kada "oca Zvonka" upitate o
čemu sve priča sa tim mladim dušama, odgovoriće neodređeno,
očigledno, sa jasnim ciljem, da se pokaže kako omladina danas ne
nalazi odgovore na mnoga pitanja, pa se zato obraća i njemu, odnosno
crkvi.
Seksualno iskustvo oca Zvonka
A u Domu omladine, preko puta jednom
nedeljno radi i omladinsko savetovalište. Mladima je pružena
mogućnost da u razgovoru sa psiholozima pronađu rešenja za
probleme koje svakako imaju. Pa ipak ... kod oca Zvonka - pune ruke
posla.
Čime to onda ova katolička crkva, sve
više privlači mlade k sebi?
Mladi od sveštenika traže savete o
mnogo čemu, čak i o seksualnim problemima. I naravno, dobijaju ih.
Što katolički sveštenici, nikakvih seksualnih iskustava nemaju (da
li?) i nije važno.
Na pitanje: seks pre braka - "da",
ili "ne" - otac Zvonko daje ovakav odgovor:
- Ako imate bure vina, spremljenog za
goste, pa nakrenete, malo danas, malo sutra, malo prekosutra ... kada
odu gosti, možda i nećete imati čime da ih poslužite.
Seks i vino. Kakva slikovita paralela!
Da je danas živ Boccaccio, šta li bi on na ovo rekao? Da li bi
Voltaire opet uzviknuo: "Uništite bestidnicu!"?
Ne znamo samo da li otac Zvonko u svom
seksi savetu, možda bevandu preporučuje kao kompromisno rešenje.
Ipak, oni kojima je ovaj savet
namenjen, nisu baš tako naivni. Proverili smo to.
- Ma idi bre! Ja, ako pomalo i verujem
u boga, moja ženska još više veruje u mene. Pa zar da je razočaram
tamo gde je valjda najvažnije?
Tako kaže jedan brkati momak, Rade,
koga među ostalima zatekosmo u crkvi Svetog Petra. Jedan ni toliko
nije hteo da kaže da ga posle društvo u razredu ne zeza. Dolazi u
crkvu, jer stvarno veruje u boga, ali ne nalazi reči da objasni šta
zapravo za njega to znači. Jednostavno, veruje.
A šta kaže jedan od nevernika, Bojan
recimo, učenik ekonomske škole? Prekinut u partiji stonog tenisa,
kaže:
- Ne, ne verujem u boga. A dolazim ovde
zbog stonog tenisa. Tu mi je celo društvo. Ima i muzike. Ali,
najviše dolazim zbog stonog tenisa.
Pa zar je ovo jedino mesto u Beogradu
gde se može igrati stoni tenis?
- Da je jedino, nije. Ali da je
besplatno, jeste.
Kako smo saznali, ima ovde i onih koji
svoje veče provode kombinovano. Čašica-dve pića, preko puta u
kafani "Grmeč", set-dva "pobožnog" ping-ponga u
crkvi.
Šta li bi samo papa rekao?
U crkvu dolazi i dosta devojaka. Jedna
od njih, reče studira medicinu. Bila je raspoložena da nam objasni
pojedine stvari o religiji, ali kad nismo shvatili kako to bog i
Darwin mogu zajedno, pali smo na ispitu.
Bogu mogu zahvaliti na svemu što sam postigla
- Verujem, srećna sam što verujem,
bogu mogu zahvaliti za mnogo što sam postigla. Što sam završila
više od pola fakulteta. Napišite slobodno to, a moje ime nije
važno. Da, naravno, i moji roditelji dolaze ovde.
Druga jedna devojka, nevoljno se
predstavila kao Mira, nije vernik, ali dolazi zato što je jako
uzbuđuje crkvena atmosfera.
- Znate, kad se odvojite od sve te
buke, od tog saobraćaja, onda vam mise deluju jako smirujuće. A tek
zvuk orgulja! - pa nije li to zaista božanstveno? - objašnjavala
nam je sa puno poze ova devojka, učenica jedne beogradske gimnazije.
Dragan Petrović, tehničar, mladić je
kakav se svakodnevno sreće na ulici. Od većine svojih vršnjaka
razlikuje se po tome što veruje u boga. Za njega to konkretno znači
"poštovanje nečega iznad sebe". On dolazi u crkvu zbog
toga, ali i zbog društva. Zbog stonog tenisa, zbog svoje devojke
koju je tu i upoznao.
Zoran Nikolić jedan od najmlađih koje
smo ovde zatekli, učenik osnovne škole, vrlo zanimljivo objašnjava
svoje prisustvo u crkvi:
- Još dok sam išao u školu, baka me
dovodila u crkvu i učila me da se klanjam Devi Mariji. I ona mi je
nekako prenela tu ljubav za boga. I tako vam je i sa još nekim mojim
drugovima. A ja ustvari i ne znam šta sam ...
Upoznali smo tokom razgovora jednog
mladog lekara. Radi, naravno, u svetovnoj bolnici. Pristao je da
razgovaramo, ali bez spominjanja imena i uz napomenu da se ne
ubeđujemo ima li ili nema. Stekli smo utisak da je ovaj mladi Dr na
izvestan način "siva eminencija" za gotovo sve one koji su
nam se izjasnili kao vernici. Obraćaju mu se sa poštovanjem. On
tvrdi da veruje kako i mnogi koji kažu da nisu vernici to uistinu
jesu. On to ovako objašnjava:
- Ima puno mladih koji dolaze kriomice
na venčanje. Ako baš hoćete, ima među njima i članova partije. A
znate zašto? Zato što će vam u opštini matičar na venčanju prvo
početi čitanje zakona o obavezama, dužnostima, o jednoj kako da
kažem, ne baš prijatnoj strani zajedničkog života. A zar tako
treba da izgleda najlepši dan u životu onih koji počinju
zajednički da žive. A ovde ih umesto svega toga očekuje muzika sa
orgulja, cveće sa svodova, pa zar nije to lepše? ...
Sve u svemu, mladi koji se okupljaju u
crkvi uslovno se mogu svrstati u dve kategorije. Jedni veruju i
religioznost su najčešće nasledili u porodici. I danas nije
retkost da stariji vernici svoje potomke dovode sa sobom u crkvu.
Religioznost, dakle po sistemu sa kolena na koleno. Drugi, njih ima
daleko više, ne veruju u boga, a u crkvu dolaze, zbog svega što im
crkva nudi.
Može, dakle, neko da veruje ili ne
veruje. Ali, okupljati mlade za druge ciljeve od verskih, da li je to
po zakonu? Sem toga, još jedan podatak upućuje na razmišljanje.
Jugoslavija je druga zemlja u svetu (ispred nas su samo Poljaci) po
broju mladih polaznika verskih škola.
Crkva je protiv komercijalizacije
zabave. Ona nudi sve besplatno. Disko klubove u ckrvama, učenja
vožnje, sportska igrališta, muziku, knjige - različite sadržaje
za slobodno vreme.
Ne treba biti veći katolik od pape, pa
shvatiti da stolovi za stoni tenis u katoličkoj crkvi Svetog Petra,
nisu tu samo sporta radi, da sportski tereni u crkvenim portama ne
postoje samo zbog one drevne - mens sana in corpores sano - da vozila
što ih crkva stavlja mladima na uslugu nisu kupljena da bi se mladi
vozali.
Ne treba mnogo mudrovati da bi se
shvatilo, koga to crkva pomenutim načinom hoće da prevede žednog
preko vode.
Napisao: Srđan Biljanović (Duga,
1976.)
