KUD Idijoti 1994: Čemu ta zvijezda? Nismo ustaše, četnici, fašisti, kurci-palci - mi smo partizani

Jul 1994: Osim mainstream Atomskog skloništa rock geografska karta Pule dugo godina nije ništa osobito pružala. Pojedinačni, ali malolitražni punk dometi početkom osamdesetih su ukazivali da se tamo ipak nešto ozbiljno svira, ali do konkretnih rezultata se teško dolazilo. Sve dok se, najzad, nisu pojavili KUD Idijoti!

Prvi znaci o njima su stigli putem koncertne kasete "Legendarni uživo". Za bend koji se tek probija krajnje neobično je delovalo da sebe krsti epitetom legendarnosti.

Postojale su samo dve opcije: ili su budale, ili su vrlo duhoviti. Ispostavilo se da su i jedno i drugo.

Zatim smo, u pravilnim vremenskim razmacima, počeli da dobijamo njihove singl ploče koje je objavljivao Boris Furlan za sopstvenu diskografsku kuću DID Koper. U svojim brzim, kratkim post punk pesmama sjedinjavali su bes, cinizam, zajebanciju prema svakom autoritetu, ali i sposobnost da skockaju gotovo pop zarazne refrene oko kojih se vremenom okupila publika koju nisu sačinjavali samo fah idioti.

Zatim su 1987. po glasovima publike pobedili na Subotičkom festivalu, i to u konkurenciji sa sastavima Mizar, Grad i Indust Bag. Na kompilacijskoj ploči "Najbolji uživo" sa tog festivala zabeleženi su u pesmama "Za tebe" i "Disco is not Dead".

Kako su sami kasnije tvrdili, ta pobeda im je ulila novu snagu. Naime, već su predugo tapkali u mestu, bez uspeha lutali od jedne diskografske kuće do druge i gotovo su bili na ivici da prestanu sa radom.

Onda su krenuli učestaliji nastupi u svim urbanizovanim centrima bivše Jugoslavije. Diskografske kuće su ih i dalje ignorisale. Sećam se da sam tadašnjem uredniku za domaću scenu u PGP RTB-u Aleksandru Pilipenku nosio njihove snimke i da je zaključio da to niko neće kupiti. Oni su naravno i tada štampali domaće tipove, koji, po definiciji, nikoga nisu zanimali, kao što to, uglavnom čine.

U diskografskom smislu, stvari su krenule kada se u njihovim životima izvesni pojavio mladi Nemac Berndt Šmit vlasnik izdavačke kuće "Incognito records", koji im je na albumu "Bolivija R’n’R" objavio snimke sa prvih singlova, plus neke studijske materijale.

Potom je, zahvaljujući zalaganju Borisa Belea iz "Helidona" i Vlade Stakića i Borisa Labudovića, koji su u to vreme radili u novosadskom magazinu "Stav", najzad došlo do realizacije njihovog prvog zvaničnog albuma "Mi smo ovdje samo zbog para" i, to 1990. godine.

Na njoj se našla kabasta obrada "Bandiera Rossa", njihovog koncertnog aduta, a zrelost su potvrdili pesmama kao "Minijatura", "Neću da radim za dolare", "Dan kad sam ostao sam" i drugim. U tom periodu oni definitivno izlaze iz uskog domena undergrounda, što potvrđuje nekoliko hiljada klinaca u beogradskom Domu omladine, ali i nastupi po potpuno zabitim mestima.

Nesrećnu ploču "Glupost je neuništiva" objavili su u jesen 1992., a o njenoj sudbini dosta će se govoriti i u ovom intervjuu. Najnoviji rad uputili su nam krajem prošle godine. Reč je o rekapitulacijskom kompakt disku na kome su se našli njihovi materijali (ponovo snimljeni), koji su nastajali u periodu od 1981. do 1985. godine.

Te stare pesme, čijim snimcima nisu bili zadovoljni, opravili su sada u mnogo boljim uslovima, priključili im dve nove (sasvim minimalističke) i dodali obrade pulskih novotalasnih sastava Gola jaja i Visoki napon. Tako je nastao kompakt "Tako je govorio Zaratusta".

Da su ostali imuni na sve gluposti kojima smo okruženi govori i podatak da su u pesmi "Io sono... dittatore" upotrebili glas Ljube Tadića sa ploče "Platon: Odbrana Sokratova i smrt". Da su ostali budale kao i ranije, govori upozorenje sa omota kompakta:

"Ovaj CD zabranjeno je presnimavati, ili iznajmljivati za novac. Tko to ipak radi, taj je kriminalac i magarac. I neka ide u pizdu materinu. Neka bude tako. Amen".

Paralelno sa delovanjem grupe pokrenuli su svoju firmu Bonaca (adresa V. Nazora 19, Pula) u okviru koje prodaju svoja izdanja i objavljuju pulske sastave. Tako su reaktivirali kultnu pulsku figuru Francija Blaškovića i njegov bend Gori Ussi Winnetou kome su prošlog leta objavili kasetu sa odličnim novim materijalom pod nazivom "Rolling Stronz's".

Francija su čak naterali da se ponovo popne na binu, i to u rock klubu "Uljanik". Nastupi mu počinju nedeljom u podne i teku pod nazivom "Kako popovima isterati ljude iz crkve".

Naime, Franciju, kao i mnogima od nas ovde, na živce ide novokomponovano interesovanje za religiju, pa pravi svirke i pijanke u vreme kada je misa. I kako kažu Idijoti uvek je puno veselog alkoholisanog naroda koji sa pažnjom prati Francijeve propovedi. A treba mu verovati. Mudar je to čovek. Uostalom, uskoro će postati deda.

Ne smirujući se samo na ovakvom vidu delovanja, prošle jeseni počeli su da objavljuju list "Čempress", jednu veselu i ironičnu novinu, kakva bi i nama dobro došla. Međutim, budući da su u poslednje vreme sve više angažovani oko koncerata svoje "Zaratusta Tour", Sale, Tusta, Fric i Ptica su zarad svirke malo batalili te vannastavne aktivnosti.

Ja sam ih, zahvaljujući dobrim telefonskim vezama, otkrio u jednom manjem nemačkom gradu, tokom serije svirki, gde su pravili pauzu, štemujući zid svom prijatelju kod koga su spavali.

Tako je nastao ovaj veseli intervju.

Pera: Šta se sve dešavalo sa bendom od početka rata, dakle negde od proleća 1991. godine?

Sale Veruda: Znači od osvita demokracije, ne? Poslednje koncerte, smo mi odsvirali maltene dva dana pred rat. U sklopu te turneje je bio koncert u beogradskom Domu omladine, zatim nastup u Daruvaru i na još par mjesta.

Odmah nakon toga, u vrijeme vojne vježbe u Sloveniji, ušli smo u studio i snimili album "Glupost je neuništiva". Onda je bio moratorijum na Brionima, nije se znalo što će biti sa državom, hoće li se raspast, tako da je sa tim albumom sve stalo, jer se preko noći desilo da se naš izdavač "Helidon" našao u drugoj državi.

Posle dosta komplikacija ploča je izašla nakon godinu dana, i to samo zbog toga što smo sa njima imali potpisan ugovor. Oni su na sve moguće načine nastojali da ne štampaju ploču, već samo kazetu, ali su po ugovoru to morali, i onako kukavički su štampali samo 500 komada. Objavili su još jedno 1000 kazeta, pa je ukupan draž oko 1500 nosača.

Ovih dana u Njemačkoj razgovaramo sa ovdašnjim izdavačem koji nam je objavio "Bolivia R’n’R" i on je pristao da na kompakt disku objavi taj prvi i treći album. Tako da će toga biti malo više, makar tu po Evropi, pa ako neko iz vaših krajeva zaluta, neka pogleda možda će naći i tu ploču.

Dakle, ukupna promocija ploče "Glupost je neuništiva" (bez obzira što je ona pokupila solidne kritike) nas je prilično deprimirala i postavilo se pitanje postojanja benda. Sada više nije tajna da smo bili u maloj krizi. Masa ljudi je prošla puno gore.

Pera: Oni se iz krize nikad nisu izvadili. 

Sale: Da, uglavnom mi smo dugo raspravljali o smislu postojanja grupe, mislim da smo to riješili i stali na noge. U međuvremenu se na jednom koncertu pojavio naš prvi izdavač, gospodin Boris Furlan, sa kojim smo imali i loših trenutaka svojevremeno, ali u pet minuta smo dogovorili da on bude izdavač novog materijala.

Stvar se ovog puta brzo odvijala, to nas je stvarno povuklo i evo radimo i sviramo. Što se šireg koncertnog delovanja tiče ja, sam jedno vrijeme zakočio bend, jer sam bio bez pasoša pa smo svirali samo po Hrvatskoj i Sloveniji. No, čim sam pre godinu dana nabavio pasoš malo smo mrdnuli. A i da smo imali te papire nije se moglo svirati, jer su nam tako uredile te demokratske državice da se sve svodi na malo veći logor.

Pera: Vi ste po meni bend koji je ratom ometen u razvoju, makar teškoće koje klinci imaju da bi došli do vaših izdanja izazivaju još veću glad za vama.

Sale: Tu se slažemo. Baš smo bili na pragu da odemo stepenicu više, a čini mi se da je zbog svih problema naš kult status još jači. Pisma koja sad dobivamo imaju još veću težinu. Prije su bila fanovska, a sada je to sa dosta životne filozofije.

Ali ima i tako nekih da se ne možemo načuditi. Naprimjer, neko iz Uroševca napiše da mu pošaljemo ploču i da će je platiti pouzećem. Ali iz ozbiljnih pisama je jasno da su svi rezignirani i razočarani zbog svega što se desilo, što je normalno. Iz Makedonije ništa dugo nismo dobili, iz Crne Gore nije nikad ni stizalo, iz Bosne trenutno ne možemo dobijati, tako da je jasno da pošta stiže iz preostalih krajeva.

Pera: Sada kad ste se ponovo upregli, kakav kurs je bend zauzeo?

Sale: Mi nismo imali neke duže pauze između koncerata. Više-manje uvijek sviramo.

Pera: Za vaš standardni zvuk vrlo neobično zvuči, gotovo unplugged verzija pesme "O bella ciao" koja je objavljena na kompaktu "Tako je govorio Zaratusta".

Sale: To sigurno nije znak, niti ukazuje put kojim će grupa ići.

Pera: Meni se čini da ste pokušali da je uradite slično zamišljenom originalu, načinu na koji su je pevali italijanski partizani.

Sale: To je istina, ona je full ideološki obojena i namjerno je stavljena na album da nervira, provocira, gnjavi, da svima jasno stavi do znanja naše političko mišljenje. Baš pre neki dan nas je ovdje riba novinarka pitala (još uvijek vučemo na koncertima ono platno sa zvijezdom) čemu ta zvijezda. Onda smo rekli da nismo ustaše, nismo četnici, fašisti, kurci-palci već da smo partizani he, he.

Pera: Kako u poslednje dve godine reaguje publika u Hrvatskoj, Sloveniji pa i na zapadu kada odsvirate "Bandiera rossa" i "O bella ciao"?

Sale: Prije dve godine, kada je, nazovimo tako, nacionalna euforija bila prilično jaka, u Rijeci smo bili na granici da nas izvižde. Malo su nas ispljuvali, pokazivali nam kurac i šta već sve prstima može da se pokaže. Prošlog januara, opet u Rijeci, mi nismo htjeli odsvirat "Bandieru", a oni su je sami otpjevali i jako ih je razljutilo što je nismo svirali. Mi je iz sasvim drugog razloga te večeri nismo svirali...

Pera: Niste je uvežbali.

Sale: Nemoj me baš povlačit za jezik, možda imaš pravo. Uglavnom, nedavno u Zagrebu, prije no što je koncert počeo, disk džokej je pustio verziju Pankrta, pa je to rulja složno otpjevala. Onda smo mi napravili svoje i bilo je sasvim očito šta se traži za bis.

Meni je to u Zagrebu bilo prilično šokantno, moram priznati. Ta pjesma odlično testira područja u kojima se nalaziš. Nedavno smo bili u Slatini, a organizator nas je pre nastupa zamolio ako možemo nekako da izvedemo naš program bez te stvari.

Uglavnom to je pjesma koja uspijeva iznervirati u sva vremena, i to mahom iste ljude, jer sve su to isti od prije pet godina. To nije nekih novih 20 miliona ljudi i ako ona nervira i sada, a i tada, to znači da je velika stvar.

Pera: Koliko znam vas su dugo zvali da svirate u Zagrebu, ali niste hteli i tek ste se nedavno odlučili.

Sale: Zagreb ima jednu veliku, specifičnu težinu, izraženu u dojč markama i onda je teško nać se sa organizatorima koji su voljni udovoljit našim zahtjevima. E, kada se to dogovori, onda dođemo i sviramo. Tako ispada da su oni za nas raspoloženi jednom godišnje.

Prošle godine smo promovirali "Glupost je neuništiva" na terasi omladinskog doma "Jabuka", i to je, Pero, na momente bio opasan koncert koliko je ljudi bilo. Fizički kolko može stati u jedan prostor toliko ih je te večeri bilo tamo. Svi koji su bili kažu da je taj rekord nemoguće oboriti, jer je dupke puno.

Pera: A odjek u medijima?

Sale: Da, mediji su se pretrgli, tako da meni nije jasno ko kakvo mišljenje ima o nama. Niko se nije oglasio. Početkom ovog aprila smo bili u "Kulušiću", raspoložena publika, dupke puno, navodno njih nekoliko stotina je ostalo vani, dobar koncert i opet po medijima muk i tišina.

A čak se osjeća i malo negativna reakcija, i to plasirana u "Glasu Istre".

Pera: Ima li dobrih riba na vašim koncertima?

Sale: Pravo da ti kažem, sve manje i manje.

Pera: Znači niste se etablirali? 

Sale: Valjda nismo, a i one znaju da smo poženjeni. Ono što ih se pojavi dođe radi Frica, večitog mladoženje.

Ni dinara državi

Pera: Posle ploče "Zaratusta", koji je reciklaža prošlosti, da li sada radite na novim pesmama?

Sale: Čim završimo sa svirkama, a ne znam kada će to biti, počećemo raditi nov materijal, a jedan od radnih naslova ploče bi mogao biti "Ni dinara državi". Možeš pretpostaviti kakav će biti stil.

To bi bilo kao da pitaš Partibrejkerse kakva će im biti sljedeća ploča. Ličiće na naše prethodne ploče, neće ličit na Pink Floyd, već vjerovatno upravo na Partibrejkerse, ha, ha. A kad će se ploča pojaviti, to me nemoj pitati.

Pera: Ptica, pošto si mi ti najozbiljniji čovek u bendu, reci mi kako teku svirke po Švajcarskoj i Nemačkoj, da li osvajate nove klubove, ili nastupate na istim mestima kao i pre?

Ptica: Čuj, mi smo već par puta bili u Švicarskoj i Njemačkoj, ali za neki spektakl potrebno je puno više ulagati. Naravno, najbolje bi bilo živjeti ovdje, tu gde je lova. Sada nam je najvažnije da se uključimo u holandsku distributersku kuću "Semafor", onda bi vjerovatno naše ploče bile po svim važnijim dućanima u Evropi.

Uglavnom, kada se vratimo kući razmislićemo da li u ovim godinama želimo novi početak i pokušaj da se probijemo u nekoj od država Evrope. Ili ćemo se ponovo vratiti na Istok, ko to zna. Što se tiče ovih svirki, imali smo zakazana četiri koncerta u Švicarskoj, ali kako nam je viza trajala samo tri dana, jedan nastup smo svratili za glavu, a zatim smo imali pet nastupa u Njemačkoj.

Prije toga smo imali dan za danom svirke u Hrvatskoj i Sloveniji, znači u četvrtom mjesecu jedno 17 koncerata, što je svojevrstan rekord, i po zaradi i po tome što smo tako puno zajedno. Ali nekako se trpimo i super nam je.

Pera: Interesuju li se mediji za vas?

Ptica: Dali smo par intervjua za fanzine, u ozbiljnijim novinama su izašle najave za svirke, a publika ovdje reaguje sumanuto. Jednostavno ne znamo koliko pjesama da sviramo, oni bi da nas drže na bini do jutra. Onda se kao smijemo, a između nas pričamo: "Dobro, šta hoće, kad će nas pustiti ća".

Jer obično su manji prostori, pa ne možeš zgibati, a na bini si već sat i po. Ma odlično je, od prve pjesme krene ludilo. Taj jezik, hrvatsko-srpski, ili obrnuto, ovdje nije nikakva prepreka. Ma, pazi, to je sve sasvim normalno. Kao da dođemo svirati u Kragujevac, Smederevsku Palanku i Smederevo, nema se tu mnogo pričati.

A postoji mogućnost da budemo predgrupa njemačkom sastavu Toten Hozen.

Pera: Reci mi nešto više o tvom i Fricovom angažovanju u "Uljaniku".

Ptica: Moj rad tamo je prestao 1990. Radio sam kao električar, pa sam dao otkaz. Fric je prije četiri godine dao otkaz u medicinskom centru onog trenutka kada ga je doveo u red, sve je stavio u centar. E, nedavno smo počeli raditi kao urednici u rock klubu "Uljanik". Klub je prešao u privatne ruke, gazda ima povjerenja u doktora Frica, a ovaj u mene. Tako da je Fric art direktor, a ja sam mu pomoćnik i ravnatelj.

Od kad smo mi krenuli, bilo je dosta stranih gostovanja, bili su Englezi Seven Kevins, zatim Nizozemci i Nizozemka Bambics, zatim alternativno kazalište "Telepatic Inernational Group", oni su Danci, a glavni dečko je iz Osijeka.

Krajem januara kao glavne zvezde imali smo UK Subs. Dogovaramo da radimo i Napalm Death.

Što se tiče domaćih snaga, tu su manje-više bili svi. Ovog ljeta se u Puli pripremaju četiri festivala, od kojih će vjerovatno najjači biti Art and Music Festival koji slavi drugu obljetnicu. Na jednoj tvrđavi će biti punk festival, a možda ćemo mi za naše zadovoljstvo realizirati drugi po redu M.U.J.O. Days.

Tu bi smo pozvali neke bendove koji nam se sviđaju, radili bismo propusnice i plakate, najviše se palimo to da radimo. Je li Pero, da li još uvijek imaš bradu i brkove?

Pera: Imam.

Ptica: E, ja sam sada pustio brkove, pa mi ovi iz benda kažu da izgledam kao napušeni Meksikanac. Evo ti sad Tusta.

Verzija iz šume

Pera: Ti si se, Tusta, preselio van Pule i kada su mi tvoji iz benda pisali, uvek kažu da te retko viđaju i kako si se posvetio uzgajanju povrća i dece, da li je to istina?

Tusta: Istina čovječe, susedi se oduševljavaju mojim pomidorima (paradajzima). Ali, glavna stvar mi je uzgajanje djece. Produktivan sam, a još uvijek radim u "Uljaniku". Malo pomažem tu proizvodnju brodova. To pomalo zaostaje, vjerovatno zato što dosta falim sa posla.

Pera: Reci mi, kako je na tebe delovao raspad zemlje i drastično sužavanje prostora za svirke.

Tusta: Bolje me to nemoj pitati. Nadugačko bi trajalo da odgovaram. Sad mi se čini da imamo mnogo više energije na svirkama. Jer nakupi se sve to.

Pera: A kako ste birali materijal za kompakt "Zaratusta"? 

Tusta: Neke od tih pjesama nismo svirali punih deset godina, ali smo sve to uvježbali za manje od mjesec dana. Radili smo u odličnoj atmosferi i celu stvar snimili za jako kratko vrijeme.

Pera: A čija je bila ideja da "O bella ciao" onako zazvuči? 

Sale: Evo mene opet, vidim Pero da te ta verzija mnogo muči. Mislim da je to krenulo od Frica. Onaj ritam koji počinje u uvodu kao ritam mašina to je zapravo glas. To sam sve ja otpjevao element, po element, zapravo sam simulirao bubanj.

U pjesmi nema nijednog studijskog efekta. Taj dan jedan od sponzora koji su brinuli da ne budemo gladni i žedni doneo je bocu votke, jer je imao rođendan, pa smo sve to začinili jednim zborom koji je na kraju zvučao dosta pijano.

Dakle, Fricova je bila ideja, a ja sam dovoljno dobar muzikant da to realiziram. Ovo je zaista ispalo starinski, a ranija verzija je dosta moderna.

Fric: Alo, Pero, evo ti prave istine o toj pjesmi. Ptica to nije mogao odsvirati na bubnjevima. Taj ritmić njemu nije nikako išao, pa smo rekli ma dajmo napravit partizansku verziju. Fuul da zvuči kao iz šume.

Pera: Šta je bilo sa sastavom Lokalni Band, Radnički koji ste napravili ti, Sale i Ptica?

Fric: U zadnjem "Feral Tribunu" su za LB Radnički napisali da su KUD Idijoti jedini bend koji ima ilegalno ime. Ma, sve su to Idijoti, veoma je slično ovome što standardno sviramo. Pravi razlog za pravljenje benda je taj što nam je Tusta išao na kurac, pa smo ga htjeli izbaciti iz grupe.

U međuvremenu se štošta promijenilo, on je počeo gledati i drugi program na televiziji, ne samo prvi, skužio je da ipak nije sve kao što je on mislio i malo smo se ideološki približili. Na kraju krajeva, toliko je dugo sa nama da ne bismo izdržali bez njega. Treba neko i hrkat po noći i prditi, pa smo rekli neka ga. Šta bi on na kraju, troje djece ima.

Pera: Šta se sad pretvarate u socijalnu ustanovu? Nego, reci mi šta ste kao Radnički svirali?

Fric: To je bio jedan program od pola sata. Svirali smo neke pjesme od pulskog sastava Problemi koji je radio u vrijeme punk vala i nešto svojih pjesama. Rulja se smijala, Sale je pjevao, ja sam svirao bubanj, a Ptica bas. Ionako Ptica ne zna ni bubanj svirat, a kamoli bas. Nameravamo i snimiti singl, čisto radi zajebancije.

Pera: Da li vaša firma "Bonaca" nešto radi?

Fric: Izdali smo Franciju Blaškoviću onu ploču, a momentalno samo skupljamo pisma i narudžbenice, i to gomilamo. Ne stižemo ništa uraditi.

Pera: Vas trojica više niste zaposleni u državnim firmama. Šta onda radite?

Fric: Ma, samo se svirkom bavimo. Vucaramo se po toj Slovenijici, malo ovdje, malo po Hrvatskoj, uglavnom živimo od svirke kao i prije.

Pera: Vi nemate problema sa vizom za Sloveniju kao Bajaga?

Fric: Ne, mi smo još uvijek u dobrim odnosima. Mada se ovi iz Zagreba žale da ne prolaze glatko preko te granice. Ovi naši carinici nas već znaju, kontaju ko smo i šta smo, pa nema nikakvih problema.

Pera: A šta ti misliš o tome što Bajagu zatežu za vizu?

Fric: Ma, šta da ti kažem, to mi je glupo. Baš nedavno kad smo putovali po Sloveniji, stalno se zezali i govorili: "A je lijepa ova naša Juga".

Pera: E, drago mi je što ste ostali isti. Hajde sad udrite po tom zidu, a sutra po publici. Da vas zapamte.

Razgovarao: Petar Janjatović (Ukus nestašnih, 1994.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate