Oktobar 1988: "Mnogi
naši pevači steknu karijeru s nešto malo glasa, a neki i bez
glasa. Kad se tako lako stekne slava, što donosi i imetak,
prosperitet, lep život i tapšanje po ramenu, a onda padne u
svakodnevicu koja je čekanje u redu za narodni hleb - to se doživljava
tragično. Ali, slava bez pokrića kratko traje".
Klarinetista svetskog glasa, kog su
američki kritičari proglasili jugoslovenskim Benijem Gudmanom,
Božidar Boki Milošević za 40 godina rada objavio je šest velikih
(LP) ploča i mnoštvo malih.
Nekoliko godina nerazdvojni je
saradnik i pratilac Miroslava Ilića i orkestra "Singidunum".
Nedavno se u prodavnicama pojavila njegova ploča "Balkanska
rapsodija". Za razliku od prethodnih, koje su bile žanrovski
raznovrsne (od narodne i novokomponovane, do džeza i klasične
muzike), na ovoj su isključivo narodne teme, obrađene tako da
kvalitetom i sadržajem pređu granice naše zemlje. Jer, PGP RTB
priprema Bokijevu ploču za kompakt-disk i prodaju u inostranstvu...
Prethodnu ploču snimili ste pre
četiri godine. Zašto tolika pauza? Da li stoga što uživate u
penziji?
Nisam u situaciji u kojoj su
pevači, da mi karijera zavisi od nove ploče i broja hitova, odnosno
pesama koje su tekstualno i muzički prnhvaćene, jer ima i onih
koje su nametnute stalnim emitovanjem iz radio-stanica, pa vremenom
uđu u uho, i onda se kaže "to narod voli".
Pripremajući
materijal za ploču, želeo sam da moj pristup narodnoj muzici po
kvalitetu i sadržaju predstavlja neku formu fantazije ili
rapsodije. Dakle, narodne teme, narodni motivi moderno tretirani,
tako da stranci mogu da je prihvate kao svetsku muziku.
Oseća se sintetika
Ipak, iz narodnog stvaralaštva
izostavili ste kola, iako su kod nas veoma popularna. Zašto?
Klasičnu formu kola, i pre svega
šumadijskih, odavno sam već prevazišao. Trudio sam se, stoga, da
svaka kompozicija bude u drugom ritmu, da po karakteru bude
različita, svojevrstan "domaći zadatak" za muzičare, smernica
za put kojim treba ići.
Da se više muzičari ne zadovoljavaju samo
jednostavnim izvođenjem, i to jedino u okviru tih šumadijskih kola.
Već ste se oglasili kao borac protiv
takozvane "sintetičke muzike", koje je u poslednje vreme
sve više.
U novokomponovanoj muzici je pre svega
iz ekonomskih razloga, nastupilo vreme maksimalne upotrebe
sintisajzera, čime se gubi prirodan zvuk. Može sintisajzer da
odsvira frazu, koja podseća na klarinet ili frulu, ali to nije isto
kao kad u studio dođe klarinetista i ili frulaš.
Može mašina da
odsvira i violine, ali to nije to! Oseća se sintetika. Krivci za
takvo stanje su najpre harmonikaši, kao nosioci poslova, da ne bi
delili pare sa drugim članovima orkestra. Zato se sa ploča čuje
samo harmonika i ritam-mašina, što u stvari muzički osiromašuje.
Ali, ja više o tome neću da govorim, a kao čovek koji ono što
misli, to govori i radi, snimio sam ploču sa orkestracijom u kojoj
je zastupljeno dvanaest gudača, oboa, flauta, tenor-saksofon,
truba, gitara i ritam sekcija.
A o čemu biste radije govorili?
O tome kako se bori za "trajnost
na estradi". Jer, danas nije dovoljno da se bude dobar. Mora da
bude izuzetan, da bi se izdvojio. Ljudi koji u stvaranje ulažu malo
ili nimalo, ne mogu da očekuju trajnost. To su većinom nezrele i
neformirane ličnosti, koje zbog njihove nesigurnosti, prati strah od
sutrašnjice.
Ako se ne poseduje pravi kvalitet, koji jedino
obezbeđuje trajnost, prave se greške. Tako je i u drugim
profesijama, uključujući i politiku, koja je takođe vrsta estrade,
ali ne u ružnom, pogrdnom smislu, nego zato što su i političari
pred očima javnosti. I tu postoji šund. Onaj ko ne radi dobro, ne
može da traje. Uvek se na kraju pokaže da je to šund. Ali, neću
sad ni o politici...
Nekada ste bili bliski sa
političarima, svirali ste i učesnicima Prvog kongresa nesvrstanih?
Predsednik Tito je na Brionima uoči
Samita primio svakog političara posebno, a ja sam učestvovao u
umetničkom programu i svirao pred svima.
Tito je uživao u vašoj muzici?
Jeste. Tokom trideset godina, nije
prošla manifestacija, bez obzira gde se održavala, a da ja nisam
učestvovao. Često smo i razgovarali. Toliko novih godina smo dočekali zajedno! Veoma sam
ponosan na to.
Površna publika
Vratimo se, ipak, novokomponovanoj
muzici. Za stanje, koje ste ocenili kao loše, kriva je, verovatno i
publika, koja prihvata "sintetiku"?
Publika površno sluša muziku,
upravo zbog najezde onih pevača i muzičara, koji su spremni da u
svoju afirmaciju ulože 300-400 miliona. A pošto smo postali
potrošačko društvo, sve ima svoju cenu. Mnogi naši pevači prave
karijeru s nešto malo glasa, a neki i bez glasa.
Muškarci imaju
svoje načine na koje prodiru, a što se tiče žena, one, na žalost,
karijeru često prave "preko kreveta". Kad se tako lako dođe do
slave, što donosi imetak, prosperitet, lep život i tapšanje po
ramenu, a onda padne u svakodnevicu, koja je čekanje u redu za
narodni hleb, to se doživljava tragično. Ali, slava bez pokrića
kratko traje...
Da bi se sačuvala "specifična težina", ne
može se imati status vrhunskog umetnika, a istovremeno na lak način
ubirati novac na svadbama, ispraćajima u vojsku, po vašarima.
To je i pitanje morala, odnosno
posledica krize morala, koja je prisutna i na estradi?
Primera radi ispričaću šta mi se
nedavno dogodilo. Jedna naša velika radna organizacija pripremala se
za neku proslavu - drugarsko veče. U toj firmi sekretar je moj
prijatelj; pitao me da li bih pristao da radim. Pet dana kasnije,
javio mi se i raspitao kako živim sa jednim estradnim umetnikom.
Rekao sam "dobro", a on mi kaže:
"Sad je bio kod
mene, i ponudio da svira za upola manju sumu od one koju si ti
tražio, ma kolika ona bila".
Moj drugar je odbio kolegu, ali
šta bi se zbilo da mi nije prijatelj? Gde je tu kolegijalnost,
moral?
Ljudi stvarno nemaju obraza. Da i ne govorim o onima kojima
sam pomogao onoliko koliko im ni mila majka, ni rođeni otac ne bi
pomogli?! A baš od njih sam doživeo vrlo, vrlo neprijatne stvari.
Čime to objašnjavate?
Razgovarao sam sa psihijatrom, i on mi
je objasnio da kada nekome mnogo učinite, on ima utisak da ste ga
zadužili toliko da to nikada neće moći da sam vrati. U
nemogućnosti da bude ravnopravan, okreće se baš protiv onoga ko mu
je pomogao. To je stvar psihijatrije, nisam ja izmislio!
Novokomponovana muzika sve više se
približava roku i zabavnoj muzici. Mislite li da je to dobro?
Po meni, to je van pameti! To je danak
komercijalizaciji. Tako se stvara muzika koja ne navodi na
razmišljanje, nego ritmom pokreće ramena sleva nadesno. To je
muzička razbibriga. Kada se tome doda da mnogi mladi muzičari ne
znaju ni gde je nota Ce, a već su se probili, slika je još gora.
Nemam ništa protiv, recimo, festivala harmonikaša u Sokobanji, ali to je
fabrika idiota, fabrika neurotičnih osoba, koje dođu, odsviraju
jedno kolo i dobiju sertifikat bez stvarnog pokrića.
Molim vas,
Pogorelić, Kolundžija, pa i ja, nemamo pisane dokumente o našoj
vrednosti, a harmonikaš ga dobije mada ne zna gde mu je glava, a gde
uši. To su strašne deformacije, jer, taj mladi čovek kada mu se
napiše da je najbolji u zemlji, pljuje na sve oko sebe. Zašto,
onda, da se muči i da ide u školu?!
A mnogi su muzički nepismeni
Ne mogu se, ipak, osporiti
talentovani ljudi, koji popularnost stiču i bez škole.
To su retki pojedinci, izuzetni
talenti za koje je šteta što se ne obrazuju. I na Zapadu i na
Istoku postoje institicije koje se bave otkrivanjem talenata, ali i
njihovim školovanjem. U Bugarskoj, recimo, u okviru Radio Sofije
postoji neki komitet ili kako se već zove, koji širom zemlje
skuplja talentovane ljude, koji u sebi poseduju vulkan, dovede ih u
Sofiju, stambeno i socijalno obezbede i njihove porodice, ali ih
uključe u posebne škole u kojima ih opismene.
Oni kasnije sviraju u
narodnim orkestrima pisane aranžmane. Čak i mečka u cirkusu nauči
da tera trotinet, a ne čovek da čita note, pogotovo ako se time
bavi.
Da li je bolje stanje u rok i
zabavnoj muzici?
Sa žaljenjem konstatujem da mnogi
rok sastavi, čim uđu na estradnu scenu batale školu. Jer, ne može
se redovno pohađati nastava i ići na turneje. Kod tih mladih ljudi
važi pravilo: "Pre dva meseca sam kupio gitaru, ima li neka
svirka?"
Nauče dva-tri akorda, pošto ta rok muzika i nema neko
veliko harmonsko bogatstvo. Sve su to pesmice na ivici tra-la-la osim
časnih izuzetaka, kao što je muzika grupe "Leb i sol".
Ali, masa drugih koji defiluju na televiziji, dečaci su koji tako
reći ne znaju da naštimuju! To je katastrofa!
Mnogi nisu pročitali
ni osnovnu teoriju muzike Marka Tajčevića, ne znaju šta je zvuk,
takt... A sve ovo prisutno je i među narodnjacima.
S obzirom da je kod nas toliko
loše, mnogo ste putovali po svetu - jeste li razmišljali da odete u
"civilizovaniju sredinu"?
Nikada! Ni za kakve pare! Ne bih mogao
da odem iz Beograda i Jugoslavije. Najduža turneja bila mi je šest
meseci po zemljama Južne Amerike. Iz Sidneja sam, recimo, dobio
ponudu da budem profesor na Konzervatoriju, ali nisam pristao.
Pre
petnaest godina odbio sam i ponudu iz Kuvajta - 10 hiljada dolara
mesečno, pošto je uslov bio da tamo ostanem pet godina. Jer, nije
mi svejedno gde živim. Sretao sam po svetu naše ljude koji imaju
ogromno bogatstvo, ali su nesrećni, jer ne žive ovde, u svojoj
zemlji, među svojima.
Razgovarala: Mirjana Gaj (Sabor, 1988.)
