Pages

Minhen '67: Suđenje nacistima koji su poslali u smrt Anu Frank i više od 90.000 holandskih Jevreja

Mart 1967: Dok su minhenskim ulicama prolazile vesele karnevalske povorke, u starinskom zdanju palate pravde sudsko veće je utvrđivalo stepen krivične odgovornosti trojice bivših pripadnika SS.

Oni su optuženi za smrt 94.327 holandskih Jevreja.

Ukupno 86 specijalnih vozova prevezlo je ove nedužne ljude, među kojima je bila i Ana Frank sa svojom majkom, u koncentracione logore Aušvic i Sobibor gde su fizički uništeni u ime čistoće germanske rase.

Na optuženičku klupu su seli ugledni građani Savezne Republike Vilhelm Harster, 62 godine, nekadašnji general-lajtnant i grupenfirer SS, Vilhelm Cepf, 58 godina, bivši šturmbanfirer, i jedna žena, Gertruda Slotke, 64 godine, bivši službenik Gestapoa, specijalista za otkrivanje Jevreja.

HARSTER, bivši esesovski general je izjavio:

- Neću pokušavati da umanjujem svoju odgovornost. Priznajem da sam znao da deportovane očekuje smrt. Vremenom sam shvatio da se takva politika ne može dobro završiti, ali zabarikadiran iza shvatanja da se zadaci moraju bezpogovorno izvršavati, nastojao sam da ne vidim one strahote koje su se odigravale. Kruta shvatanja o izvršavanju zadataka sprečavala su me da napustim svoj položaj. Zbog toga i zato što sam odbijao da vidim zlodela, počinio sam tešku grešku koju priznajem i za koju sam spreman da odgovaram.

PREDSEDNIK SUDA:

- Dr Harsteru, zar niste mogli da posetite Aušvic i vidite šta se događa s ljudima koje ste tamo poslali?

HARSTER:

- To nije bilo moguće. Osim toga, o sudbini Jevreja nije se diskutovalo. To nisam mogao činiti u društvu podređenih, a što se tiče mog pretpostavljenog, Rautera, okorelog nacistu, taj bi me bez razmišljanja ubio.

CEPF, bivši šturmbarfirer i Harsterov pomoćnik:

- I ja sam predosećao da će deportovane uništiti u Aušvicu, ali o tome nisam hteo ništa znati. Bilo mi je nemoguće da o tome govorim sa Harsterom. On je za mene bio ne samo šef, već i čovek prema kome sam gajio duboko poverenje. Strahovao sam da mi zvanično ne saopšte stravičnu istinu. Jer, u tom slučaju bih morao izvući određene zaključke, a ja za to nisam imao hrabrosti. Zabio sam svoju glavu u pesak. U tome je moja greška.

Dvadeset i dve godine posle završetka rata ove reči se prvi put čuju.

Nacisti koji su direktno ili indirektno učestvovali u masovnim ubijanjima dosad su uvek poricali svoju odgovornost - umetnost u kojoj je oberštumbanfirer Ajhman pokazao pravu virtuoznost.

Preko dve decenije, od suđenja do suđenja, uzalud smo tragali za jednim krivcem. Zahvaljujući blagovremenoj smrti vrhovnog naredbodavca, Adolfa Hitlera, izvršioci masovnih ubistava sačuvali su mirnu savest.

Gospodar je govorio šta treba da se radi, a oni su pokorno slušali. Mogli su se jedino optužiti što su bili verni legalnoj vlasti Rajha.

Iz Harstera je progovorila savest.

Znao je istinu o Aušvicu i to je otvoreno izjavio pred sudom. Naravno, on zbog toga nije manje kriv, ali mu se mora priznati da je pojmu odgovornosti dao neku sadržinu.

Cepf je učinio istu stvar dok se Gertruda Slotke opredelila za staru igru: nije imala pojma šta će se dogoditi s onima koje je s tolikom prilježnošću lovila po Amsterdamu i Hagu.

SLOTKE:

- Nisam mogla verovati da će najviši rukovodioci Rajha narediti pogubljenje čitavog jednog naroda... Mislila sam da ih šalju u radne logore.

Ova žena u crnom podsetila je publiku na Ilzu Koh, "psa iz Buhenvalda", i Irmu Gres koju su obesili zbog zlodela počinjenih u logoru Bergen-Belsen...

U Minhenu je dokazano da je Gertruda Slotke upućivala u logore čak i strane Jevreje ili one s dvostrukim državljanstvom, odlučujući da se ta lica moraju smatrati Holanđanima.

HUBERT, javni tužilac:

- Zašto ste to učinili?

Nema odgovora.

HUBERT:

- Možda zato što ste ih u tom slučaju mogli deportovati kako je vama volja?

Žena je neodlučno otvorila usta, a zatim oborila glavu, nesposobna da izgovori ma i jednu reč odbrane.

Treba napomenuti da se Gertruda Slotke - jedina od troje optuženih - za sve vreme suđenja branila iz slobode.

Do trenutka hapšenja Harster je uživao sve milosti sredine u kojoj je živeo. Posle rata Holanđani su ga osudili na dvanaest godina zatvora; 1955. je pomilovan i prebačen u Nemačku. Uopšte nije krio svoje učešće u SS niti činjenicu da je suđen u Holandiji. Dve godine kasnije postao je viši savetnik bavarske vlade i među svojim sugrađanima u Minhenu bio je visoko cenjen.

Jedan dokument iz februara 1942, sa Harsterovim potpisom, govori o "konačnom rešavanju jevrejskog pitanja".

Termin "konačno rešavanje" bio je namenjen za javnost.

PREDSEDNIK SUDA:

- Diktatori nisu torturisali samo narod već i jezik.

HARSTER:

- U to vreme nisam znao da se to odnosi na fizičku likvidaciju određenih lica.

PREDSEDNIK SUDA:

- Dr Harsteru, vi nikad ne pominjete reč ubistvo!

Primedba je tačna, ali prekor neumesan. Nemci nikad ne sude ubicama, već podređenim funkcionerima. Oni su uvek bili u kancelarijama i smatraju da su im ruke čiste. Zato je i minhenski proces suđenje bez svedoka. Javni tužilac ni advokati nisu mogli navesti nijedno ime. Prepušteno je dokumentima da govore...

Najdramatičniji trenutak na suđenju priredio je advokat građanske strane, Robert Kempner. Okrenuo se prema optuženima i pokazao im jednu knjigu. Na njenim koricama videla se slika devojčice tamne kose, ozbiljnog lica: Ana Frank.

R. KEMPNER:

- Evo jedne od sto hiljada duša koje su, iako nevidljive, prisutne u ovoj sudnici. Poznajete li je?

CEPF ustaje i drhtavim glasom odgovara:

- Lično je ne znam, ali poznajem tu fotografiju, jer sam pročitao "Dnevnik Ane Frank".

R. KEMPNER:

- Šta ste posle toga zaključili?

CEPF:

- Svaki put kad vidim sliku nekog deteta, u sebi doživim nešto strahovito...

R. KEMPNER:

- Kako ste uspeli da uhapsite Anu Frank i njenu porodicu?

CEPF:

- Denuncirani su.

R. KEMPNER:

- Jeste li plaćali svoje doušnike?

CEPF:

- Da, 5 florina po glavi (oko 12 franaka).

U Minhenu je završeno jedno poglavlje istorije. Dobro je to što je general Harster govorio. Bez važnosti je da li je oslobođen optužbe ili je osuđen i na koliko godina. Bitno je, međutim, što je dokazao da se čovek, ma koliko potonuo u tamu, jednog dana ipak može zaplakati što je bio kukavica.

I evo, posle četvrt veka, Ana Frank - za koju je iz budžeta Trećeg Rajha plaćeno 5 florina - upućuje nam svoj poslednji poklon.

(Prema izveštaju reportera sa suđenja održanog u Minhenu februara ove godine)

(Feljton, 1967.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate