Avgust 1978: O radnim akcijama nema pravih reči. Tu
je jedina prava stvar otići na akciju i živeti, naravno, akcijaški.
Posle toga, o akciji - pričati, ali sa - akcijašima. Nikako s nekim
drugim, a pogotovo ne sa onima koji o njoj misle kao o proćerdanom
vremenu.
Oni koji tamo nisu bili, oni ne veruju, oni sumnjaju, oni
misle da mi to izmišljamo. Kao da tu nešto treba izmišljati,
kažu akcijaši.
Zbog svega toga valjda i nema prave
reči o akciji.
O njoj se, zapravo, ne piše, na nju se jednostavno
ide.
Za početak, ipak, nešto što je izašlo iz akcijaškog pera a
što je prisutno sa manjim ili većim izmenama u brojnim brigadirskim
listovima.
To je proglas i poziv, definicija i mišljenje, a možda i
svojevrstan zaključak.
U svakom slučaju, reči koje slede
brigadiri izgovaraju kao sebi poznatu pesmu:
Ej, rajo brigadirska i ostala omladinska, pouzdano smo saznali da je leto ipak stiglo, a s njim i vreme akcijaško - najlepše. Setite se da ste jednog juna, jula, avgusta obećali sebi, ili nekom drugom, da ćete ove godine ponovo doći na najlepše letovanje na svetu.
Dođite da pozlatimo leto, da delimo sunčane izlaske i mirise tihih povečerja. Dođite da sa lopatama u rukama gradimo najlepše mostove na svetu - mostove mladosti i bratstva. Dođite da zajedno hvatamo oblake i pretvaramo ih u smeh i ljubav.
Vi koji niste bili na akciji i ne znate kako je - pitajte. Slobodno. Kazaće vam: "Famozno"; kazaće vam: "Ne znam, ali moram da odem jer bi mi celo leto bilo pusto bez pesme, društva..."; kazaće vam: "Prvi put sam zalutao, drugi put sam došao zbog prvog puta..."; kazaće vam ...
Uostalom, kada se u septembru budete vratili i kad vas neki budući brigadir bude upitao: kako je na akciji, reći ćete, uglavnom, isto ono što su i vama rekli. Važno je biti tamo.
Prve posledice biće žuljevi, a ono što će doći kasnije, one prave koje će ostati u vama pošto zarastu žuljevi, kao sastavni deo vaše lične zrelosti, onaj aktivni deo koji učestvuje u stvaranju svakog pojedinca ponaosob, čuvačete kao što se čuva svaka intimna dragocenost koja se ne može niotkud uzeti niti ikom dati, kao detalj unutrašnjeg bogatstva čija cena raste s vremenom i iskustvom.
O tim posledicama ne možete ništa unapred znati, o njima vam niko ne može reći punu istinu; one će vam se otkrivati same, uvek iste i uvek drukčije.
O tim akcijama o kojima vam niko ne može reći punu istinu, a koje će vam se otkriti same, može se govoriti i jezikom brojki; i onda kao da je dovoljan jedan podatak: na radnim akcijama učestvovalo je, u toku više od tri decenije njihovog postojanja, preko dva miliona Jugoslovena koji su dali oko osamdeset miliona dobrovoljnih radnih dana.
O akcijama se može govoriti i jezikom uvek svežih sećanja, izgovorenih ili zapisanih na sada već požutelim stranicama...
Rođene u revoluciji
Seme dobrovoljnog omladinskog rada
posejano je još u prvim danima revolucije, iako one nisu imale karakter današnjih akcija, što tada i nije
bilo moguće, one su utrle put i začele tradiciju koja i danas živi
i dalje se razvija.
Omladini na frontu pridružila se
omladina u pozadini. U stvari, to je bio jedinstveni front borbe za
slobodu. Počelo je sa prikupljanjem oružja, obuće, odeće, hrane,
prenošenjem ranjenika ... To je bio odgovor slobodoljubive omladine
na poziv Partije i SKOJ-a.
"Široke omladinske mase rade u tvornicama i radionicama, na poljima i njivama, u krajevima koji su pod čizmom okupatora. I njihova je sveta dužnost da tamo, na mestu svoga rada, vode stalni uporni rat protiv mrskog ugnjetača. Ni jednog proizvoda našeg znoja, ni jednog zrna žita neprijatelju!" - pisalo je u prvom broju "Omladinske borbe", organu SKOJ-a.
I omladina se zavetovala:
"Ni zrno žita, ni šake sijena, ni grla stoke, ni kap vode okupatoru!"
Koliko je sve to bilo ostvareno, vidi
se i po tome što je omladina, kroz različite akcije, uradila, u
toku NOB, toliko različitih poslova koliko i komore četiri
regularne nemačke armije.
Oko 150 mladića i devojaka, u jesen
1941. godine, obezbeđivalo je hranu za Užičku republiku, to jedino
ostrvo slobode u porobljenoj Evropi. O toj dvonedeljnoj akciji u
Dobrunu pisale su tadašnje užičke "Vesti":
Hrana za Užice
"Kada su hrabre, partizanske čete čistile naš kraj, zaplašeni neprijatelj nije našao vremena da pokupi žetvu i pobere plodove marljivih i žuljevitih zemljoradničkih ruku. Ali, našle su se vredne ruke užičke rodoljubive omladine koja već nekoliko dana u opustelom Dobrunu i njegovoj okolini bere jesenje plodove, zimnicu za vojsku ... A uveče ... uz pesmu, smeh i radost, opet se radi, komiša kukuruz, prebire pasulj, čiste orasi, dok iz daljine potmulo odjekuju udari neprijateljskih bombi na frontu kod Višegrada."
Jedan od učesnika ove radne akcije
priseća se tog vremena:
"Teško je opisati oduševljenje omladine koja je učestvovala na ovoj radnoj akciji. Neke drugove nismo mogli uveče naterati da legnu. Hteli su da urade i više nego što su im dopuštale njihove fizičke mogućnosti. Grupe su se međusobno takmičile. Oni koji su kupili šljive bili su u prednosti, šljiva je bilo toliko da su se mogle sakupljati lopatama. Obrane su ogromne količine voća i povrća. Omladina bi učinila i više da joj nije redovno dosađivao jedan italijanski avion ... "
Tako je, na prvim slobodnim
teritorijalna, počela radna aktivnost omladine koja će se iz godine
u godinu sve više proširivati.
Bitka za žito
U leto 1942. godine, u Bosanskoj
Krajini i drugim krajevima, omladina je vodila bitku za žito. U toj
bici - omladina, srp i noć odneli su novu pobedu.
"Braneći svoju letinu, narod se
istovremeno bori aktivno za svoju slobodu jer će, obezbeđena i od
naroda pomagana mlada narodna vojska moći da očuva oslobođena sela
i gradove, da osvoji nova, da sačuva sklonjeno žito i osvoji novo
od okupatora za sebe i narod", pisala je tih dana "Borba".
U mnogim lecima, direktivama, odlukama Partije, SKOJ-a,
narodnooslobodilačkih odbora, u novinskim i biltenskim tekstovima,
istican je ogromni značaj žetve, često je ukazivano na to da je
pitanje žetve od životnog, vojnog i političkog značaja. Omladina
je to dobro shvatila - videlo se već prvih dana žetvenih radova.
Formiraju se omladinske radne jedinice,
čete, a zatim i brigade, žetva postaje veliki narodni front u kome
omladina prednjači pesmom, elanom, učinkom.
Tog leta, u Krajini, žito je bilo
sakupljeno i sklonjeno sa polja u partizanske magacine. A tamo gde se
to nije moglo, bilo je zapaljeno, da se ni neprijatelj njime ne
koristi.
Bitka za žito je dobijena.
Novine su pisale o ovoj žetvi:
"U Krajini omladina je organizovala udarne bataljone koji su narasli u brigade hiljade žetelaca. Ispred same njuške neprijatelja otimaju stotine kvintala žita. Neprijateljski kamioni pod kišom kuršuma i praćeni vedrim smehom naših branilaca, vraćaju se bez plena posle uzaludnog dreždanja po drumovima."
Omladini i narodu ovog kraja, za njihov
trud, odato je priznanje:
"Izvlačenje toliko žita za tako kratko vrijeme jeste za svaku pohvalu. Mi na ovom relativno siromašnom planinskom prostoru imamo mnogo trupa. Zaista se moramo postarati da im obezbijedimo hranu, inače bismo se našli pred nerješivim problemom."
Prva brigada
Za prvu organizovanu radnu brigadu
smatra se Prva udarna poljoprivredna brigada. Formirana je u Saničkoj
dolini, 8. avgusta 1942. godine. Kroz nju je prošlo nekoliko hiljada
mladih, uglavnom devojaka.
Radeći i danju i noću, nedaleko od
neprijateljskih bunkera, izložena gotovo neprekidnim napadima
neprijatelja, omladina je prikupila 270 vagona žitarica, osušila
tri vagona šljiva, izvadila 17 vagona krompira, ubrala pet vagona
pasulja, skuvala četiri vagona pekmeza ...
Stanovništvu je podeljeno 150 vagona
hrane, svakodnevno je u partizanske bolnice otpremano oko tri tone
voća i povrća, a u skloništa je stavljeno još 750 vagona. Po
završetku žetve, petina članova brigade otišla je u partizane.
Ustaški mitraljezi i obrana polja
"Noć. Mjesec izgrijava. Uz šuštanje kukuruzovine nestaju čitavi kompleksi zasejanih površina. Ponekad zaškripe kola, prokrivi se vo. Kod pounjskog knešpoljskog bataljona nagomilala se ogromna hrpa. Još nisu stigla kola. Ali uskoro nailazi 70 kola i hrpe začas nestaje. Drugarice nose sepete, đerdane od kukuruza oko vrata, pune pregače, njedra.
Ali, kola je premalo. Stotine i stotine omladinaca i omladinki, umorni i neispavani, nose po pet kilometara ...
Oko tri sata se povlačimo. Cestom vrvi omladina i prepuna kola. "Klanac" kraj Prosare bruji odjekom novih pjesama. Svanjiva. Kolona omladine i kola već su daleko od mjesta akcije. Pet i po vagona za noć. Radost raste ... Pjesma.
U podne su ustaški mitraljezi tugovali nad obranim poljima."
Kraj prvog dela feljtona "Akcijaške priče" (Zum reporter, 1978.)