Imam utisak da nas sa svih strana gađaju. Šište mitraljeska zrna, bombe razdiru zemlju, opšta vreva i pucnjava. To mi je najbučniji dan u ratu.
Umorna sam, ne mogu da hodam. Neko komanduje da se stane. Zadovoljna sam i spuštam se pored jednog većeg kamena.
Hoću da zaspim iako sunčan dan blista, a vreva i pucnjava potresaju zemlju.
Na jednom prekinutom stablu sedi Kostja Đurašinović malo povijen, širokih pleća, namrgođen, ali i sa specijalnim smeškom, koji je tako karakterističan za Kostju. I blag i oštar i energičan i mek, topao. Neko ga goni da peva. Nisam ga dotle čula, ali očekujem da dobro peva čim su ga toliko sokolili i mole.
Kostja se nasmeši i poče da peva divnu rusku pesmu. Topao Kostjin glas, blago i milo lice, odvaja nas od svih strahota koje nas prate. Kostja završi pesmu. Bi mi žao. Molim ga i ja da ponovi ili još da peva. Nisam ga dotle znala, ali mi je postao odmah blizak i mio, postao mi je stari znanac i prijatelj. Tako je Kostja delovao na sve nas.
Pitaju iza nas zašto stojimo. Neko
odgovara da neprijatelj drži i kontroliše put i naši tek
raščišćavaju teren. Pogledam na put. Daleko je od nas oko 300
metara. Možda ni toliko. A put je u rukama neprijatelja. Nemam
straha. Verujem u sigurnost naše borbe do najviših mogućnosti, do
fantastičnih mogućnosti.
Mirna sam kao jagnje, a gledam beli put kako prilično pravo seče udoljinu u koju smo se mi svi strpali. Kostja opet peva ... "Štuke" zavijaju. Tresak za treskom. Naslonih glavu na kamen. Žmirkam i gledam belu putanju. Zaspala sam ... Neko me vuče za rukav. Treba se pripremiti za pokret.
Zgranuto posmatram razrovanu zemlju svud oko sebe. Da li je mogućno zaspati u ovom haosu i pored ovakvih potresa? Čini mi se, nema kvadratnog metra zemlje a da nije ranjen bilo zrnom ili bombom. Probudili su me da ukažem pomoć ranjenicima i da se spremimo za pokret.
Skačem i činim šta mogu. Previjam na brzinu.
Mirna sam kao jagnje, a gledam beli put kako prilično pravo seče udoljinu u koju smo se mi svi strpali. Kostja opet peva ... "Štuke" zavijaju. Tresak za treskom. Naslonih glavu na kamen. Žmirkam i gledam belu putanju. Zaspala sam ... Neko me vuče za rukav. Treba se pripremiti za pokret.
Uza samo drvo sedi mlada devojka...
Zgranuto posmatram razrovanu zemlju svud oko sebe. Da li je mogućno zaspati u ovom haosu i pored ovakvih potresa? Čini mi se, nema kvadratnog metra zemlje a da nije ranjen bilo zrnom ili bombom. Probudili su me da ukažem pomoć ranjenicima i da se spremimo za pokret.
Skačem i činim šta mogu. Previjam na brzinu.
Za pojasom mi revolver. Onom zdravom rukom "profesor" potegne da mi izvuče revolver. Hoće da se ubije. Skočim i otrgnem se, a jeza mi kroz kosti prolazi.
"Profesor" se namršti i naljuti, a zatim otpoče da me preklinje: "Doktore, ubi me!" Toliko prodornu naredbu i molbu čini mi se u životu nisam čula. Kupimo ga i stavljamo na nosila. Ubrzo je umro. A ono "doktore, ubi me" - proganjalo me je dugo.
U istoj grupi ranjenika primetim: uza
samo drvo sedi mlada devojka. Mrtva. Smeđe, malo
raščupane kose, rasturene delimično po licu. Iz grudi proviruje
krvlju natopljena neka šarena marama. U desnoj ruci drži čvrsto
kašiku, a ispred nje porcija lako izvrnuta i puna zemlje.
Videla sam i raskomadanog "profesora" i puno pogibija, ali ova slika me je upečatljivo potresla. Bledo lice, pognuto malo prema porciji kao da je isuviše okupirano jelom pa se i ne osvrće na događaje okolo. Zašto nisam slikar pa da prenesem ovaj bol na platno?
U svežem sećanju mi je i danas i sivo drvo na koje je jednim delom naslonjena devojka, i šarena košuljica krvava, i crna sveža zemlja u sjajnoj porciji koja blista na suncu, jer je marljiva ruka devojke i u najtežim momentima našla vremena da je očisti i da joj zablista.
Okolo graja, metež. Prolazimo, nosimo - a čini mi se da svako ipak ima neku važnu dužnost i da je obavlja ozbiljno i savesno.
Teška je naša borba.
Videla sam i raskomadanog "profesora" i puno pogibija, ali ova slika me je upečatljivo potresla. Bledo lice, pognuto malo prema porciji kao da je isuviše okupirano jelom pa se i ne osvrće na događaje okolo. Zašto nisam slikar pa da prenesem ovaj bol na platno?
U svežem sećanju mi je i danas i sivo drvo na koje je jednim delom naslonjena devojka, i šarena košuljica krvava, i crna sveža zemlja u sjajnoj porciji koja blista na suncu, jer je marljiva ruka devojke i u najtežim momentima našla vremena da je očisti i da joj zablista.
Okolo graja, metež. Prolazimo, nosimo - a čini mi se da svako ipak ima neku važnu dužnost i da je obavlja ozbiljno i savesno.
Teška je naša borba.
Vitez i okolina:
Nalazim se u Drugoj proleterskoj brigadi, kao referent saniteta. Sada se stalno krećem sa ovom brigadom. Javila sam se komesaru brigade drugu Slobodanu Peneziću-Krcunu i komandantu Ljubi Đuriću. Primljena sam retko srdačno i toplo. Uopšte, za čitavo vreme rata imala sam od rukovodstva, i sanitetskog i političkog i komandnog, stalnu podršku u radu i divno razumevanje.
Pa i ovo rukovodstvo bilo mi je mnogo milo i blisko kao i ranije što su bili dr Dulić, Mitar Bakić, Peko Dapčević.
Ovde, na Vitezu, imala sam prilike da
odmah vidim okršaj. Sedeli smo u štabu brigade. Osećali smo se
smireni i čak smo se prilično raskomotili. Drug Krcun je čistio
svoj pištolj. Rasklopio ga do detalja, bar se meni tako činilo, jer
su sitni "šrafići" bili po stolu.
Odjednom s gornje strane brda priprašti. Zrna su fijukala pored uva. Ustaše i Nemci su se privukli sasvim blizu. Napad.
Kakvom su samo brzinom svi bili na položaju. Krcun je leteo prema neprijatelju i usput sklapao revolver. Kakvi refleksi borca-čoveka!
Dok si trepnuo, svi su bili na položaju i neprijatelja potiskivali iako su do maločas bili raskomoćeni, kao da nikad nigde neće zapucati. Tu je bila i Zina. Ležerno i mirno je delovala, pa se i ja nisam uplašila. Jedino je Zina negodovala što je Krcun poleteo sa nespremnim oružjem. Plašila se da ne nastrada Krcun. Kasnije, kad sam ga videla, bilo mi je mnogo milo što je živ i zdrav.
Odjednom s gornje strane brda priprašti. Zrna su fijukala pored uva. Ustaše i Nemci su se privukli sasvim blizu. Napad.
Kakvom su samo brzinom svi bili na položaju. Krcun je leteo prema neprijatelju i usput sklapao revolver. Kakvi refleksi borca-čoveka!
Dok si trepnuo, svi su bili na položaju i neprijatelja potiskivali iako su do maločas bili raskomoćeni, kao da nikad nigde neće zapucati. Tu je bila i Zina. Ležerno i mirno je delovala, pa se i ja nisam uplašila. Jedino je Zina negodovala što je Krcun poleteo sa nespremnim oružjem. Plašila se da ne nastrada Krcun. Kasnije, kad sam ga videla, bilo mi je mnogo milo što je živ i zdrav.
Odatle smo krenuli prema nekoj uvali pa
se ponovo peli uza stranu. Neprijatelj je i dalje pucao. Pored
zrna, letele su i mine od bacača.
U samoj uvali ostala je na nosilima dr Olga Dedijer. Tu su, čini mi se, najviše bacači treštali. Rekoše da je Olga u opasnosti. Vlado Dedijer išao je sa drugovima da je izvuče. Izvukao je, ali je tom prilikom i on ranjen u glavu.
U samoj uvali ostala je na nosilima dr Olga Dedijer. Tu su, čini mi se, najviše bacači treštali. Rekoše da je Olga u opasnosti. Vlado Dedijer išao je sa drugovima da je izvuče. Izvukao je, ali je tom prilikom i on ranjen u glavu.
Olgi je već bila odsečena ruka.
Gangrena je polako nagrizala dalje i morala je biti nošena. Ovo
podvlačim jer je ranjena Olga za čitavo vreme više jahala, pa i
išla peške, nego što je nošena. Neko mi je tom prilikom rekao čak
i to da je odmah posle amputacije stavljena na konja i jahala. Nije
bilo drugog izlaza.
Ruku joj je amputirao dr Ivica Pavletić. Razmišljala sam o svim mogućnostima i nemogućnostima događaja u našem ratu. Jadna Olga, šta je sve morala patiti.
Pogledala sam prema uvali. Nose lagano nosila koja belasaju. Olga je izvučena. Penjem se uz brdo uskom stazom koja je s jedne strane prilično strma. Zatičem grupu od dva tri druga. Guraju jedan zgrčeni leš niza stranu. Priđem. Oni me prepoznaju i objašnjavaju.
Naišli su na mrtvog druga koji je bio na samom putu. Izgleda da je hodajući pao mrtav. Pošto je tu uska staza to ga svako okači, naročito konji i nosioci s nosilima, pa ga drugovi sklanjaju da ga ne gaze. Bacač i dalje bije. Zrna fijuču. Mi odmičemo dalje.
Ruku joj je amputirao dr Ivica Pavletić. Razmišljala sam o svim mogućnostima i nemogućnostima događaja u našem ratu. Jadna Olga, šta je sve morala patiti.
Pogledala sam prema uvali. Nose lagano nosila koja belasaju. Olga je izvučena. Penjem se uz brdo uskom stazom koja je s jedne strane prilično strma. Zatičem grupu od dva tri druga. Guraju jedan zgrčeni leš niza stranu. Priđem. Oni me prepoznaju i objašnjavaju.
Naišli su na mrtvog druga koji je bio na samom putu. Izgleda da je hodajući pao mrtav. Pošto je tu uska staza to ga svako okači, naročito konji i nosioci s nosilima, pa ga drugovi sklanjaju da ga ne gaze. Bacač i dalje bije. Zrna fijuču. Mi odmičemo dalje.
Sutradan zove me Krcun. Moli da obiđem
dr Olgu Dedijer. Kaže mi u kojoj je kolibi i gde. Pojašem konja i
kroz neko divno zeleno žitno polje malom stazicom žurim ka kolibi.
Konj gladan, stalno zastaje i čupa sočno zelenilo. Otimam se i
zatežem uzdu da ne bi konj štetio žito, ali mi teško uspeva. Glad
je jača.
Sunce blistavo obasjava lepotu od prirode. S jedne strane šuma, ovde zeleno plodno polje, a gore Romanija. Nemam osećanje da bih mogla umreti. Danas je sve tako životno i blistavo, mada se stalno puca i stalno poneko ostaje.
Dolazim do kolibe. Unutra Olga s jednom drugaricom i dr Stanojkom Đurić. Osećam težak smrad truleži. Olga leži. Dopola prsiju plava. Rame, gde je izvršena amputacija, raskvašeno. Ceo zavoj natopljen. Priđem joj. Iako teška bolesnica, ipak ima snage da mi pruži drugu ruku.
Vidi da sam uzbuđena. Znamo se s fakulteta. To je bila najlepša medicinarka. I retko kulturna žena. Svi smo je ne samo voleli već i mnogo cenili. Savlađujem se, pravim ljubazno lice i tešim je.
Ona mi nešto govori, a meni se steglo grlo i sve mi se čini ugušiću se. Stanojka stoji pored nje. Lice joj strašno bolno i čini mi se izgleda bolnije od same Olge. Pipam rukom rame i grudi. Sve šušti pod kožom do grudne kosti. Prevrćem po torbi i nađem injekciju kamfora i još nečega - ne sećam se čega. Htela sam i imala želju da pomognem bar nečim.
Ubrzano diše, bleda je. Pripremam ampulu. Ne da mi da otvorim. Tiho mi govori: "Ne vredi to meni više. Čuvaj za nekog kome se može pomoći." Teške reči, ali Olga ih izgovara dostojanstveno i energično tako da izaziva više poštovanje nego sažaljenje.
Uskoro je nosimo dalje. Dr Stanojka Đurić je stalno prati. Jedva korača i samo ćuti. Ide se put Romanije. Mora se ići. Ne može ni da umre mirno.
Idem lagano za nosilima. Svi ćutimo. S vremena na vreme je spuštamo da je odmorimo. Uvek je pita poneko kako joj je. Uvek isti odgovor "dobro mi je" iako će za kratko vreme potpuno da nas napusti.
Idemo dalje. Držim jednom rukom nosila. Sve mi liči na pogreb. Svi smo strašno tužni. Žao nam je.
Neko je iz štaba javio Vladi da je Olga na samrti. U ovom putu i on nas stiže. Spustiše nosila da se pozdrave. Strašno teška situacija.
Ona mu nešto poručuje za malu Milicu - ćerčicu koju je ostavila u Beogradu. Iznosimo je na Romaniju. Umire.
Na brzu ruku kopamo jamu da je ostavimo. Tvrd teren jedva se kopa. Ja je posmatram. Toliko je lepa i kao mrtva, da je čoveku žao da zemlju baci preko ovog divnog lica.
O tome razgovaram sa Boškom Vidakovićem. Pa ipak, stavismo je u zemlju i zatrpasmo.
Hvata nas već noć. Mi nastavljamo pokret kroz šumu preko Romanije. Još uvek tišina, samo se čuje krckanje granja i šuštanje lišća pod nogama.
"Čuvaj za nekog kome se može pomoći..."
Sunce blistavo obasjava lepotu od prirode. S jedne strane šuma, ovde zeleno plodno polje, a gore Romanija. Nemam osećanje da bih mogla umreti. Danas je sve tako životno i blistavo, mada se stalno puca i stalno poneko ostaje.
Dolazim do kolibe. Unutra Olga s jednom drugaricom i dr Stanojkom Đurić. Osećam težak smrad truleži. Olga leži. Dopola prsiju plava. Rame, gde je izvršena amputacija, raskvašeno. Ceo zavoj natopljen. Priđem joj. Iako teška bolesnica, ipak ima snage da mi pruži drugu ruku.
Vidi da sam uzbuđena. Znamo se s fakulteta. To je bila najlepša medicinarka. I retko kulturna žena. Svi smo je ne samo voleli već i mnogo cenili. Savlađujem se, pravim ljubazno lice i tešim je.
Ona mi nešto govori, a meni se steglo grlo i sve mi se čini ugušiću se. Stanojka stoji pored nje. Lice joj strašno bolno i čini mi se izgleda bolnije od same Olge. Pipam rukom rame i grudi. Sve šušti pod kožom do grudne kosti. Prevrćem po torbi i nađem injekciju kamfora i još nečega - ne sećam se čega. Htela sam i imala želju da pomognem bar nečim.
Ubrzano diše, bleda je. Pripremam ampulu. Ne da mi da otvorim. Tiho mi govori: "Ne vredi to meni više. Čuvaj za nekog kome se može pomoći." Teške reči, ali Olga ih izgovara dostojanstveno i energično tako da izaziva više poštovanje nego sažaljenje.
Uskoro je nosimo dalje. Dr Stanojka Đurić je stalno prati. Jedva korača i samo ćuti. Ide se put Romanije. Mora se ići. Ne može ni da umre mirno.
Idem lagano za nosilima. Svi ćutimo. S vremena na vreme je spuštamo da je odmorimo. Uvek je pita poneko kako joj je. Uvek isti odgovor "dobro mi je" iako će za kratko vreme potpuno da nas napusti.
Idemo dalje. Držim jednom rukom nosila. Sve mi liči na pogreb. Svi smo strašno tužni. Žao nam je.
Neko je iz štaba javio Vladi da je Olga na samrti. U ovom putu i on nas stiže. Spustiše nosila da se pozdrave. Strašno teška situacija.
Ona mu nešto poručuje za malu Milicu - ćerčicu koju je ostavila u Beogradu. Iznosimo je na Romaniju. Umire.
Na brzu ruku kopamo jamu da je ostavimo. Tvrd teren jedva se kopa. Ja je posmatram. Toliko je lepa i kao mrtva, da je čoveku žao da zemlju baci preko ovog divnog lica.
O tome razgovaram sa Boškom Vidakovićem. Pa ipak, stavismo je u zemlju i zatrpasmo.
Hvata nas već noć. Mi nastavljamo pokret kroz šumu preko Romanije. Još uvek tišina, samo se čuje krckanje granja i šuštanje lišća pod nogama.
Približavamo se Olovu. U ranu zoru
naši napadaju jedno žandarmerijsko uporište. Mi smo s bolnicom u
jednoj retkoj šumici, ali tako blizu da celu borbu pratimo. Naši se
privlače. Pretrčavaju. Otpoče pucnjava.
Brane se uporno žandarmi. Plamen sikće iz koliba. Borba je bila kratka i žandarmi napustiše uporište. Idemo dalje. Moj konj neće ni da makne. Pogledam - krvav i ranjen. Šta da radim? Žao mi ga je ostaviti. Rana nije velika. Od zrna je, ali je možda kost povređena pa ga boli kad ide.
Ljutim se i ošinem ga da ide. Siromah digne glavu i dopola se digne pa se skljoka u blatnjav put. Neka baruština je blizu. Moram ga napustiti. Učini mi se da me strašno tužno gleda i bi mi teško što sam ga udarila. To je drugi konj u V ofanzivi koji mi propade.
Čudno je kako se čovek veže za te životinje pa mu ih je žao i pamti i ono tupo padanje tela, i bolan pogled, i mučenje da se digne. Pa ipak nastavlja svoju ulogu u ovoj buri događaja.
Brane se uporno žandarmi. Plamen sikće iz koliba. Borba je bila kratka i žandarmi napustiše uporište. Idemo dalje. Moj konj neće ni da makne. Pogledam - krvav i ranjen. Šta da radim? Žao mi ga je ostaviti. Rana nije velika. Od zrna je, ali je možda kost povređena pa ga boli kad ide.
Ljutim se i ošinem ga da ide. Siromah digne glavu i dopola se digne pa se skljoka u blatnjav put. Neka baruština je blizu. Moram ga napustiti. Učini mi se da me strašno tužno gleda i bi mi teško što sam ga udarila. To je drugi konj u V ofanzivi koji mi propade.
Čudno je kako se čovek veže za te životinje pa mu ih je žao i pamti i ono tupo padanje tela, i bolan pogled, i mučenje da se digne. Pa ipak nastavlja svoju ulogu u ovoj buri događaja.
Još nas prate avioni. Ali ovo su
"Rode". No, ipak poneki spusti više sitnih bombi odjednom.
Kažu da su vezivali nekoliko ručnih bombi zajedno i bacali. Neki su
pominjali metalne kutije koje su napunjene bombama, pa se jedna u
vazduhu rasprsne te druge tada poispadaju i zaspu nas. Ne znam. Možda
je to mašta, ali da su padale manje bombe kao kiša toga se sećam.
Ja sam sa nekoliko drugarica zauzela busiju oko nekih oraha. Velika stabla ovog divnog zelenog drveta šire prijatan nagorak miris koji se s vremena na vreme meša sa dimom i paljevinom koju stvaraju rasprsnute bombe. Pa ipak, povređenih je malo jer idemo razređeni, a valjda smo i neku sreću imali.
Poneko drži zelenu grančicu iznad glave da bi se zakamuflirao. A što iza njega u koloni idu i konji, intendantura, bolnica i ljudi - nezakamuflirani, to nije ništa. Glavno - ova zelena grančica unela je jednome mir i on ima osećanje da se skrio.
Ja sam sa nekoliko drugarica zauzela busiju oko nekih oraha. Velika stabla ovog divnog zelenog drveta šire prijatan nagorak miris koji se s vremena na vreme meša sa dimom i paljevinom koju stvaraju rasprsnute bombe. Pa ipak, povređenih je malo jer idemo razređeni, a valjda smo i neku sreću imali.
Poneko drži zelenu grančicu iznad glave da bi se zakamuflirao. A što iza njega u koloni idu i konji, intendantura, bolnica i ljudi - nezakamuflirani, to nije ništa. Glavno - ova zelena grančica unela je jednome mir i on ima osećanje da se skrio.
Pored njega poluprevrnut ćup iz kojega curi pekmez...
Na putu vidim tešku sliku. U ovom
kraju pravi se pekmez od krušaka i to u tečnom stanju. Drži se u
specijalnim dugačkim zemljanim ćupovima. Izgleda da je toga ovde
zaplenjeno dosta, jer smo svi mogli jesti koliko hoćemo.
Pošto smo do krajnjih granica izgladneli kroz Četvrtu i Petu ofanzivu, to se prilično nekontrolisano pio ovaj pekmez. Ljudima su stomačne tegobe danima ostale kao posledica toga što se ovaj pekmez uzimao na gladan stomak.
Iz ovih događaja htela bih da opišem prizor koji me i danas potresa.
Na samoj stazi kroz šumicu koja vodi u Olovo leži mrtav jedan mali, slab i mršav drug. Zbrčkano lice od islabelosti ne da mi da odredim starost. Možda ima 20, a možda i 40 godina. Napio se pekmeza. Pored njega poluprevrnut ćup iz kojega curi pekmez.
Jedna opružena ruka sva umrljana tim pekmezom upravljena prema ćupu. Drugu ruku zavukao pod pojas i zgrčen umro. Iz usta se cedi pekmez. Od strašne dijareje umrljan do stopala. Zastala sam i gledala ga. Do suza mi je bilo teško.
Ne znam zašto, ali ovo me je potreslo više nego gomila leševa kod Jablanice. Ono je borba. Tuče neprijatelj, eksploziv sipa i ruši, ali ne ruši dostojanstvo čoveka. A ovo? Izražava mi duboku životnu bedu. Koliko je glad strašna!
Pošto smo do krajnjih granica izgladneli kroz Četvrtu i Petu ofanzivu, to se prilično nekontrolisano pio ovaj pekmez. Ljudima su stomačne tegobe danima ostale kao posledica toga što se ovaj pekmez uzimao na gladan stomak.
Iz ovih događaja htela bih da opišem prizor koji me i danas potresa.
Na samoj stazi kroz šumicu koja vodi u Olovo leži mrtav jedan mali, slab i mršav drug. Zbrčkano lice od islabelosti ne da mi da odredim starost. Možda ima 20, a možda i 40 godina. Napio se pekmeza. Pored njega poluprevrnut ćup iz kojega curi pekmez.
Jedna opružena ruka sva umrljana tim pekmezom upravljena prema ćupu. Drugu ruku zavukao pod pojas i zgrčen umro. Iz usta se cedi pekmez. Od strašne dijareje umrljan do stopala. Zastala sam i gledala ga. Do suza mi je bilo teško.
Ne znam zašto, ali ovo me je potreslo više nego gomila leševa kod Jablanice. Ono je borba. Tuče neprijatelj, eksploziv sipa i ruši, ali ne ruši dostojanstvo čoveka. A ovo? Izražava mi duboku životnu bedu. Koliko je glad strašna!
Stižemo u Olovo. Mestašce, ali deluje
prijatno. Videti kuće sa krovovima, dimnjake koji puše, ulicu pa
makar to bila jedna jedina, posle šume, planine i danonoćnog hoda,
ostavlja stvarno prijatan utisak.
Tu je i dr Dulić. Bila sam pocepana, umrljana blatom. Darovao mi je svoje pantalone. Ovde smo bolnicu Druge proleterske očistili, uredili i dobro nahranili. Veri Kušec sam nabavila neke drvene sandale. Išla je bosa. Po toplom blatu noge su joj raskvašene pa mi se čine ogromne. Rumeni prsti mlade medicinarke šljapkaju po blatu, a ona uvek vedra i nasmejana. Dobra li je to devojka! Divna priroda. Oličenje skromnosti. Svi je vole.
Drvene sandale brzo propadaju. Ali, eto, bila je bar par dana obuvena. A ona je takav drug da sa sebe skida i oblači ranjene drugove. Čak su mi govorili: "Ne vredi je obući jer ona odmah razdeli sve ranjenicima."
Tu je i dr Dulić. Bila sam pocepana, umrljana blatom. Darovao mi je svoje pantalone. Ovde smo bolnicu Druge proleterske očistili, uredili i dobro nahranili. Veri Kušec sam nabavila neke drvene sandale. Išla je bosa. Po toplom blatu noge su joj raskvašene pa mi se čine ogromne. Rumeni prsti mlade medicinarke šljapkaju po blatu, a ona uvek vedra i nasmejana. Dobra li je to devojka! Divna priroda. Oličenje skromnosti. Svi je vole.
Drvene sandale brzo propadaju. Ali, eto, bila je bar par dana obuvena. A ona je takav drug da sa sebe skida i oblači ranjene drugove. Čak su mi govorili: "Ne vredi je obući jer ona odmah razdeli sve ranjenicima."
Tek što smo se oporavili stigoše nam
drugarice iz sandžačke jedinice. O, kakva je to bolna slika!
Probijale su se, prolazile užasno teške dane kroz borbu, glad i
nespavanje. Grupica mladih devojaka sva u ritama i krpama. Kroz
dronjave suknje proviruje golo telo. Kose bez sjaja i boje, ulepljene
kao vuna, koja nikad vodu nije videla. I obrve nekako memljive, sive.
Mršave sirote, čini mi se osim kože i kostiju ničeg nemaju. Neke su preplašene, ženiraju se. Među njima su i medicinarka Dobrinka Mirković i pravnik Vera Živković. One izgledaju nešto bolje. Prihvatismo ih kao najmilije, očistismo, obukosmo, jer smo imali zaplenjene robe u samom Olovu...
Bombarderi kruže, ali intendant Rale i ja ne okrećemo se i grabimo prema centru da donesemo iz magacina nešto za ove devojke. Rale, dobrodušan čovek, skoro bi plakao kad razgovaramo o njima. Čika Janko - Moša Pijade - dao nam je dosta odela a mi smo sami još dopunili garderobu kad on nije video.
Vojnička posla! Znali smo prolaziti kroz voćnjake mrtvi gladni, a da ne uzmemo ni jednu šljivu ni jabuku koje nas po licu udaraju. Direktiva je - ne diraj ništa što ti narod ne da sam. A komesarove reči su zakon.
Ali ovo je bilo drugo. Uglavnom, robe smo sad imali dosta. Obukosmo, nahranismo ove jadne devojke. Čak sam ih i potšišala, naravno, kako sam umela, jer berbera nismo imali. Roba koju smo dobili više šarena i u živim bojama. A bilo je i svile koja odudara od ove situacije, ali šta se moglo, kad drugo nemamo.
Postrojila ja obučene novopridošle drugarice i raspoređujem. Šareni se vojska, a svila sija na blistavom suncu. Prolazi Krcun - komesar i dira me. Šaljivo mi dobacuje za moju šarenu vojsku koja stvarno ne liči na vojnike. Bar su obučene. A i za "bubi" frizure me je dirao. Kakav sam ja frizer. Ali glavno je da kose ne vise i da su čiste.
Sve su divne radnice. Koliko savesno i samopregorno prihvataju posao. Bile su nam desna ruka u daljem pokretu i borbama. Dosta ih je izginulo. Dobrinka Mirković je i danas vojni lekar internista...
Mršave sirote, čini mi se osim kože i kostiju ničeg nemaju. Neke su preplašene, ženiraju se. Među njima su i medicinarka Dobrinka Mirković i pravnik Vera Živković. One izgledaju nešto bolje. Prihvatismo ih kao najmilije, očistismo, obukosmo, jer smo imali zaplenjene robe u samom Olovu...
Direktiva je - ne diraj ništa što ti narod ne da sam...
Bombarderi kruže, ali intendant Rale i ja ne okrećemo se i grabimo prema centru da donesemo iz magacina nešto za ove devojke. Rale, dobrodušan čovek, skoro bi plakao kad razgovaramo o njima. Čika Janko - Moša Pijade - dao nam je dosta odela a mi smo sami još dopunili garderobu kad on nije video.
Vojnička posla! Znali smo prolaziti kroz voćnjake mrtvi gladni, a da ne uzmemo ni jednu šljivu ni jabuku koje nas po licu udaraju. Direktiva je - ne diraj ništa što ti narod ne da sam. A komesarove reči su zakon.
Ali ovo je bilo drugo. Uglavnom, robe smo sad imali dosta. Obukosmo, nahranismo ove jadne devojke. Čak sam ih i potšišala, naravno, kako sam umela, jer berbera nismo imali. Roba koju smo dobili više šarena i u živim bojama. A bilo je i svile koja odudara od ove situacije, ali šta se moglo, kad drugo nemamo.
Postrojila ja obučene novopridošle drugarice i raspoređujem. Šareni se vojska, a svila sija na blistavom suncu. Prolazi Krcun - komesar i dira me. Šaljivo mi dobacuje za moju šarenu vojsku koja stvarno ne liči na vojnike. Bar su obučene. A i za "bubi" frizure me je dirao. Kakav sam ja frizer. Ali glavno je da kose ne vise i da su čiste.
Sve su divne radnice. Koliko savesno i samopregorno prihvataju posao. Bile su nam desna ruka u daljem pokretu i borbama. Dosta ih je izginulo. Dobrinka Mirković je i danas vojni lekar internista...
Idem sa dr Dulićem. Jašem konja, a on ide pored svoga i drži ga za uzdu. Silazimo niz strminu. Kaljavu i klizavu. Moram da siđem i ja. Ne može konj da ide. Svaki čas klizne i skoro padne. Teško mi je kročiti. Mora se. Vodim konja za uzdu i svakog časa ili se ja okliznem ili konj.
Kamenje blatnjavo, crno, odronjava se i leti ka podnožju. Idemo jedno za drugim u razmaku, jer avioni kruže. Siđosmo u udoljinu. Zastoj. Rastovarismo konje sa sanitetskim materijalom pred jednom drvenom kućicom.
Drugarica Rada, bolničarka, koja je čitavo vreme uz konja i sanitetski materijal, otvara sanduke i rasprema ih. Sa koliko ljubavi i brige premeće ono nekoliko flašica, zavoja i pilula. Čisti, pakuje, uređuje, a bombardovanje ne prestaje. Čudna je hrabrost tih mladih drugarica.
Tih dana je poginula. Jedan domobran se privukao tako blizu da ju je iz pištolja pogodio posred čela.
Odjednom zagrme i zatutnji strašno. Jedna, dve, tri "Štuke" okomile se baš na ovu udoljinu. Toliko se nisko spuste da se sav vazduh ustalasa. Ni mene nije strah. Stvarno me nije strah. Nemam ubeđenje da ću poginuti ili da će mi se ma šta desiti.
Možda je dr Dulić tako ubedljivo delovao. Vedar, nasmejan, energičan. Zove me u kućicu da se sklonimo. U drvenu kućicu! Šćućurili smo se i slušamo. Lete bombe, avioni grme, sav vazduh treperi. S vremena na vreme zazviždi bomba, a Dule doda: "Ovo je naša".
Stvarno - tresak i koliba se delimično ruši. Čutimo i čekamo. Druga, treća ... Dr Dulić svaku koja je blizu označi: "E, ovo je naša".
Predveče se stišalo sve. Iziđemo napolje. Oko same kolibe uvale i rupe od eksplozije bombi. Koliba se sva nakrivila, jer je iza nje jedna rupa podrovala samo tle.
Dva druga se nešto od srca smeju...
Kako smo slučajno izbegli nesreću. Dulić se smeje i po običaju psuje Švabe. Kao da su nas tražili i gađali, smeje se zvonkim glasom i naređuje. Hajdemo! Pakuj! Polazimo, ali sad uzbrdo. Ljudi, konji, mazge, sve izmešano kreće uskom, vijugavom stazom.
Stalno se penjemo. Gledam nizastranu i čini mi se vrlo duboko. Jedna mazga sa delovima topa uvezanim preko leđa okliznu se i surva u provaliju.
Teška, povremeno se zadrži uz neko drvo ili kamen, ali u ležećem položaju, pa se batrga da bi se digla. Međutim, ponovo se oklizne i kotrlja niza stranu.
Ovo traje po pet, šest minuta. Gledala sam i patila zajedno sa životinjom. Taj pogled, uplašen i nemoćan, a tako naizgled snažna mazga, koja uliva sigurnost i snagu.
Idemo dalje. Vuko Brajović vuče mazgu za rep da mu se i druga ne oklizne. To je divan drug artiljerac. Bistar i ponosan, lep čovek. Dobacujem mu: "Crnogorče, pričaću posle rata da si mazge vukao za rep u ratu! Teško tebi kad Crnogorci to saznaju!"
Smeje se Vuko i sav porumeni, čedan i skroman. Divno stvorenje. Nikad se nije izmenio. Nailazi i dr Momir Damjanović sa sinom Ciletom. Uhvatili malu srnu. Ne znam kako, valjda zbunjena izletela od pucnjave i treska, pa zalutala. Dr Momir, krupna ljudina, ali tako bled i umoran da više liči na bolesnika, nego na zdravog čoveka, ali - ide se dalje.
Dva druga se nešto od srca smeju.
Zastajem i zadržavam se s njima. Pričaju mi. Veterinar koji je
odnegovan u vrlo imućnoj porodici teško podnosi pešačenje, pa ih
je juče namučio pri pokretu. Jednostavno izjavio da ne može da ide
i seo nasred puta.
Dizali ga drugovi, ali on ni da makne. Traži konja. Oni konja nemaju, veterinara ne smeju da ostave i ne znaju šta da rade. U to vreme prolazile mazge natovarene topovskim delovima, a veterinar poviče: "Natovarite i mene!"
Ovo stvarno podstakne drugove i natovare ga na mazgu i to tako da ga uvežu s jedne strane mazge, dok je s druge strane bila topovska cev, a na leđima mazge veliki topovski točak. Veterinar, svezan, nekako u čučećem stavu prilepio se uz mazgu, ćuti i sve trpi samo da ne ide peške.
Drugovi se stvarno namučili oko njega pa mu smislili podvalu. I pored toga što je veterinar bio mršavko, voleo je dobru i obilnu porciju. Ujutru zastala kolona da se na brzinu skuvaju makaroni i razdele. Pošto se kratko zadržava, naredba je da se konji ne rastovaraju. Kuvaju se makaroni, kolona stoji, a veterinar uvezan dremucka i čeka strpljivo.
Počelo deljenje makarona. Svi prilaze kazanu i primaju sledovanje. Veterinar vidi da se na njega ne obraća pažnja i poče da viče i koprca se tražeći makarone za sebe. Drugovi se dogovorili i prave se nevešti. Svi srču makarone, veterinar gladan, ali uvezan ne može ni da makne.
Dno kazana se bliži. Komanda pada da se kreće. Veterinar viče toliko glasno da se mazga uznemiri od njegove vike, poče da poskakuje i polete kroz kolonu napred. Ostade samo lomljava kopita, zveket topovske cevi i vika veterinareva u daljini.
Drugovi se smeju, ali istovremeno jednu skrivenu porciju do vrha punu makarona nose da bi mu malo kasnije dali. Stvarno, malo kasnije guta veterinar makarone, onako upakovan u sedećem stavu, dok mazga polako korača i ljulja ogroman teret na leđima.
Smeška se veterinar zajedno sa drugovima i obećava revanš, a ovi njemu tvrde da će odsada bolje ići peške.
Dizali ga drugovi, ali on ni da makne. Traži konja. Oni konja nemaju, veterinara ne smeju da ostave i ne znaju šta da rade. U to vreme prolazile mazge natovarene topovskim delovima, a veterinar poviče: "Natovarite i mene!"
Ovo stvarno podstakne drugove i natovare ga na mazgu i to tako da ga uvežu s jedne strane mazge, dok je s druge strane bila topovska cev, a na leđima mazge veliki topovski točak. Veterinar, svezan, nekako u čučećem stavu prilepio se uz mazgu, ćuti i sve trpi samo da ne ide peške.
Drugovi se stvarno namučili oko njega pa mu smislili podvalu. I pored toga što je veterinar bio mršavko, voleo je dobru i obilnu porciju. Ujutru zastala kolona da se na brzinu skuvaju makaroni i razdele. Pošto se kratko zadržava, naredba je da se konji ne rastovaraju. Kuvaju se makaroni, kolona stoji, a veterinar uvezan dremucka i čeka strpljivo.
Počelo deljenje makarona. Svi prilaze kazanu i primaju sledovanje. Veterinar vidi da se na njega ne obraća pažnja i poče da viče i koprca se tražeći makarone za sebe. Drugovi se dogovorili i prave se nevešti. Svi srču makarone, veterinar gladan, ali uvezan ne može ni da makne.
Dno kazana se bliži. Komanda pada da se kreće. Veterinar viče toliko glasno da se mazga uznemiri od njegove vike, poče da poskakuje i polete kroz kolonu napred. Ostade samo lomljava kopita, zveket topovske cevi i vika veterinareva u daljini.
Drugovi se smeju, ali istovremeno jednu skrivenu porciju do vrha punu makarona nose da bi mu malo kasnije dali. Stvarno, malo kasnije guta veterinar makarone, onako upakovan u sedećem stavu, dok mazga polako korača i ljulja ogroman teret na leđima.
Smeška se veterinar zajedno sa drugovima i obećava revanš, a ovi njemu tvrde da će odsada bolje ići peške.
