Indexi, povodom novog LP-ja "Modra rijeka": O pruženim rukama jedne tek stasale pionirke (1978)

April 1978: Svaki grad pod kapom nebeskom ima neke svoje znamenitosti koje ga razlikuju od ostalih, daju mu duh, atmosferu i prestiž. Tako je i sa Sarajevom: Baščaršija, otisci Principovih stopa, Skenderija i ako pitate nekog od mlađih, pa i nešto starijih žitelja ovog grada - bez sumnje - "lndexi".

U periodu od svog prvog nastupa, pre petnaestak godina (za pop muziku i naše uslove čitava večnost) pa do dana današnjeg, oni su prerasli razmere "običnog" rock sastava i postali sarajevska kulturna institucija.

Nikada previše u centru pažnje ali nikada ni u predubokoj senci, avangardni onda kada to niko nije bio, ali i komercijalni u dozvoljenim granicama, uvek izvan skandala i prevelikog a time i neopravdanog obožavanja, bez imalo uobraženosti s obzirom na njihov staž i kvalitet - "Indexi" su se dokazivali prvenstveno kroz svoj rad, smatrajući to najvažnijim.

Jedan od tih dokaza je i njihov nedavno izdat prvi (!?) autorski album "Modra rijeka" sa kojim su krunisali svoja dugogodišnja nastojanja da u popularnoj muzici damo nešto svoje, jugoslovensko.

U tim nastojanjima oni su pre mnogo godina bili prvi, a evo ih, takvi su ostali i danas.

Time je njihova karijera opisala pun krug, upotpunjen nedavno dobijenim zvaničnim priznanjem čijim rangom i nivoom malo koja naša grupa može da se diči - šestoaprilskom nagradom rodnog grada Sarajeva.

"Indexi" čestitamo!

I odmah idemo još jedan krug. .. može?

Koncert "Indexa": U otkucaju srca - pružene ruke... 

Neka drugi pišu o (dobroj) muzici i o "Modroj rijeci" koja je tekla muzičkim "krvotokom". Vašim i mojim. Ovde je zabeležen samo opažaj oka. Otkucaj srca.

Napisao sam hiljade tekstova. Ne znam samo otkud ovo višečasovno "lomljenje" u meni, ovi "žmarci" od kojih sam se "naježio" pišući iskreno svega dvadesetak redova. Neko će ih valjda nazvati i redovima nostalgije. Neka.

I kasnije, kad je "modra rijeka" završila koncertni tok na starom ušću, na "peronu sreće", kad je ponoćni mesec smenio Brankovo "modro" svetlo, kad je odavno nestao i sam kraj - setio sam se početka.

Sam. Stari tranzistor na uhu. Na "Moru" ili u "Pustinji", svejedno. Nisam mogao da odolim unutrašnjem pitanju: zašto je skočila sa stolice u "Pioniru " ona devojčica, tek stasala pionirka?

Desilo se to na početku onog potpurija. Davor, Bodo, Fadil, Nenad i Ranko krenuli su sa "Pružam ruke". Otkud radost devojčice iz generacije "dugmića" i "panka" (tek nove reči u mom oskudnom znanju engleskog) kad je to pesma druge mladosti?

Generacijo "Indeksa", kome je "pružila ruke" ona petnaestogodišnja devojčica?

I nije važno što nije bilo više hiljada ljudi na tribinama. U vetrovkama i farmerkama. Nije važno, Davore, Bodo, Fadile. Zar ne mogu u vaše ime (za sutra) da kažem: "Tog trenutka ja ću biti sretan... ruke moje netko će da treba"?

A odgovor na pitanje možda "piše" u već popunjenim, pravim indeksima generacije "Indeksa". Odgovor se naslućuje u našim srcima i seže čak do kolevke one devojčice.

Znam ipak, pravi odgovor je, prijatelji moji "odneo vetar". Otplovio je "modrom rijekom" tamo... "iza uma, iza boga".

Devojčice od petnaest godina, da samo znaš koliko sam srećan što si rođena.

Napisao: M. Niketić (Džuboks, 1978.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate