Za najveći broj prisutnih na dva koncerta u "Pioniru" (11.
i 12. juna) verujem da nije bilo dileme oko toga kakvu će muziku
slušati - kada je disko u pitanju muzika i nije u prvom planu pa je
paradoks tim pre bio još veći:
Boney M. su svesni činjenice da van diskoteka njihov zvuk nema naročitog opravdanja i pokušali su da, u zamenu za pravi ambijent, na sceni organizuju nešto što bi koliko-toliko moglo da dočara i izazove uzbuđenje kod posmatrača.
Boney M. su svesni činjenice da van diskoteka njihov zvuk nema naročitog opravdanja i pokušali su da, u zamenu za pravi ambijent, na sceni organizuju nešto što bi koliko-toliko moglo da dočara i izazove uzbuđenje kod posmatrača.
Avaj, oduševljenje u diskoteci je plod isključivo
individualne namere, a u hali kakva je "Pionir" moguće je
uspešno organizovati košarkaški susret ali ne i disko klub.
Onih
nekoliko usamljenih parova među prisutnom (uglavnom mladom) publikom
u parteru koji su instinktivno bili na tragu jedino moguće zabave te
večeri vrlo brzo su uvideli da im ne preostaje ništa drugo već da se
skrušeno vrate na svoja mesta i u kamernom stilu odgledaju predstavu
do kraja.
Istini za volju, na tribinama je kontrolu mnogo teže
sprovoditi i tu je bilo igranja među stolicama i redovima, mada bez
naročitog komfora.
U suštini, bila je to glupa situacija u kojoj
su, kao i obično, deblji kraj izvukli posetioci - ulaznice po 100 i
120 dinara zaista daju neko pravo na odgovarajuću zabavu (Džuboks je koštao 10 dinara - op. Y.).
Da li su
se organizatori i uprava "Pionira" zaista plašili
uništavanja i zato nisu dozvolili da se parter pretvori u prostor za igru?
Već smo mnogo puta da sada
slušali slične prigovore na račun ljudi zaduženih za "red"
na koncertima, ali pre no što počnemo da dobijamo šamare i za
preglasan aplauz vreme je da im neko objasni šta treba da očekuju
od 600 mladih ljudi okupljenih na jednom mestu radi zabave.
Niko ne
tvrdi da se sa ulaznicom kupuje i pravo na rušenje, ali se ne sećam
izgreda zbog kojih bi trebalo da budemo zabrinuti.
Ritam i imitacije
Prvih 45 minuta namenjenih "zagrevanju"
popunio je prateći sastav Boney M. - tri duvača, dvojica
klavijaturista, gitara, ritam sekcija (gitara, bas, bubnjevi) i dve
pevačice: gomila zvuka koja nije uvek delovala prijatno za uši.
Neujednačeno podešeno ozvučenje (na prste jedne ruke mogu da
izbrojim koncerte u "Pioniru" koji su akustički bili
pristojni) i monotoni, "tezgaroški" sklepani aranžmani
naterali su me i na jednu "cigaret-pauzu".
Čekanja je bilo
dosta. Sam početak kasnio je dobrih pola časa, pauza između prvog
i drugog dela takođe nije bila beznačajna. Konačno... Boney M!
Tri tamnopute mlade dame u kostimima
koji su, začudo, mnogo uzdržaniji no što bi se moglo naslutiti po
omotima njihovih ploča. Odbljesci i sjaj na sve strane, pojačani
ogledalima tako da akciju možete da posmatrate iz svih uglova.
Bobby
drži uvodni govor u kome obećava "noć koju ćete pamtiti do
kraja života", posle dve pesme odbacuje ogrtač u šljokicama i
pokazuje svoju najbolju stranu - igračku. Neprestano u pokretu, od
"robot-gestova" do pirueta i balansiranja sa mikrofonskim
postoljem on je, na radost ženskog dela publike, u centru pažnje.
Svi njihovi
hitovi su, naravno, na broju - od "Do You Wanna Bump" i
"Daddy Cool" do najnovijeg, "Rivers Of Babylon"
koji je ostavljen za (unapred sračunati) bis.
Imitacije su takođe
tu: reggae Bob Marleyja "No Woman, No Cry" koji naša
publika izgleda bolje poznaje u njihovoj verziji nego u originalu,
"Sunny" Bobbyja Hebba i "Still I'm Sad" Yardbirdsa,
koja je živi primer kako se trominutna dobra pesma pretvara u
šestominutnu dosadu (i neka mi niko ne tvrdi kako je to divna
melodija, jer sam to znao još 1965.).
Priznajem da ne znam kako se oseća
neko ko je zadovoljan programom za pare koje je dao, jer uglavnom
dobijam besplatne ulaznice, ali ono što znam je da bih Boney M. mnogo
radije progutao u nekoj dobro opremljenoj diskoteci, bez mnogo
razmišljanja o tome šta sam video i čuo.
Samo mi dajte RITAM. A
nisam baš neki igrački fanatik.
Napisao: Slobodan Konjović (Džuboks, 1978.)
