Đorđe Balašević (24), intervju u novosadskoj piceriji "Mile" '78: O svojim pesmama, Titu, Jugoslaviji

April 1978: "U američkom filmu, momak svira trubu na pločniku, nailazi tip sa debelom cigaretom i oduševljava se. Vodi ga u studio, ploča, frka, štampa, i za tri dana momak sa trubom je superstar. Život nije američki film. Mi smo sad u tom kolu, u toj mašini, i ja ne mogu da ti spominjem imena i ispričam priču, bar ne za sad. Zato me ne pitaj za "Žetvu", i vreme do "Razdeljka". "Žetva" je bila kao Trojanski konj, čini mi se."

To mi je rekao Đorde Balašević, a u Novom Sadu niko ga ne oslovljava tako.

U piceriji u kojoj smo bili, izmenjivao je često reči sa društvom za susednim stolom. Zovu ga Đole.

Dugo sam mislio šta da ga pitam. Želeo sam da izbegnem uobičajena pitanja. Kako si počeo? Smeta li ti popularnost? Kakvi su tvoji planovi?

Odlučio sam da, tobož neobavezno, provedem izvesno vreme sa njim i njegovim prijateljima i da zabeležim najkarakterističnije reči. Te večeri, i prilikom našeg sledećeg susreta kad je svirao gitaru, uspeo sam da zabeležim ono najvažnije i da sklopim malu priču o momku koji je smislio "Razdeljak", "Prvu ljubav", "Snašu", i još mnogo, mnogo toga.

Na pozornici životnih zbivanja Đoleta Balaševića, kako sam kaže, kulise se nisu često menjale. To je uglavnom bio Novi Sad, grad u kom je rođen i u kom je živeo sve od 11. maja pedeset i treće.

- Jedno vreme sam se školovao, ali sam odlučio da ne završim gimnaziju da ne bih morao da obučem odelo na maturskoj večeri. Kad sam shvatio da me u školi najviše raduje veliki odmor, razmislio sam malo, pa sam sebi zazvonio za jedan dugi, dugi odmor.

U pesmama mu se ipak često spominje škola, "padeži i teoreme i stripovi ispod klupe". Tako je i u pesmi "Dva dana sa Anjom", sve počinje baš pred školom.

Ispred škole me je sreo pogled njen:

Imala je oči plave kao san 

Mislio sam da će nestati za tren (kao pahulja kad doleti na dlan)

- I nestala je. U pesmi sam je zadržao ali tada, kad smo se stvarno sreli, nisam uspeo. Jedno vreme bila je matična luka svih mojih misli, ma gde su plovile, uvek su se vraćale njoj. Sada više ne. Kažu da vreme briše sve, ali ja, bar za sad, imam tu suprotna iskustva. Ja pamtim sve.

Iz dosadašnjih, poznatih, pesama lako je zaključiti da su teme Đoletovih pesama prilično neobične i različite. Osim "Snaše", čuo sam još nekoliko izrazito "ravničarskih" pesama.

- Rođen sam u ravnici i osećam zemlju kao primorac more. Ne pišem pesme o tome namerno, da bih pokušao na svoj način da kažem: "Tako ti je mala moja ..." "Snašu" sam na primer smislio u Srbobranu, kad sam bio bez gitare, papira i olovke. Brzo, šta ja znam, za pola sata. To dođe tako.

O tom nasleđu sve mi je bilo jasno posle pesme "Kada se Braca vrno iz rata", gde je zadnja strofa objasnila zašto je u čitavom ratu, onom prvom još, Braci bilo žao jedino konja.

Negde u Braci je paorski koren 

I može, eto, i vojna da bude,

Al, nije paor za soldata stvoren,

Volije zemlju i konje neg’ ljude...

Đole, ipak, ljude voli najviše. Interesantne su njegove pesme o ljubavi gde nema ni reči o onim klasičnim elementima, suzama, slomljenim srcima itd.

- Sve su ljubavi tužne. Čekaj, ne tragične, ne beznadežne, nego tako, pomalo tužne. U stvari, šta ja to sebi dozvoljavam, otkud ja mogu pričati o tome.

Razgovor se uvek vraća na "Rani mraz", iako ja pokušavam da što više saznam o svom sagovorniku. Priča mi o Dadi Topiću, o "Korni grupi", koje je puno voleo. Dugo, dugo, se zadržava kod "Bitlsa", koji su mu bili glavni putokaz, navodi mi neke dobre grupe koje su kratko postojale jer nisu imale vizuelnu fizionomiju.

- Čini mi se da je "Rani mraz" konačno kompletan. Dugo smo se lomili, pravili planove, sad nas je petoro i vokalno i instrumentalno smo prilično jaki i mislim da ćemo biti jesenji prvaci. Prvo smo hteli da budemo disko-grupa. Da snimamo ploče, nekad se pojavimo na televiziji i tako ... Nedavno smo svirali studentima u "Pioniru", i sada znamo: svirati publici, divnim mladim ljudima - to je prava stvar.

Bez moje pesme nisam ono što sam 

Bez moje pesme ne znam šta sam, ko sam 

Bez nje u mojoj duši caruje mrak.

Bez nje sam niko, ništa - propali đak...

- Najviše mi smeta što sad ne mogu da ponudim publici sve pesme koje znam. Sledeća ploča izlazi tek u junu, i čini mi se da to nikad neće doći. A doći će, jer glupo bi bilo da ne dođe jun posle maja, nego oktobar, na primer. Znam da to nije pravo vreme za izlazak ploče, leto je kažu, mrtva sezona. Nadam se da će se slušati baš tad, jer pesma je o letu i moru.

Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta 

Sam čekao autobus, i svirao gitaru 

Tad sela je kraj mene, i pitala dal' smeta 

I znam li dobar hotel u Rovinju il Vrsaru...

Dok smo sedeli u piceriji "Mile", gde najrađe izlazi, tema razgovora oko nas bio je uglavnom fudbal. Đole se povremeno okretao, dovikivao nešto o nameštenim utakmicama; i "petsto godina pod Turcima", i video sam da je to ljubav koja nije samo spomenuta, reda radi, u "Prvoj ljubavi".

- Mislićeš da sam lud, ali ponekad sanjam isti san. Kako dajem gol u poslednjem minutu, kod nula-nula. Dao sam takav gol u sedmom razredu, a sudija, inače nastavnik biologije, poništio ga zbog faula nad golmanom. Posle dugo nisam video tog čoveka, tri godine možda, i kad smo se sreli, nisam mu rekao ni "dobar dan", ni bilo šta, nego: "Nisam ga ni pipnuo"!

Naravno, i o fudbalu je napisao pesmu. Fudbalski as i njegov otac, to je tema.

Kad pružim dobar meč 

On vodi glavnu reč 

I pita: Dal’ je selektor slep?

Drago mi je zbog mog starog 

On sada ima 

Prepuno srce 

I život lep

- Ja sam "ostali". Malo mi smeta to što me, zbog toga što se izjašnjavam kao Jugosloven, svrstavaju u "ostali". Mislim da bi mi, Jugosloveni, trebali biti prvi, a svi drugi - "ostali". Bez obzira na sve, mnogo volim ovu zemlju, i nikud ne bih, dobro mi je tu. Napisao sam pesmu o tome, i otpevao je prvo TITU. To je dan koji doživiš jednom u životu, nešto što se ne zaboravlja. Prošlo je već dosta vremena, ali još sam pod tim utiskom. Na dva metra do Neretve, Revolucije. Na dva metra do Slobode, do Mira. Dva metra do TITA.

Sumnjaju neki da nosi nas pogrešni tok,

Jer slušamo ploče i sviramo rok,

Al, negde u nama je bitaka plam 

I kažem vam šta dobro znam:

Računajte na nas!

Tako sam proveo izvesno vreme sa Đoletom. Nisam ga pitao kako je počeo, ali sam video da je počeo zbog sebe, zbog pesama koje su mu se nakupile u glavi, a ne zbog uspeha i želje da "pokupi lovu".

Nisam ga pitao ni da li mu smeta popularnost, a to ne bih ni mogao da ga pitam u Novom Sadu. Čini mi se da tu on poznaje svakog i svako poznaje njega. Zato ovde "Rani mraz" ima mnogo, mnogo prijatelja. Nisam ga pitao ni: "Šta planiraš"? Rekao mi je sam.

- Ja ne živim čak ni od danas do sutra. Živim od danas pre podne do danas uveče. Ne znam, stvarno. Imam par prijatelja, jednog malog psa koji maše repom kad se kasno vratim kući, i dobro mi je. Samo neka ostane tako...

Ja još kradem dane bogu,

Ja još umem, ja još mogu

Da sam sebi stvorim neki mir.

Još sam sretan što postojim

Pišem pesme, zvezde brojim

Još sam onaj isti vetropir!

Razgovarao: P. Nedeljković, snimio: S. Jovanović (Džuboks, 1978.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate