Stevan Pišta Horvat, životna priča vojvođanskog sportiste veka: Zvuci naše himne vredniji od zlata

Maj 1976: Početkom proleća godine 1948, u vojvođanskoj štampi je prvi put zabeleženo ime Stevana Horvata, mladog člana rvačkog kluba "Polet" (docnije "Radnički" pa "Elektrovojvodina") iz Sombora; a početkom ovog proleća, novosadski dnevni list "Mađar so" počeo je da objavljuje feljton kolege Zoltana Santoa o Horvatu - u nastavcima, svakog petka preko cele stranice lista.

Posle sedam ranijih nastavaka, ove nedelje je reč tek o prvim značajnijim trofejima i titulama što ih je Stevan Horvat osvojio...

Već ova dva podatka bila bi dovoljna da čoveku koji se ne interesuje mnogo za rvanje i za sport uopšte - nagoveste šta je i koliko je ime ovog šampiona moralo da znači negde između 1948. i 1976; a čitaoce koji su se tokom tih godina iole interesovali za zbivanja u našem i svetskom sportu - ovi podaci podsetiće na jednu od najblistavijih, najdužih i najnesumnjivijih karijera posleratnog jugoslovenskog i svetskog sporta.

Neposlušnost poslušnog sina

Gotovo kao simbolični nagoveštaj svih onih prepreka koje će narednih godina i decenija morati da savladava, mladi takmičar je, posle pojave svog imena u novinama - sa nepunih šesnaest godina - imao žestok razgovor sa ocem:

- Izvukao sam "deblji kraj", ne samo na rečima, i morao sam da mu obećam da ću ostaviti rvanje, kojim sam počeo da se bavim tek nekoliko meseci ranije...

Sin poljoprivrednika, i sam veći deo života upućen na tegobne poslove vezane za selo i za zemlju - pošto u mladosti, zbog svoje neukrotive prirode, nije uspeo da održi slogu s majstorom kome su ga bili dali na zanat - Stevanov otac Ferenc Horvat video je u izučavanju zanata jedini pravi put za sina-jedinca; a u sportu - opasnost po ostvarivanje toga cilja kojeg nije hteo da se odrekne.

Stevan, opet, nije mogao, za razliku od drugih sportova - u kojima se takođe s uspehom ogledao - da se odrekne rvanja:

- Otac me vaspitavao vrlo strogo, i uvek sam ga slušao, a tada prvi put nisam: radio sam i učio zanat, ali nastavio sam i da se bavim rvanjem.

Rođen u Svetozaru Miletiću, selu kraj Sombora, Stevan je godine do polaska u školu proveo na salašu kilometrima udaljenom od sela, gde mu je jedini drug u igri bio pas Virgonc (Žustri) s kojim je čuvao stoku, a najzabavnija zapamćena "igračka" - jedan jež što ga je Virgonc pronašao u kukuruzima; a najavljeni prolazak jedne svadbene povorke putem u blizini salaša bio je neviđeni događaj o kojem se sanja i koji se pamti.

Posle toga, selo je moralo delovati kao veliki grad, a Sombor - kao metropola; a tek izlazak na sportsko borilište u njemu, pa prve pobede i aplauzi, pa ime u novinama!

- Završivši zanat, pedesete godine, zaposlio sam se u Somboru kao kvalifikovani stolar - što

mi je bilo zanimanje i sledećih trinaest godina - i uz to se godinu dana bavio rvanjem u Somboru; zatim sam godinu dana proveo u Subotici, u "Spartaku" - koji je imao nešto bolje uslove za rad i tada najjaču ekipu u zemlji - a onda sam pošao u Armiju...

Ubrzo posle toga počeće, i tokom narednih 15 godina potrajati, period u kojem će Stevan Horvat braniti boje Jugoslavije na najznačajnijim takmičenjima širom sveta - i na svim kontinentima sem Australije; ali, tada, 1954, posle demobilizacije i dolaska kući, u selo, jedva da je i sam mogao nešto od toga da nasluti.

Znao je jedino da neće i ne može da ostane kod kuće:

- Razumeo sam roditelje i njihovu želju da me uskoro ožene, da živimo zajedno ili bar u blizini, ali nisam mogao, i po drugi put nisam poslušao oca: spakovao sam ono malo stvari što sam imao u jednu torbicu i krenuo za Beograd. Mesecima mi nisu odgovarali na pisma, u nadi da ću se predomisliti.

Zaposlivši se u stolarskoj radionici u kojoj će raditi do 1963, mladić je obezbedio ono osnovno za život, i bio je zadovoljan; uostalom, od detinjstva je navikao da ne traži od života mnogo u materijalnom smislu, a tu osobinu je i sačuvao.

- Pedesetpete, bio sam prvi put na Svetskom prvenstvu, održanom u Karlsrueu. Nisam mnogo uradio, ali koristilo mi je.

Put ka potpunom čoveku

Već naredne godine, osvojio je drugo mesto na Prvenstvu sveta - iza olimpijskog pobednika; 1957, prvo mesto na međunarodnom takmičenju "Trofej Jadrana" u Opatiji i drugo na Svetskom festivalu omladine i studenata u Moskvi; 1958, četvrto mesto na Prvenstvu sveta u Budimpešti; 1959, u Bejrutu, postao je prvi put prvak Mediterana, a 1960. prvi put prvak Balkana, dok je na Olimpijadi u Rimu zauzeo četvrto mesto; 1961, osvojio je po drugi put prvenstvo Balkana i drugo mesto na Prvenstvu sveta u Jokohami (Japan); 1962, ponovio je oba uspeha iz 61; 1963, u Helsingborgu (Švedska), postao je prvi put prvak sveta; 1964, bio je peti na Olimpijadi u Tokiju; 1965 drugi na prvenstvu sveta u Tampereu (Finska); 1966, u Toledu (država Ohajo, SAD), ponovo prvak sveta; 1967, u Tunisu, ponovo prvak Mediterana; 1968, na Olimpijadi u Meksiku, zauzeo je drugo mesto...

Tada, posle slavlja koje mu je priređeno u rodnom Svetozaru Miletiću - posle jednog manjeg i zvaničnijeg u Somboru - otac ga je zagrlio i zahvalio mu za sve; Stevan mu je uzvratio, i obojica su zaplakali - zaboravivši sav onaj dinamizam, "tvrdo srce" i oštrinu koji su im obojici svojstveni, i koje Stevan danas ume da ispolji prema svojim sinovima.

Njegova neodustajanja od borbe i sa zadobijenim težim povredama, pa i prelomima - poslovična su; ako su mu u takvim prilikama lekari, treneri i prijatelji samo savetovali da odustane od takmičenja - i u tome ne uspevali - na Olimpijadi u Tokiju, gde je iščašio levi skočni zglob, pokušali su da mu zabrane dalje takmičenje, i opet nisu uspeli:

"Moram da se takmičim!", rekao je, i zatim u tri borbe odneo pobedu, jednu rvao nerešeno, jednu izgubio - a stvarnu vrednost njegovog tada osvojenog petog mesta podvukao je i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, kojim ga je posle toga odlikovao predsednik Tito.

- Kad biste vi znali kakvo je to osećanje kad negde u svetu stanete na pobedničko postolje, svira se naša himna i diže naša zastava... To je nešto veličanstveno, neopisivo, što ja ne umem da vam izrazim, ali vredno najvećeg, nadljudskog napora; i nešto što se ničim drugim, nikakvim zlatom i blagom ne može nadoknaditi!

Zajedno sa Branislavom Simićem, Stevan Horvat je umeo i drugačije da se založi za dostojanstvo te zastave: januara 1966, na velikom "Turniru osam nacija" u Švedskoj - na kojem je i ranije i kasnije osvajao zlatne medalje, a te godine učestvovao kao gost zrenjaninskog "Proletera" - ispostavilo se, na samom početku takmičenja, da naše zastave nema na jarbolu.

- Našavši se u neprilici, domaćini su se izvinjavali, uveravajući nas da drugu nemaju. Simić i ja postavili smo uslov: ili ni druge zastave neće biti podignute, ili mi odustajemo od takmičenja. Rvači ostalih zemalja su nas razumeli i podržali, i turnir je održan bez nacionalnih znamenja...

... A Horvat je na njemu osvojio još jednu zlatnu medalju, njemu u nizu drugih posebno dragu.

Ali, jedna druga mu je možda ipak najdraža, jer je jedinstvena: u trećem kolu Prvenstva sveta u Toledu, iste godine, sudije su diskvalifikovale dvojicu od šestorice glavnih favorita za prvo mesto - ranije prvake sveta i nosioce olimpijskih medalja - pod sumnjom da udešavaju rezultat meča.

Do toga trenutka najuspešniji takmičar u svojoj i njihovoj, lakoj kategoriji, Horvat je tom diskvalifikacijom praktično imao otvoren put do pobedničkog postolja i zlatne medalje; ona mu, međutim - takva - nije bila potrebna:

- Hteo sam medalju, ali onu s pravim sjajem, tim više jer su me pred polazak preko Okeana neki ljudi pitali zar nisam prestareo da bih je povratio od Rusa Sapunova... (takmičara koji mu je preuzeo primat godinu dana ranije, u Tampereu, kao podjednako uspešan ali na vagi nešto lakši - prim. red.) Tražio sam od žirija da ne uvaži odluku sudija, zasnovanu na sumnjama bez dokaza; uspeo sam, i takmičenje je nastavljeno kao da se ništa nije desilo. Na drugu titulu prvaka sveta, koju sam u daljim regularnim borbama osvojio - nije, tako, pala ni najmanja senka...

Naprotiv, povećan joj je sjaj: Međunarodna nagrada za ferplej, najveće priznanje koje jedan sportist može da dobije izvan sportskog terena - i koje, nastavljajući ideje osnivača modernih olimpijskih igara Pjera de Kubertena, dodeljuje Međunarodna organizacija sportskih novinara, tada sa sedištem u Parizu - dodeljena je 1966, kako su sve svetske novinske agencije javile, upravo našem Stevanu Horvatu.

Kao prvom, zasad i dosad jedinom rvaču na svetu, i jedinom jugoslovenskom sportisti; kao čoveku koji je - prema definiciji tadašnjeg francuskog ministra omladine i sportova Fransoa Misofa, izraženoj u tekstu čestitke Horvatu - na delu dokazao da:

"... sport nije sam sebi cilj nego (je) sredstvo da se postane potpun čovek"...

Borba za afirmaciju mladih

Kako se, po iskustvu Stevana Horvata, postaje sportist svetskog formata, i onaj "potpuni čovek"; i šta biva posle toga, kada takmičarskoj karijeri dođe kraj?

- Za takvu karijeru potreban je i talenat, urođena sposobnost i smisao za sport, ali ono glavno za budućeg šampiona - to su rad i odricanje, odricanje i rad. Kao takmičar, ja sam svakodnevno trenirao, pred velika takmičenja i po pet sati dnevno, nikada kap alkohola nisam popio, nikad cigaretu zapalio, a odlazak na spavanje u deset uveče bio je za mene zakon, svetinja. Kad sam zasnovao porodicu, pre šesnaest godina, rekao sam svojoj drugarici Margiti: 

"O svemu ćemo razgovarati i dogovarati se, sve raditi sporazumno; jedino o sportu, o stepenu mog angažovanja u njemu - razgovora ne može da bude!"... 

Pristala je, a šta je to značilo samo ona može da vam kaže: između ostalog, do kraja karijere - do godine šezdeset devete - na prste jedne ruke mogle su da se izbroje subote i nedelje koje sam u toku godine proveo kod kuće a ne na pripremama ili takmičenjima, u zemlji ili po svetu. Jedva da smo znali šta je to bioskop, pozorišna predstava, a o izlasku sa društvom nije bivalo ni govora...

Ako se još ima u vidu da je Stevan 1962, kao prvak sveta, prekinuo radni odnos i - na predlog Rvačkog saveza Jugoslavije, sa stipendijom u visini dotadašnje plate - upisao Saveznu višu prednjačko-trenersku školu u Beogradu i završio je učeći između treninga i takmičenja, u adaptiranoj garaži površine 13 kvadratnih metara u ulici Narodnog fronta - u kojoj je porodica živela do 1962, i gde su na svet došli i sinovi Žolt i Atila; da je, zatim, 1969. upisao, kao vanredan student, drugi stepen studija na Fakultetu za fizičku kulturu Sveučilišta u Zagrebu i diplomirao 1972. radeći za sve to vreme u Pančevu - godinu dana kao profesionalni trener rvačkog kluba "Dinamo" za koji se po potrebi i takmičio, zatim kao nastavnik sa jednim i po radnim vremenom u školi "Boris Kidrič" i kao amaterski trener "Dinama", podižući generacije danas afirmisanih mladih takmičara; ako se, dakle, sve to ima u vidu, slika napora i odricanja koje su Margita i Stevan prihvatili postaje potpunija.

Ali još ne i potpuna!

Šta je, koliko je Stevan Horvat dobio za svoje uspehe, za svoj doprinos jugoslovenskom sportu i njegovom ugledu u svetu?

- Materijalno, malo; u stvari, sem redovnih ili uglavnom redovnih stipendija koje su nam omogućavale da pored Margitine plate skromno živimo i podižemo decu, i sem nagrada za najveće međunarodne uspehe po pravilima SOFK-e, umanjenih za porez - skoro ništa... da, i dvaput sam dobio jednokratnu pomoć, naknadno, kad sam završio studije u Zagrebu, inače kompletno finansirane iz kućnog budžeta.

Ali zato društveno, društveno sam dobio mnogo, tu stvarno mogu da se pohvalim: da spomenem samo Majsku nagradu šezdeset treće, Oktobarsku nagradu grada Beograda šezdesetpete - i, ona najlepša i najveća priznanja, tri prijema kod druga Tita!

Od 1973. stručni saradnik Zavoda za fizičku kulturu Vojvodine u Novom Sadu - pošto je teška srca, posle gotovo dve decenije, napustio s porodicom Beograd, taj "grad raširenih ruku" - od prošle godine je na Katedri za borilačke sportove Fakulteta za fizičku kulturu Univerziteta u Novom Sadu; zasad kao asistent, pošto još nema dovoljan broj objavljenih radova za izbor u viša zvanja.

Treći stepen studija, započet u međuvremenu, planira da okonča naredne godine - trenutno se "rve" sa Gajtonovom Medicinskom fiziologijom, impozantnim udžbenikom za studente medicine - i da, tako, postane jedan od prvih magistara fizičke kulture među doskorašnjim šampionima...

A doktorat, posle toga?

- O tome je još rano govoriti, polako! Važno je da i među bivšim rvačima bude još emancipovanih, obrazovanih ljudi, koji će umeti da se na pravi način založe za sportski i ljudski razvoj, za društvenu afirmaciju i budućnost takmičara - koji su, kao i bokseri, po pravilu iz radničkih porodica - za to da se taj takmičar ne nađe, kao ja, u čudu kada ljudi iz kluba ili reprezentacije prestanu da ga vode kroz život; i da se školuje na vreme, pored ostaloga...

Stevan Horvat već danas ima priliku da radi na tim ciljevima - kao član Saveta svog Fakulteta, kao član Naučno- nastavnog veća, Veća godine i sekretar aktiva Saveza komunista; kao - od 1974. godine - trener juniorske i omladinske rvačke reprezentacije Jugoslavije, kao predsednik Stručne komisije Rvačkog saveza Vojvodine, član odgovarajuće komisije Rvačkog saveza Jugoslavije, član sudijske organizacije...

... Ali, kako je sada s vremenom; ima li mnogo dana kao što su bila ona dva u kojima je vođen razgovor za ovaj napis - u šest - sedam nastavaka, u pauzama između časova na Fakultetu i dva sastanka u Novom Sadu jednog dana, i sastanaka u Beogradu i Pančevu, sutradan?!

- Kad sam se na turniru "Trofej šampiona", u Hali sportova na Novom Beogradu, zvanično oprostio od reprezentacije - bilo je to godine šezdesetdevete, meni je bilo tridesetsedam - Margita je odahnula: "Najzad!"... A vremenom, čak i ubrzo, izišlo je na isto: pre nekoliko dana, kad sam se vratio iz Sovjetskog Saveza, jedan od sinova me dočeka uzvikom: "Evo, stigao nam gost!"; i zaista, poslednjih godina sam opet sve češće neka vrsta gosta u kući. Ali, moraću da se oslobodim nekih zaduženja - zbog učenja!

E pa srećan rad, Stevane, šampione na strunjači i u životu; za čoveka koji je tolike teške i velike protivnike položio na pleća - nijedan novi, koliko god ulivao poštovanja, ne može i ne sme da bude nesavladiv.

Pa zvao se on i Gajton, ili bilo kako mu drago...

Napisao: Željko Šarčević (TV novosti, 1976.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate