April 1978: "U američkom filmu, momak svira trubu
na pločniku, nailazi tip sa debelom cigaretom i oduševljava se.
Vodi ga u studio, ploča, frka, štampa, i za tri dana momak sa
trubom je superstar. Život nije američki film. Mi smo sad
u tom kolu, u toj mašini, i ja ne mogu da ti spominjem imena i
ispričam priču, bar ne za sad. Zato me ne pitaj za "Žetvu",
i vreme do "Razdeljka". "Žetva" je bila kao
Trojanski konj, čini mi se."
To mi je rekao Đorde Balašević, a u
Novom Sadu niko ga ne oslovljava tako.
U piceriji u kojoj smo bili, izmenjivao je često reči sa društvom za susednim stolom. Zovu ga Đole.
U piceriji u kojoj smo bili, izmenjivao je često reči sa društvom za susednim stolom. Zovu ga Đole.
Dugo sam mislio šta da ga pitam. Želeo
sam da izbegnem uobičajena pitanja. Kako si počeo? Smeta li ti
popularnost? Kakvi su tvoji planovi?
Odlučio sam da, tobož neobavezno,
provedem izvesno vreme sa njim i njegovim prijateljima i da zabeležim
najkarakterističnije reči. Te večeri, i prilikom našeg sledećeg
susreta kad je svirao gitaru, uspeo sam da zabeležim ono najvažnije
i da sklopim malu priču o momku koji je smislio "Razdeljak",
"Prvu ljubav", "Snašu", i još mnogo, mnogo
toga.
Na pozornici životnih zbivanja Đoleta
Balaševića, kako sam kaže, kulise se nisu često menjale. To je
uglavnom bio Novi Sad, grad u kom je rođen i u kom je živeo sve od
11. maja pedeset i treće.
- Jedno vreme sam se školovao, ali sam
odlučio da ne završim gimnaziju da ne bih morao da obučem odelo na
maturskoj večeri. Kad sam shvatio da me u školi najviše raduje
veliki odmor, razmislio sam malo, pa sam sebi zazvonio za jedan dugi,
dugi odmor.
U pesmama mu se ipak često spominje
škola, "padeži i teoreme i stripovi ispod klupe". Tako je
i u pesmi "Dva dana sa Anjom", sve počinje baš pred
školom.
Ispred škole me je sreo pogled njen:
Imala je oči plave kao san
Mislio sam da će nestati za tren (kao pahulja kad doleti na dlan)
Mislio sam da će nestati za tren (kao pahulja kad doleti na dlan)
- I nestala je. U pesmi sam je zadržao
ali tada, kad smo se stvarno sreli, nisam uspeo. Jedno vreme bila je
matična luka svih mojih misli, ma gde su plovile, uvek su se vraćale
njoj. Sada više ne. Kažu da vreme briše sve, ali ja, bar za sad,
imam tu suprotna iskustva. Ja pamtim sve.
Iz dosadašnjih, poznatih, pesama lako
je zaključiti da su teme Đoletovih pesama prilično neobične i
različite. Osim "Snaše", čuo sam još nekoliko izrazito "ravničarskih" pesama.
- Rođen sam u ravnici i osećam zemlju
kao primorac more. Ne pišem pesme o tome namerno, da bih pokušao na
svoj način da kažem: "Tako ti je mala moja ..." "Snašu"
sam na primer smislio u Srbobranu, kad sam bio bez gitare, papira i
olovke. Brzo, šta ja znam, za pola sata. To dođe tako.
O tom nasleđu sve mi je bilo jasno
posle pesme "Kada se Braca vrno iz rata", gde je zadnja
strofa objasnila zašto je u čitavom ratu, onom prvom još, Braci
bilo žao jedino konja.
Negde u Braci je paorski koren
I može, eto, i vojna da bude,
I može, eto, i vojna da bude,
Al, nije paor za soldata stvoren,
Volije zemlju i konje neg’ ljude...
Đole, ipak, ljude voli najviše.
Interesantne su njegove pesme o ljubavi gde nema ni reči o onim
klasičnim elementima, suzama, slomljenim srcima itd.
- Sve su ljubavi tužne. Čekaj, ne
tragične, ne beznadežne, nego tako, pomalo tužne. U stvari, šta
ja to sebi dozvoljavam, otkud ja mogu pričati o tome.
Razgovor se uvek vraća na "Rani
mraz", iako ja pokušavam da što više saznam o svom
sagovorniku. Priča mi o Dadi Topiću, o "Korni grupi", koje je puno
voleo. Dugo, dugo, se zadržava kod "Bitlsa", koji su mu
bili glavni putokaz, navodi mi neke dobre grupe koje su kratko
postojale jer nisu imale vizuelnu fizionomiju.
- Čini mi se da je "Rani mraz"
konačno kompletan. Dugo smo se lomili, pravili planove, sad nas je
petoro i vokalno i instrumentalno smo prilično jaki i
mislim da ćemo biti jesenji prvaci. Prvo smo hteli da budemo
disko-grupa. Da snimamo ploče, nekad se pojavimo na televiziji i tako
... Nedavno smo svirali studentima u "Pioniru", i sada
znamo: svirati publici, divnim mladim ljudima - to je prava stvar.
Bez moje pesme nisam ono što sam
Bez moje pesme ne znam šta sam, ko sam
Bez nje u mojoj duši caruje mrak.
Bez moje pesme ne znam šta sam, ko sam
Bez nje u mojoj duši caruje mrak.
Bez nje sam niko, ništa - propali
đak...
- Najviše mi smeta što sad ne mogu da
ponudim publici sve pesme koje znam. Sledeća ploča izlazi tek u
junu, i čini mi se da to nikad neće doći. A doći će, jer glupo
bi bilo da ne dođe jun posle maja, nego oktobar, na primer. Znam da
to nije pravo vreme za izlazak ploče, leto je kažu, mrtva sezona.
Nadam se da će se slušati baš tad, jer pesma je o letu i moru.
Na stanici u Puli, pod vrelim suncem
leta
Sam čekao autobus, i svirao gitaru
Tad sela je kraj mene, i pitala dal' smeta
I znam li dobar hotel u Rovinju il Vrsaru...
Sam čekao autobus, i svirao gitaru
Tad sela je kraj mene, i pitala dal' smeta
I znam li dobar hotel u Rovinju il Vrsaru...
Dok smo sedeli u piceriji "Mile",
gde najrađe izlazi, tema razgovora oko nas bio je uglavnom fudbal. Đole se povremeno okretao, dovikivao nešto o nameštenim utakmicama;
i "petsto godina pod Turcima", i video sam da je to ljubav
koja nije samo spomenuta, reda radi, u "Prvoj ljubavi".
- Mislićeš da sam lud, ali ponekad
sanjam isti san. Kako dajem gol u poslednjem minutu, kod nula-nula.
Dao sam takav gol u sedmom razredu, a sudija, inače nastavnik
biologije, poništio ga zbog faula nad golmanom. Posle dugo nisam
video tog čoveka, tri godine možda, i kad smo se sreli, nisam mu
rekao ni "dobar dan", ni bilo šta, nego: "Nisam
ga ni pipnuo"!
Naravno, i o fudbalu je napisao pesmu. Fudbalski as i njegov otac, to je tema.
Naravno, i o fudbalu je napisao pesmu. Fudbalski as i njegov otac, to je tema.
Kad pružim dobar meč
On vodi glavnu reč
I pita: Dal’ je selektor slep?
On vodi glavnu reč
I pita: Dal’ je selektor slep?
Drago mi je zbog mog starog
On sada ima
Prepuno srce
I život lep
On sada ima
Prepuno srce
I život lep
- Ja sam "ostali". Malo mi
smeta to što me, zbog toga što se izjašnjavam kao Jugosloven,
svrstavaju u "ostali". Mislim da bi mi, Jugosloveni,
trebali biti prvi, a svi drugi - "ostali". Bez obzira na
sve, mnogo volim ovu zemlju, i nikud ne bih, dobro mi je tu. Napisao
sam pesmu o tome, i otpevao je prvo TITU. To je dan koji doživiš
jednom u životu, nešto što se ne zaboravlja. Prošlo je već dosta
vremena, ali još sam pod tim utiskom. Na dva metra do Neretve,
Revolucije. Na dva metra do Slobode, do Mira. Dva metra do TITA.
Sumnjaju neki da nosi nas pogrešni
tok,
Jer slušamo ploče i sviramo rok,
Al, negde u nama je bitaka plam
I kažem vam šta dobro znam:
I kažem vam šta dobro znam:
Računajte na nas!
Tako sam proveo izvesno vreme sa Đoletom. Nisam ga pitao kako je počeo, ali sam video da je počeo
zbog sebe, zbog pesama koje su mu se nakupile u glavi, a ne zbog
uspeha i želje da "pokupi lovu".
Nisam ga pitao ni da li mu smeta popularnost, a to ne bih ni mogao da ga pitam u Novom Sadu. Čini mi se da tu on poznaje svakog i svako poznaje njega. Zato ovde "Rani mraz" ima mnogo, mnogo prijatelja. Nisam ga pitao ni: "Šta planiraš"? Rekao mi je sam.
Nisam ga pitao ni da li mu smeta popularnost, a to ne bih ni mogao da ga pitam u Novom Sadu. Čini mi se da tu on poznaje svakog i svako poznaje njega. Zato ovde "Rani mraz" ima mnogo, mnogo prijatelja. Nisam ga pitao ni: "Šta planiraš"? Rekao mi je sam.
- Ja ne živim čak ni od danas do
sutra. Živim od danas pre podne do danas uveče. Ne znam, stvarno.
Imam par prijatelja, jednog malog psa koji maše repom kad se kasno
vratim kući, i dobro mi je. Samo neka ostane tako...
Ja još kradem dane bogu,
Ja još umem, ja još mogu
Da sam sebi stvorim neki mir.
Da sam sebi stvorim neki mir.
Još sam sretan što postojim
Pišem pesme, zvezde brojim
Još sam onaj isti vetropir!
Pišem pesme, zvezde brojim
Još sam onaj isti vetropir!
Razgovarao: P. Nedeljković, snimio: S. Jovanović (Džuboks, 1978.)