"Gospodin Foka", "Ko se boji Virdžinije Vulf", "Kod sudije za prekršaje", "Kralj umire", "Žute fešvice", "Paviljon broj 6", "Drveni sanduk Tomasa Vulfa", "Kupanje", "Salaš u Malom Ritu", "Čudo u Šarganu"...
... "Povratak otpisanih", "Marija", "Inspektor", "Ne diraj u sreću", "Osvrni se u gnevu", "Mećava" to su samo neki od naslova drama, tv serija i filmova kojima je dao pečat ovaj izuzetni umetnik.
U početku nije razmišljao o teatru, ili filmu. Bio je prvo knjigovođa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Glumci, čije je probe često gledao kad bi završio svoj kancelarijski posao, čak su ga nervirali. Pa ipak se privoleo tom carstvu.
"Najednom sam osetio želju da se ispovedam ljudima, da im otkrijem svoja najintimnija osećanja. Poverovao sam da je pozorište tribina sa koje se slobodno mogu iskazati neke svoje istine. Mnogo kasnije shvatio sam da je to zabluda, ali već je bilo kasno. Vrlo sam brzo počeo da se osećam kao dinosaurus koji je zalutao u ovo vreme, koji je odavno osuđen na smrt. Zato sam pobegao iz pozorišta… "
Slobodan Cica Perović bežao je nekoliko puta iz pozorišta, menjao je kuće, vraćao im se, lutao od filma do televizije. Dva puta je odlazio u svet.
"Ja bežim, jer ne umem da se snađem u ovoj trci, ja nisam takmičarski duh, pitanje prestiža za mene ne postoji. To je izvorište svih zala. Ja nastojim da pripadam sam sebi, volim da budem svoj čovek. Ovo što se trenutno događa u svetu teatra, filma, televizije, ja ne razumem. I zato bežim. Bolje slavno bekstvo nego neslavan ostanak."
Kad se vratio, priznao je da mu bekstvo nije uspelo. Zato je i imao spreman "filozofski odgovor":
"Zemljina kugla je valjda zato i okrugla - da bi se čovek vratio tamo odakle je pošao".
Srećom po publiku, Cica Perović se uvek vraćao i teatru i filmu i televiziji. Igrao je mnogo, igrao je dobro, uvek pošteno.
Zato smo ga obožavali i kao Jakoba Jeriha u "Salašu u Malom Ritu". Čak i kada je obukao folksdojčersku uniformu i oštrim marševskim korakom krenuo niz šor Jakobsfelda - bio nam je simpatičan.
Na popularnost koju je uživao jednostavno nije obraćao pažnju. Nije ga se doticala.
"Kažu da je cena kojom se plaća popularnost velika. Ja to ne znam, ja nikome nikakve cehove ne plaćam, ja sam uvek dužan samo samom sebi. Ja se ne osećam popularnim. Znam da je teško u to poverovati, ali nekad mi je teško padalo kada su me ljudi na ulici prepoznavali, smeškali mi se, javljali, prilazili da razgovaramo. Sada više na to ne obraćam pažnju. Čak mi je i smešno, što sam nekome interesantan zato što sam glumac."
Nagrade ga nisu mimoilazile. Dobio je sve što bi svaki glumac poželeo da ima. Čak su ga u Americi, kada je gostovao sa predstavom "Ateljea 212", "Ko se boji Virdžinije Vulf" proglasili te 1968. za najboljeg stranog glumca koji je igrao u SAD.
Ali, Slobodan Perović ni nagrade nije cenio.
"Imam neke razne glave od gipsa. Bar da su praseće ili glavice kiselog kupusa..."
Jedino do čega mu je uvek bilo stalo - bila je sloboda.
Njegovo ime najbolji je atribut za njegovo poimanje života. Poslednji pravi boem, kozer, bundžija, tragač, glumac sav u snu i istini.
Napisala: Slobodanka Veselinović
