Maj 1980: Američki glumac, pisac i
novinar Sterling Hayden iskoristio je najsetniju i poslednju šansu
da susretne Tita - došao je na Titov pogreb, da mu se pokloni i da o
tome izvesti američki časopis "Rolling Stone".
"Lutalica" je naziv Haydenove
prve, i po starom pravilu, autobiografske knjige. Teško da je mogao
samokritičnije da se naslovi sopstveni život, koji Hayden iz New
Jerseyja živi kao glumac i pisac, komandos i mornar, sobar i bivši
idol šiparica širom Amerike, veliki pešak i - upola Francuz.
Kao slobodan novinar i, kako bi
najradije sam rekao - slobodan čovek.
"Kako sam otišao da se borim sa
jugoslovenskim partizanima? E, duga priča, ne znam odakle da
počnem", reći će na terasi hotela "Slavija"
Sterling Hayden, dubokim i dramatičnim glasom, u gestu koji, posle
pedesetak filmskih uloga, skreće pažnju okoline na sebe.
Onda sledi duga priča, puna viskija,
dolara, holivudskih lepotica i "glamura", ali i bunta prema
klišeu, otpora "fabrici snova", koja tipizira uloge koliko
i sam život filmskih glumaca. Tako je 1940. Hayden doneo odluku da
ide u marince.
"U drugom svetskom ratu u
Sjedinjenim Državama bilo je dosta izolacionista koji su govorili:
"Rat - to je Evropa, Azija. To je Nemačka, Italija, Rusija.
Zašto bismo se mi borili?"
Hayden je ipak osetio građansku i
ljudsku dužnost da u tom ratu bude na strani pravičnosti i
humanosti. Prijavio se za rat, želeći da služi bez uniforme i bez
gvozdene ratničke discipline, kojima bi se teško pokorila njegova
neformalna priroda.
U to vreme Amerikanci su upravo
trenirali gerilce za upad u Grčku. Hayden se našao u Engleskoj, gde
je vežbao skakanje padobranom, a u Grčkoj je prvi put čuo za Tita.
"Te 1941. nismo znali za Tita,
znali smo samo za Mihailovića. O njima, tim "slavnim četnicima"
prikazivani su filmovi širom Amerike."
Šta čovek mora
Iz Grčke je Hayden pod imenom Johna
Hamiltona ("Hteo sam da ne budem glumac, da se borim kao običan,
anoniman vojnik") prebačen u Bari, gde je u bolnici bilo dosta
ranjenih jugoslovenskih partizana.
"Upoznao sam divnog čoveka, zvao
se Makijedo, negde sa vaših ostrva. Partizani su imali oko 25 starih
teretnih brodova. U Monopoliju sam dobio nešto kao štab sa 800
partizana, većinom ranjenih, koji su se oporavljali pre nego što će
se vratiti u Jugoslaviju. Stalno smo bili u blizini tih prokletih
Nemaca sa "štukama".
Sve je to moja prva knjiga. Da se
razumemo: partizani su ratovali, a mi smo bili kao počasni gosti.
Brinuli su se vrlo o nama, kao da smo bili sve vreme u hotelu. Imao
sam nekog Amerikanca iz Clevelanda, Pittsburgha, Chicaga ili tako
nekog mesta gde ima mnogo Jugoslovena, koji je govorio vaš jezik. I
posada mi je bila jugoslovenska.
Ne znam tačno kuda smo išli, noću bi
nas seljaci prebacivali, plovili bismo po mraku, a danju smo sekli
granje i sakrivali brodove od Nemaca. Neki Vojislav Ivošević, divan
čovek, mislim da je bio sa Raba, mnogo mi je pomagao.
Uopšte, veoma smo se lepo slagali sa
partizanima. Sa Nemcima smo imali okršaje oko Korčule, Raba, Dugog
Otoka."
U Haydenovo sećanje dolazi jedan
Božić, koji su proslavljali američki komandosi na brodu. U
zdravici Hayden je rekao da ga duh partizana podseća na američku
revoluciju. Po onome što je čitao, mora da je ista snaga pokretala
ljude, koji su izveli revoluciju. To je snažilo osećanje
drugarstva.
Po završetku rata, Hayden i njegovi
drugari Tofty i Hugh napisali su knjigu o partizanima.
U Washingtonu, u našoj ambasadi,
uručen im je Titov orden zasluga za narod, a od Sjedinjenih Država
dobili su Srebrnu zvezdu.
"Kada sam na Titovoj sahrani neki
dan čuo posmrtni marš, nisam mogao da ne zaplačem. U ratu smo,
uvek noću, krijući se od Nemaca, sahranjivali one koji su danju
ginuli. Neko je vojničkim rogom pokušavao da svira upravo taj marš.
Gledao sam sada te stare partizane u
povorci, narodne heroje, njihova tvrda lica. Napravio sam mnogo
fotografija. U ratu se nađu najčešće obični, osećajni ljudi,
kao što smo vi i ja, ali, ponekad dođe i neko ko je gigant, kao
Tito. Tito je ono što bi čovek morao da bude."
Drum je - dom
Protivno zakonima svoga društva, na
vrhuncu slave i moći, Hayden je negde šezdesetih godina ponovo
napustio Hollywood. Gotovo sa ponosom kaže da nema novca u banci, da
sve što zaradi potroši na život, na jedan od 17 brodova, koliko ih
je imao u životu, na putovanja.
Kuću nikad nije imao, drum mu je dom.
Od udobnog života na Beverly Hillsu, on više voli putovanja,
krstarenje južnim morima, neizvesnost, odiseje.
"Bio sam u Parizu, u svom brodu na
sred Sene, kada sam čuo za Titovu bolest. Kako nisam imao novca,
pokušao sam da ga dobijem od prijatelja, ali danas je vrlo teško
pozajmiti novac. Svako se boji. Nisam imao ni za avionsku kartu.
Onda se pojavila neka žena-producent,
koja u avgustu hoće da snimi sa mnom film i - ponudila mi kartu.
Nećkao sam se, ali kad je njena sekretarica telefonirala da me karta
čeka, rekao sam prijatelju: "Zovi mi taksi!" I, evo me!"
Dok kroz crvenkaste naočare, koje
pojačavaju dramatičnost pejzaža gleda zalazak sunca, Hayden
napominje misao američkog filozofa Henryja Davida Thoreaua, koji
savetuje da, i kad je najteže, najkomplikovanije i bez para, treba
slediti liniju svog srca i krenuti, pa će sve biti u redu.
"Ceo moj život prolazi u tome;
pođi, prateći liniju svog srca. Spojeno sa srećom koja me prati,
ja ipak mislim da vodim slobodan život", veruje Hayden.
Napisala: Milena Dražić (Osmica,
1980.)
