Januar 1991: Najskuplje
plaćeni igrač u istoriji amaterske košarke tek se privikava na
život u "Večnom gradu" i igru "Messaggera".
Uspomene na bivši klub iz Splita i nisu mu baš najlepše...
Uspomene na bivši klub iz Splita i nisu mu baš najlepše...
Pretpostavljajući da naše čitaoce,
ljubitelje košarke pogotovo, živo zanima gde i kako u Rimu živi i
provodi dane najskuplji, pa tako, i najbogatiji sportista u Evropi,
krenuli smo u posetu Dinu Rađi sa zadatkom da rečju i slikom sve to
i opišemo.
Podrazumeva se, jasno, da je za takvu vrstu pisanja
neophodan susret u kući, bolje rečeno vili domaćina, koju je dobio
na raspolaganje i uživanje od svog novog kluba "Messaggera".
Na žalost, to nismo bili u prilici da
ostvarimo. Naime, po dolasku u Rim javio sam se Dinu i ugovarajući
sastanak izrazio želju da ga posetimo u domu gde živi sa suprugom,
objašnjavajući mu uz put razloge tome, dakle, čisto profesionalne
prirode. Centar "Messaggera" i jugoslovenske reprezentacije
hladno je odbio moj predlog, pa čak i varijantu da njega i suprugu
fotografišemo u vrtu ispred kuće bez prelaženja praga.
Šta sam mogao. Poštujući sveto pravo
na privatnost prihvatio sam njegov predlog da se nađemo sat pre
treninga u Sportskom centru "Banco di Roma", u mestu
Settebagni (Sedam banja), dvadesetak kilometara udaljenom od Rima. Na
moje pitanje kako ćemo tamo doći, dolarski milioner, koji u voznom
parku poseduje "porše" i džip "tojotu", kratko
i lepo mi je objasnio - taksijem.
Nostalgija u tuđem svetu? Radost
susreta sa zemljacima, makar i novinarima? Šta ću, ostajem naivac
do daljeg.
Bilo kako bilo našli smo se na
ugovorenom mestu i u ugovoreno vreme. Tačno u minut Rađu je u
sportski centar dovezla supruga Željana. Nonšalantan, očito dobrog
raspoloženja, kratko podšišan, minđuša u levom uhu, sportski
odeven (ko bi rekao da je najbogatiji košarkaš Evrope?), vodi nas u
bife, gde ga primetno, svi prisutni sa poštovanjem pozdravljaju.
Pa, kako ste Dino? Kako se osećate
ovde u Italiji?
Izvanredno, nikad mi u životu nije
bilo bolje. Ovde sam dobio sve, pa i više od očekivanog.
Šta pod tim podrazumevate?
Poštovanje, razumevanje i pažnju. Svi
se trude da mi ugode. Svakog trenutka mi stavljaju do znanja da sam
njihov, da nisam dođoš. O materijalnoj strani i da ne govorimo. U
situaciji sam da o novcu više uopšte ne razmišljam.
Priča se i piše da ste za pet
godina vernosti klubu dobili petnaest miliona dolara?
Ne bih o tome, jer ovde je o tome
neukusno govoriti. S druge strane to je isključivo stvar između
mene i kluba. Ali, kako rekoh, pogodba je takva da me pare više ne
intrigiraju. Mogu samo reći da ugovorenu sumu dobijam na mesečne
rate. U svakom slučaju, obezbeđen sam do kraja života.
Vratimo se košarci. Da li ste
zalečili povredu zbog koje ste četiri meseca bili van terena?
Sada je sve u redu, ali je pauza
ostavila veliki trag na kvalitetu igre. Trenutno ne dajem ni
četrdeset odsto od svojih mogućnosti i zbog toga sam veoma
nezadovoljan. To se očito moglo videti na nedavnoj utakmici protiv
Španije u Tuzli. Očituje se isto i na mojim igrama u "Messaggeru".
Moj raniji postotak pogodaka nikad nije bio ispod šezdeset pet
procenata. Sada se kreće između trideset i četrdeset odsto, što
je ravno katastrofi.
Kako stoji vaš novi klub na
prvenstvenoj tabeli?
Posle pet mečeva trenutno smo četvrti,
dva boda iza prvoplasiranog. Izgubili smo dve poslednje utakmice,
prvu, očekivano, protiv "Caserte" i drugu, neočekivano,
protiv Torina na njihovom terenu. Ovu drugu smo igrali očajno slabo.
Možda sam i ja kriv za taj poraz.
Uigravam se
Šta vam sada nedostaje u igri?
Izgubio sam osećaj snalaženja pod
košem. Ne osećam dobro poziciju šuta. Jednostavno nemam osećaj
kako treba da uputim loptu na koš. Prosto, izgubio sam osećaj za
igru. Jedan od razloga tome je i što nisam uigran sa saigračima. To
je donekle i razumljivo, jer "Messaggero" je ove sezone,
pored mene, doveo još sedam novih igrača.
Kako na to reaguju trener i uprava
kluba? Mislim, da li ih vaša igra čini nervoznim, s obzirom na
ulaganja u vas?
Naprotiv, veoma su zadovoljni i uvek
ističu da veoma brzo i dobro napredujem s obzirom na povredu koju
sam imao i na novo igračko društvo.
Kako su vas drugovi iz ekipe
prihvatili? Nema li ljubomore na vaša novčana primanja?
Ma kakvi. To njih uopšte ne uzbuđuje
Nisam ja prvi stranac kome je dat veliki novac. Prema meni su zaista
super, sa svima se lepo družim van terena, a Amerikanac Cooper mi
je, ipak, najbolji drug. Valjda i zato što je i on stranac u ekipi
"Messaggera". Čak smo i prve komšije.
Ima li razlike u pristupu igri,
taktici koju spremate na treninzima, načinu vođenja ekipe između
"Jugoplastike" i "Messaggera"?
Ima, ali ne i drastičnih. Recimo, naš
trener više obraća pažnju na napad nego na odbranu, pa se tako i
brže igra. Obično imamo jedan trening dnevno u trajanju od dva
sata. Retko i po dva. U takvim prilikama, posle prepodnevnog spavamo
u hotelu pored stadiona i posle toga odlazimo na popodnevni trening.
Drugačije i ne može biti, jer bismo
izgubili po nekoliko sati u vožnji od hale do kuće i natrag. Kada
su mi u početku rekli da ćemo trenirati jednom dnevno mislio sam,
baš fino, imaću slobodnog vremena na pretek.
Prevario sam se, jer samo do ovog
centra treba mi dva sata da stignem i toliko da se vratim kući.
Naime, mi treniramo ovde a utakmice igramo na sasvim drugom kraju
Rima. Kada bih nekom rekao da treniram u Šibeniku, a igram u Splitu,
i tako svaki dan, taj bi rekao da sam lud.
Kako se sporazumevate sa trenerom i
saigračima? Da li ste naučili italijanski u dovoljnoj meri?
Sve razumem, ali u neku diskusiju ne
mogu da se upuštam. Tome sam i sam u dobroj meri kriv, jer sve
slobodno vreme provodim u kući sa suprugom, umesto da se družim sa
Italijanima. Ono malo znanja italijanskog naučio sam pored
televizora koji manijački gledam u svakom slobodnom trenutku.
Volim tišinu doma
Ne izlazite nigde?
Ponekad na večeru u restorane koji su
u blizini naše kuće. Italijanska kuhinja je bogomdana za mene i
suprugu, a kad se zaželimo naših, dalmatinskih specijaliteta,
Željana zasuče rukave.
O vama puno piše italijanska
sportska štampa. Možete li mi reći šta ih najviše interesuje?
Pravo da vam kažem, ne znam. Samo
pročitam naslov i vidim sliku, ostalo ne razumem. Sečem sve te
članke i kada budem naučio njihov jezik čitaću ih natenane. I
italijanski novinari me stalno traže i žele da me posete u kući,
ali i njih odbijam. Ne volim da mi se ulazi u kuću.
Ja sam čovek koji želi da se slobodno
oseća u svom domu, da mi gaće vise tamo, a čarape ovde. Da ne
moram da spremam sve to da bih nekog primio. Na kraju, šta nekog
treba da interesuje kako supruga i ja živimo.
Pola godine ste ovde. Da li ste se
ijednog trenutka pokajali što niste ostali u Bostonu?
Nisam, jer imam samo dvadeset tri
godine, na pet godina sam potpisao sa "Messaggerom", s tim
što posle dve ili tri godine mogu da ih napustim. Za NBA ligu imam
dovoljno vremena.
Što se Amerike tiče, potpuno sam
rasterećen oko pitanja novca i tamo me jedino interesuje igrački
izazov. A to sigurno neću propustiti. Ceo dogovor između
"Messaggera", "Celticsa" i mene bio je čisto
profesionalne prirode, zasnovan na biznis osnovi.
Svako od nas u tom trouglu veoma dobro
zna šta hoće. Nije Boston "Jugoplastika" da se inati i
pravi pizdarije.
Nek im služi na čast
Održavate li vezu sa Splitom?
Kako da ne. Već sam pet puta bio tamo.
Obično idem trajektom od Pescare do Splita. Strašno mi nedostaju
prijatelji, saigrači iz "Jugoplastike" odnosno "POP
84", kako se sada zovu. I kum Toni Kukoč. Roditelji, dabome.
Sada će, za Novu godinu, doći kod nas u posetu.
Kada dođem u Split, prosto ne znam
koga pre da obiđem. Vremena je malo i uvek se nađe neko uvređen.
Za ostale me nije briga, mislim na upravu bivšeg kluba i takozvane
političare grada Splita. Ništa za tolike godine nisam od njih
dobio, ni stan ni neki lokal.
Istina, pred kraj, pred odlazak u
Italiju, ponudili su mi stan, da bi me valjda zadržali, ali sam ih
odbio. Kupiću stan za svoje novce i nikom neću ništa dugovati ili
osećati neku zahvalnost za nešto što sam davno zaradio i stekao.
Želim svima sreću i zdravlje i želim da budem što dalje od njih.
Ukratko, za klub i grad, pa i zemlju
ako hoćeš, sve sam učinio. Oni za mene nisu ništa. Neka im sve to
služi na čast.
Čini se da se Amerikanac, koji je u
"POP 84" doveden kao vaša zamena, ne snalazi najbolje.
Ništa neću da pričam, samo ću reći
da su za toga čoveka potrošili više nego za mene lane i preklane
zajedno. Pa sada neka im sedi na klupi. Kažem još jednom, neka im
bog svima da zdravlje i sreću, hvala im na svemu što su za mene
učinili, a meni je ovde super, nikad mi nije bilo bolje.
Očito, Rađina splitska rana je duboka
i neće brzo zaceliti. Ili će petnaest miliona dolara biti najbolji
melem?