I kakvim bi se to čarobnim računicama jedan tako luksuzan hotel mogao da pretvori u radničko odmaralište?
Ali, čudo se lako ne događa. Nije se dogodilo ni ovog leta na Svetom Stefanu - vest je bila pogrešna.
Paraćinskim staklarima, istina, pružila se prilika da uživaju u raskoši svetostefanskih obala, ali s one druge strane, iz kućica viza-vi ostrvceta.
Osim kratkotrajnog uzbuđenja, koje je izazvala ova senzacionalna vest, ni ovog žarkog leta u gradu-hotelu nije se dogodilo ništa novo.
Uobičajenim ritmom - dokono, za one, koji, zahvaljujući dubini svojih džepova, mogu da sa svetostefanskih terasa uranjaju svoje brige pravo u plavomodre zenice Jadrana, ubrzano do samouništenja, za one koji moraju doslovce da se drže načela da se gostu sve mora ispuniti - pulsira skraćeni život ovog grada bez pravog gradskog lika.
U njemu se, dosledno tradiciji, i sada, najmanje, ili gotovo nikako ne čuje maternji jezik podneblja.
- Puni smo kao šibica - čuli smo jedne avgustovske večeri od Milenka Milivojevića, šefa prodaje, koji je časak pre toga na odličnom engleskom vodio neuobičajeno žučan razgovor s jednim dobronamernikom. - Nudimo mu "Maestral". Ako mu se ne sviđa, može da spava pod vedrim nebom - dodaje iznerviran.
- Ništa mu više ne možemo ponuditi. Kapacitet nam je 220 ležaja, trenutno imamo 250 gostiju.
I "ptičje mleko" ...
Puni, i prepunjeni kapaciteti, za Sveti Stefan mogu da budu dvosekli mač. Zakoni ponude i potražnje ovde se razlikuju od onih u masovnom turizmu, gde zarada prevashodno zavisi od broja gostiju.
Svoju ekonomsku računicu na Svetom Stefanu ne zasnivaju na rasprodaji usluga, već na dubini džepa pojedinca, njegovoj galantnosti i sklonosti da priušti sebi sve što mu padne na pamet.
- Više ponekad vredi jedan ekstra gost nego pun hotel - deviza je visokog turizma, koja i ovde dobija svoju potvrdu.
Imati priliku nekoliko dana gostiti jednog takvog parajliju koji često poželi "ptičje mleko" ravno je sreći, i punoj kasi. Takvi gosti se dugo pamte i uvek priželjkuju.
Među gostima Svetog Stefana bilo je mnogo poznatih imena iz sveta umetnosti, politike, biznisa. U čuvenoj "Vilil 118" boravili su književnik Alberto Moravija, holandska kraljica Julijana, kralj Umberto, princeza Margareta, slavna filmska diva Sofija Loren i njen muž Karlo Ponti, Monika Viti i drugi, ali se najviše pamti boravak ekstravagantnog francuskog bankara Luja Pastera, unuka slavnog pronalazača vakcine protiv besnila, od pre tri godine.
Svojom galantnošću zasenio je sve prethodne stanovnike skupocene "Vile 118", ali je svojim neobičnim zahtevima zbunjivao osoblje hotela.
Taj čudni starac darežljivo je plaćao samo za jednu večeru pet miliona starih dinara i u proseku dnevno ostavljao u hotelskoj kasi oko tri miliona, ali bi sutradan odlazio u kancelariju direktora sa zahtevom da mu se da popust od 10 odsto za taksi do Budve ili za tri đusa!
Potraga za golubovima
Svojim cenama Sveti Stefan je još uvek nedostupan domaćem gostu. Izuzev davnašnjih iseljenika, ovde ne borave čak ni naši gastarbajteri koji su se bolje snašli u belom svetu. Oni se zadovoljavaju "Maestralom" i "Miločerom", gde dnevna cena pansiona iznosi 32 dolara za strance i oko 450 dinara za Jugoslovene.
Poslednjih godina zapaženo je da u ova dva hotela visokog ranga domaći turisti sve više potiskuju strance. Istina, strani gosti još uvek prednjače, ali se taj odnos znatno izmenio - u "Maestralu" čak 60:40.
Ma koliko se činilo luksuznim i skupim letovanje u jednom od najekskluzivnijih letovališta Evrope, cene Svetog Stefana na svetskoj turističkoj berzi su bagatelne.
Kad se ima u vidu njegova namena, ekskluzivnost predela i kvalitet usluga (ovde o 220 gostiju brine 150 zaposlenih), dnevni polupansion u dvokrevetnoj sobi od 35 dolara po osobi je minimalna cena koju takav gost plaća.
Dva obilna obroka - engleski doručak i večera koja traje puna dva časa, dovoljni su da štedljivi gost ne mora za hranu da potroši više ni centa! Na sreću, ovde se ne štedi, inače bi jedina računica bila da se na kapije Svetog Stefana stavi katanac.
- Naš gost ne dolazi samo da se sunča i kupa, već da uživa i da troši - kaže Ivo Armenko, direktor OOUR "Sveti Stefan". - Moramo mu za to stvoriti uslove i striktno se držati pravila: sve što gostu obećamo moramo i ispuniti. Pa i više od toga - sve što je moguće.
Ovde, postalo je to pravilo, najpoželjniji su oni gosti čiji su prohtevi veći. Jednom prilikom grupa američkih sladokusaca poželela je da u meniju ima golubove punjene pilećom džigericom.
Iskušenje nije bilo bezazleno. Kako naći pitome golubove u kraju gde nebom vladaju orlovi i galebovi?
Neko se, ipak, dosetio: Vojvodina je puna tih, za ovaj kraj retkih ptica, a nije ni tako daleko - "svega" nekoliko stotina kilometara!
Valjalo je samo "skoknuti" i doneti ih. Iznenađenim gostima željeno jelo servirano je istoga dana uveče, a to zadovoljstvo koštalo ih je "samo" po 25 dolara.
A "zvezde" ne sleću
Sezona odmora još traje, pa niko tačno ne zna koliko je bilo rodno ovo turističko leto. Na Svetom Stefanu zadovoljno trljaju ruke.
- Imamo razloga da budemo zadovoljni. Letošnji gosti trošili su u proseku dnevno šezdeset dolara - kaže Milenko Milivojević.
Prošle godine Sveti Stefan se nije mogao pohvaliti da su ga turisti opsedali, pogotovu ne oni sa dubokim džepovima.
Sada se stanje znatno popravilo, ali još uvek ne toliko da bi mogli biti zadovoljeni svi kriterijumi visokog turizma i podmireni ogromni troškovi koje mora da snosi jedan ovakav objekat.
Jer, kad gost oko kojeg trči pet-šest konobara, kome je pružena mogućnost da sedi i smišlja šta bi poželeo, ode posle deset dana sa Svetog Stefana olakšan samo za 600 dolara, onda je sigurno da mu nije ponuđeno mnogo toga što bi ga navelo da češće poteže svoj novčanik.
Ili, možda, to i nije bio gost odgovarajućeg ranga?
Za letošnje goste Svetog Stefana može se reći da je to bio skup intelektualaca, lekara, inženjera, pravnika. Drevna tvrđava izgledala je šarmantnije i življe. Sedokosu gospodu iz ranijih godina, čija je prosečna starost bila šezdeset godina, zamenila je znatno mlađa klijentela - četrdesetpetogodišnjaci, u proseku.
No sve to nije garancija da se na Sveti Stefan uputio onaj pravi, visokoproduktivni putnik.
Kao da je nastalo zatišje, odavno već u ovaj turistički hram nije sletela nijedna "zvezda" džet-set društva, poput one pompezne posete Sofije Loren i Karla Pontija, koja bi bila neodoljivi reklamni mamac za bogati snobovski svet.
- Prodaja preko turističkih agencija koju sada praktikujemo, nimalo nam ne odgovara - smatra Milenko Milivojević. - Umesto da slobodnom ponudom biramo goste, nametnut nam je onaj koji prvi izvrši rezervaciju. Slobodnom prodajom "naseljavamo" jedino "Vilu 118". Dnevna cena u njoj kreće se između 380 i 450 dolara za četiri osobe.
Slabom reklamom i neadekvatnom ponudom i prodajom teško je izdržati konkurenciju na svetskoj berzi turizma najvećeg nivoa.
Nije zato čudo što je poslovni saldo Svetog Stefana na kraju prošlogodišnje sezone bio ravan nuli, ili što konobar na primer, ovde ima platu svega 2.800 dinara.
A Kastro, Branko, Gojko ... su vrhunski majstori svog zanata, koji, uz to, govore po 3-4 strana jezika.
Poređenja radi, recimo da najprosečniji konobar, koji služi goste u odmaralištima u susednim Bečićima, ima skoro dva puta veći lični dohodak.
