Dan pre, dvadeset i sedmi jun 1989: Dobro jutro, Kosovo! Dobro jutro, Gazi
Mestan! Dobro jutro, Gračanice.
Vreme i prostor večita deca. Samo je
čoveku suđeno da odraste. I zato, 15.(28) juna 1389. ovde turske
zurle i timpani, sukobljena dva naroda, dve vere i Lazar i Murat. Car
i sultan. Po jednima na turskoj strani sedamdeset, po drugima sto
sedamdeset, po trećima pedeset hiljada vojnika. Na srpskoj samo pet
stotina, dvadeset pet ili trideset i pet hiljada.
"I sve ovo rečeno, svrši se
leta 6897, indikta 12, meseca juna 15. dan, u utorak, a čas je bio 6.
ili sedmi, ne znam. Bog zna ..." Letopisac, urezuje u spomen.
Kampo Merulo, po Latinima, Kampo
Cassovino po Frančesku Sansovinu, po Ugrima-Rigomezev. Danas, polje
Kosovo. Jer, sada je 1989. Jun mesec i na Gazi Mestanu pao je prvi
snop "pšenice belice".
Umesto čadora, šator do šatora.
Sve same vesele boje. Spomenik kosovskim junacima, otet vremenu. Na proplanku
ispod njega, odakle se vidi sve polje - svečana tribina. Veliki
amblem: šesto godina kosovske bitke u crveno-belo zlatnoj boji,
dominira scenom.
S desne strane "skulptura" - buket crvenih
božura. Govornica. Odavde će kosovskom junaštvu posvećenu reč da
uputi predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević.
Stotine ljudi u Gračanici i na Gazi
Mestanu, pokušava da proširi prostor. Organizatori najavljuju
milion gostiju. Trideset i šest hektara pod travom i strništem.
Samo u Prištini, kao da niko ne dolazi. Tek po koja metla, tek po
koji plakat i narod koji, u manjem, ali u dovoljnom broju šeta
glavnom ulicom. Priština tako postaje samo tranzitno mesto. Most je
Gračanica - Gazi Mestan.
Pod žalosnom vrbom, u parku, pred
Domom JNA, ovde upoznajem starog Sejdiu Sadea, iz Bulevara Lenjina u
Prištini. Albanac. Baš to. Danima tražim albansku porodicu koja će
da primi goste. Ima četvoricu braće i svi zajedno osamdeset
dvočlanu familiju. Sejdiji stigli gosti iz Danilovgrada. Drugovi iz
rata poslednjeg. S njima, u jednom šinjelu, prošao kaže, od
Prištine do Trsta i ne može da oprosti, što su "velikaši"
zavadili decu.
Dobro jutro Kosovo.
U Miloševu porodica Bajčetić. Stari
Ilija, njegova žena Perka, sin Zoran, snaha Lana i unuke Jelena i
Marija, otvorili kapiju. Stižu im Bajčetići i Babići iz Bileće i
Beograda. Pupovci iz Like, Subotice. U ružičnjaku, Ilija za veliku
jabuku vezao ljuljašku da na detinjstvo podseti bratanicu Jovanku,
udatu Rafajlović.
Da je bilo sreće na Kosovu i ona bi sa svojom
porodicom dočekivala goste. Ovako, stigla je iz Beograda, gde su se
njeni iselili.
Još stoji stari dud pred kućom, koju su prodali. Tu
se nekad ljuljala s bratom Božidarom. Ljuljaška koju je vezao Ilija
Bajčetić za njenu kćerku Milicu i sina Dragomira, više je od
uspomene na Kosovo. Gostiće se, kažu, celu nedelju.
"A ko se nadao ovakvoj proslavi i
da mi dočekujemo goste", kaže Ilija.
U "malenoj" Banjskoj
Strahinjića Bana, Dragutin i Ognjena Jakšiš, što žive uz samu
kulu ovog junaka i letnjikovac kralja Milutina, spremili đakonije.
U kosmičkoj lepoti ovog kraja, gde je
sve nalik kamenom cvetu, desetine praznih kuća. "Otišli
domaćini", kaže Dragutin Jakšić, "ostala ognjišta. Ma
ko da vam proda. Dođite, otvorite vrata i sve je vaše".
"Otišli ljudi" - kaže Ognjena Jakšić. Možda njihova
deca i ne znaju da ovde imaju kuće, dedovinu.
Cela Banjska čeka goste. I Orlovac,
Sočanica, Leposavić, i dalje Lazarevo, Prilužje, Jugovići, Jug
Bogdan, Obilić.
Milena Zlatković, Milovan Milovanović, Ljubisav
Vukajlović, Savka Milošević ... Javite, čekamo goste da slavimo
zajedno.
"Netko beše Strahinjiću Bane,
beše Bane iz malene Banjske"...
Prozori davno obrisani. Vidi se sve. A
pšenični klas, bulke i ruže za rever. Neko kaže doći će milion
ljudi. Neko kaže dva. Prvi su već stigli.
Dobro jutro, Kosovo!
Na sam dan, zora 28. juna 1989...
Narod stiže na
Kosovo. Dobro jutro, Kosovo. Dobro jutro Gračanice. Dobro jutro Gazi
Mestan.
Ni milion, ni milion i po, ni dva.
Možda tri. Možda četiri miliona. Ni kosovske vitezove, niko nije
mogao da prebroji. Samo je nikao božur i osvanula Kosovka devojka.
Evo i potomka Orlovića Pavla. Doktor opšte medicine Radoslav
Orlović iz Gornjeg Strmca, direktor Medicinskog centra u Titovoj
Mitrovici. Orlović Pavle imao svoje bojište. Dr Radoslav ima svoj
veliki zadatak. I jedan i drugi junaci svog vremena.
Stvarno, gde je taj kompjuter koji može
da izbroji ove ljude na Gazi Mestanu.
U Gračanici. Na putu od Gračanice do
Gazi Mestana. Crkva daje liturgiju. Zvone zvona. Teku pojanja. TV
kamere beleže sve. Njegova svetost, patrijarh German s gostima.
Dobro jutro, Kosovo. Dobro jutro
Gračanice. Halo, svete, ovde Gazi Mestan.
Ljudi obukli svečana
odela. Decu za ruke vode. Nazdravljaju. Ko bi rekao da je ovaj narod
u krizi! Dragana Damjanović, učenica iz Beograda, kao da je sad izašla iz "Voga".
"Došla sam 'Putnikom'. Četrdeset
pet miliona. Ostajem tri dana. Od sad ću stalno da dolazim".
Violeta Andrejević mi na rever stavlja kosovski božur od svile.
Jedan cvet - milion.
I Violeta iz
Prištine po poslednjoj modi. Evo, Desanke Maksimović. Pesnička
mašina, "kraljica poezije", s belim šeširom.
"Neću
da govorim za novine. Hoću da budem danas kao seljanke".
Obrad
Savić iz Robaja, pošta Rajković, u zelenoj - Karađorđe anteriji.
Štikovane čarape, oputom pleteni opanci, nekoliko stotina miliona
platio odelo. Za ovaj dan. I on bi mogao u neki modni bazar. Ljubomir
Majić iz Zajače obučen po prvoj narodnoj modi. Samo nema šajkaču.
"Nisam je stavio, jer smo se u mom
mestu tako dogovorili. Lako je kapu staviti, ali je najvažnije kakva
ti je glava. Neki naši ljudi su rekli: Nećemo kape, da neko ne
pomisli da je propaganda. I, eto, dođoh na Kosovo gologlav."
Najmlađi s šajkačom, bez onih suvišnih kićenja, koja nekad
toliko mogu da pokvare ovu kapu, da čoveku zasmeta, bio je mali
Vlastimir Stojanović iz Crkvene Vodice kod Obilića. Tek mu dve
godine. A dovela ga baka Roksanda, da Stojanovići ostanu postojano
na Kosovu.
Gradimir Marinković je frizer za dame
u Čikagu. Rodom iz Kruševca. Doneo kameru. Snima za televiziju i
naše iseljenike.
"Prvi put sam ovde. Ali ću odsad svake godine
da dolazim. Danas je ovde počelo da nikad ne prestane."
Gradimir je iz rodnog Kruševca, poneće list vinove loze. Njegova
supruga Marina spremiće sarmice s kiselim mlekom, umesiti kolače i
pozvati goste. Da gledaju i plaču kako je bilo na Gazi Mestanu, u
Gračanici. Na Kosovu.
Od sreće da plaču.
Dobro jutro, Kosovo.
Podne na Gazi Mestanu. Zlatna tačka
istorije sveta. Novinari svetskih agencija u Pres centru ponavljaju:
"Halo, Madrid", "Halo, Tokio", "Halo,
London", "Halo, Njujork"... Halo, Halo. Ovde Gazi
Mestan. Ovde Kosovo. Šest vekova od kosovske bitke.
Helikopteri nadleću narod. Gde je taj
kompjuter koji može da izbroji ove ljude!
Sleće i helikopter koji svi željno
očekuju. Izlazi Slobodan Milošević. Aplauz. Frenetični aplauz.
Jedna žena se krsti.
"Zašto je važno moje ime. Važno je da
je stigao".
Stižu i drugi rukovodioci. Aplauzi, aplauzi.
Obezbeđenje na mukama. Čini se da malo preteruju. Ovo je narod koji
voli. Svi albanski nacionalisti u ovom času su daleko. Mnogi su,
kažu, otišli i iz Prištine. Protest.
Sve počinje na vreme. I himna "Hej,
Sloveni", i govor Slobodana Miloševića. "Živeo, živeo",
"Slobo, Slobodo". Aplauzi, aplauzi. Pesma ... Sunce na
Gazi Mestanu. Celo. Samo narod ne može sav. Kažu milion i po ostao
na putu od Gračanice prema Gazi Mestanu.
Žeđ, znoj, ali narod stoji. "Svaka
čast narodu", kaže inspektor SUP-a Niš Tomislav Mitić. I
doktor Hranimir Kostić, rukovodilac Civilne bolnice Niš odaje
narodu priznanje.
"Osim blagih sunčanica i sitnih povreda,
ništa drugo. Narod je sebe kao sat navio na zdravlje", kaže
lekar.
Pet popodne. Evo i onih koji su tek
stigli pred svečanu tribinu. "Ne mari, što je sve završeno.
Došli smo da se poklonimo senima kosovskih vitezova i da vidimo
mesto gde je bilo toliko ljudi kojima je govorio Milošević, kažu
Tomislav Dragutinović iz Orahovca kod Kotora, Dušanka Radulović iz
Sjenice, Mila Štaka iz Sarajeva, Raspopovići iz okoline
Danilovgrada, Obrad Pavlović, Pero Pelkić ...
Stotine, hiljade,
kažu milion i po njih koji su stigli, tek kad su oni koji su bili na
Gazi Mestanu otišli. Boje se da milicioneri koji su zaustavili
njihove autobuse na raskrsnici u Lapljem Selu, nisu to učinili
namerno. Da je to bila diverzija, kažu.
Spušta se noć. Gazi Mestan još nije
sam.
Dobro jutro, Kosovo.
Dan posle, 29. jun 1989...
Četvrtak.
Jutro na Gazi Mestanu. Juče je ovde bilo, tri miliona ljudi, kažu.
Neki misle - dva. Neki čak - četiri. Samo "Rilindja" piše
- "između šesto hiljada i jednog miliona".
Gde je taj kompjuter koji može da
izbroji ovaj narod. Ove ljude! Moderno vreme, moderan svet. Titov
narod slavi svoju istoriju. Hrabre kosovske zatočnike, prethodnike
Save Kovačevića, Šolaje, Sutjeske, Neretve. Ne prethodnike po
naciji i religiji, po mestu rođenja, već po hrabrosti i
požrtvovanosti.
Nije proslava na Gazi Mestanu srbovanje, popovanje,
kađenje i bosiljak. To je samo daleko putovanje do izvora.
Na Gazi Mestan, dan posle stižu
autobusi, automobili. Stižu ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Iz
sveta. TV prenos, štampa, usmena priča, novi poziv za dolazak.
Evo i vojnika kasarne "Josip Broz
Tito" u Prištini. Skidaju klupe, na kojima su sedele zvanice.
"Lepše je graditi, nego rušiti",
kažu. Anes Bjelak iz Prijedora, već pisao devojci Veri kako je juče
ovde bilo. Goran Jovan iz Pančeva pozdravlja suprugu Tatjanu i
kćerku Suzanu za njen prvi rođendan.
Jovica Bulić, RO "Interprojekt"
Beograd, šef je montaže i demontaže tribine. Priča nam da će
buket crvenih božura s bine na kojoj je govorio Slobodan Milošević
pokloniti kasarni "Maršal Tito".
Amblem šeststo godina
kosovske bitke, ponuđen gradu Prištini. Ako ne bude interesovanja,
i njega će dobiti vojnici.
"Kad umemo da čuvamo ljude, što ne
bismo umeli i znamenje", kaže starešina ove kasarne Dragan
Antić.
Još samo nekoliko minuta i odnose
govornicu, sa koje se narodu i istoriji obratio Slobodan Milošević.
Fotograf samo škljoca. Narod se slika na ovom mestu. Ne pita koliko
slika košta. Još samo minut. Minut samo i ostaje spomenik kosovskim
junacima. Nema ruke koja može da izbriše ni ono što se zbilo u
utorak (15)28. juna 1389. godine.
Ni ono što se juče ovde dogodilo,
u sredu 28. juna 1989.
Dobro jutro, Kosovo. Dobro jutro,
Gračanice. Dobro jutro, Gazi Mestan.
Baš dobro što je ovog leta ovde
cvetao božur od stiropora. I samo za uspomenu.
Napisala: Gordana Brajović (Praktična žena, 1989.)
