April 1974: Četvrtak uveče u
Novom Sadu. Evropsko prvenstvo u stonom tenisu. Ostalo je još dva
sata do početka meča koji imam sa Francuzom Birošeom. Šta li me
čeka na ovom prvenstvu?
Nije li, možda, ona meni davno znana
prejaka želja da budem prvi, da stanem na pobedničko postolje, da
osetim na grudima odlikovanje, počela možda da jenjava? Da me
napušta? Ne mogu da odgonetnem. Verovatno ću to znati kad budem
večeras za teniskim stolom.
U toku ekipnih borbi, prošlih dana, to
osećanje je sve vreme bilo u meni.
Ali, možda je ono dolazilo iz
saznanja da mi, Jugosloveni, lagano gubimo značaj koji smo dugo
vremena imali u stonoteniskom svetu. Da li ću se isto osećati kad
je reč i o ličnom prestižu?
Odmaram se u hotelskoj sobi i, umesto
da se koncentrišem, puštam na volju sećanje. Preturam po mom
desetogodišnjem životu sportiste. Sećam se borbi sa pet evropskih
i pet svetskih prvenstava, na kojima sam učestvovao, Malme,
Ljubljana, London, Stokholm, Lion, Minhen, Moskva, Nagoja, Roterdam,
Sarajevo...
Ipak, čini mi se, najveću radost kao
sportista doživeo sam u Zagrebu. Šezdesete godine, na pionirskom
prvenstvu grada Zagreba.
"Od ovog neće biti nikad ništa!"
Bio sam učenik osmogodišnje škole.
Osvojio sam to prvenstvo i dobio prvi pehar. Aluminijumski. Pun
Barna-loptica za ping-pong. I danas ga čuvam u vitrini, kao jedan od
najdražih trofeja. A onih loptica, što nose ime najvećeg
stonotenisera svih vremena, Viktora Barne, odavno više nema.
Potrošile su se na mojim svakodnevnim treninzima.
Gotovo bi se moglo reći da sam
odrastao na ulici. U Zagrebu, u radničkom naselju Trnje, gde sam
rođen osmog avgusta četrdeset šeste godine. Ja sam bio đak-prvak,
brat Ivica imao je tri godine, a sestra Nada tek je bila rođena -
kad nam je umro otac. Majka, Barbara, domaćica, trudila se da nas
othrani i izvede na put uz pomoć očeve male penzije. I živeli smo
u nemaštini.
Kao i ostali derani iz predgrađa
šutirao sam loptu na ulici. Umeo, kao i ostali, da naberem kradom
jabuka u obližnjem voćnjaku, ili da "drpim" koje jaje iz
kokošinjca blizu naše kuće da bih nadoknadio energiju izgubljenu u
stalnim dečjim igrama i jurnjavama.
Ali, još vrlo mali, znao sam takođe i
da zarađujem koji dinar nameštajući kegle u kuglani, ili
istovarujući ugalj.
Ko zna šta bi sa mnom bilo, šta bi
ulica načinila od mene da me jedan srećan slučaj i jedan dobri
čovek nisu usmerili na ovo što sam danas.
Bio sam, mislim, u četvrtom razredu
osnovne škole. Učitelj nam je bio čika-Boža. Božidar Raspaher.
Drag čovek, dobar, uvek sa decom. Bio nam je kao otac. Nije nas samo
učio, nego se i igrao sa nama. Voleo je sport, a umeo je i na nas da
prenese svoj entuzijazam. Da u nama razvije pravi takmičarski duh.
Saznao je učitelj Boža da na školskom
tavanu trune jedan sto za ping-pong. Otišao kod direktora i zamolio
ga da se taj sto malo aktivira. Kad je skrpljena nekakva mrežica i
nabavljeni reketi i loptica od celuloida, upitao nas učitelj:
"Ume li ko od vas da igra
ping-pong?"
"Ja!" - dreknuo sam prvi i,
naravno, slagao, jer nikada ranije nisam ni uzeo reket u ruke.
Kasnije smo igrali gotovo svakog dana. Kad bih izgubio od učitelja,
plakao sam, a kad bi on izgubio, vadio je iz džepa dinar i
nagrađivao me. Zahvaljujući njegovom entuzijazmu naša škola je
došla do pionirskog prvenstva grada Zagreba, a ja do pobede.
Sećam se, u to vreme, posetio je našu
školu poznati stonoteniski stručnjak i savezni kapiten Lovro
Ratković, a učitelj Božidar mu je pokazivao svoje dečake.
Ratković je neke pohvalio, za neke je rekao da su talentovani, a kad
je video mene kako udaram lopticu, nasmejao se:
"Od ovog neće biti nikad ništa!"
Slučaj je hteo da bude obrnuto. Ali,
možda je i bio u pravu. Možda ja i nisam imao talenta. Učitelj je,
međutim, znao vrlo dobro ogromnu ambiciju, neizmernu želju da
pobeđujem, pa me je hrabrio i podsticao.
Tako se postaje prvak Evrope
U maju šezdeset osme, na evropskom
prvenstvu u Lionu, niko nije ozbiljno računao na mene. Mislim da me
ljudi nisu smatrali autsajderom, računalo se, možda, da ću nekog i
pobediti, ali znalo
se odlično ko su favoriti: Alser,
Johanson, Gomozgov, Šeler, Stanjek...
U našoj reprezentaciji nade su
polagane u Ištvana Korpu. Jedino je Hans Alser, u jednom intervjuu,
nabrajajući imena favorita, pomenuo da se i mene treba paziti. Bio
sam mu mnogo zahvalan i mislio sam kao i on.
U prvom kolu pobedio sam Portugalca
Suareza, ali to gotovo nije ni primećeno. U drugom kolu protivnik mi
je bio Rostislav Stepanjek, čudesni igrač iz Bratislave. Bio je
trenutno u nemilosti svog kapitena Ivana Andreadisa, pa je hteo
pobedom nada mnom da povrati poverenje. Lako sam ga pobedio u prva
dva seta, ali onda je iznenada on preuzeo inicijativu. Mnogi su
mislili da ću izgubiti meč. Moram, ipak, da priznam da sam u petom
setu imao sreće. Pobedio sam. Naš kapiten Bora Popović je
zadovoljno primetio:
"Eto, tako se postaje prvak
Evrope. U prvim kolima se srećno pobeđuje, a zatim sigurnom igrom
osvaja titula."
Znam, ni sam nije verovao u to što
govori. Francuza Krefa sam lako savladao, ali muke mi je zadao Mađar
Matijaš Beleznai.
Prišao mi je Vilim Harangozo
Posle pola sata igre, u trećem setu,
vodio sam sa sedamnaest prema jedanaest. Nedostajala su mi samo
četiri poena do konačne pobede. Izgledalo je da Beleznaiju ništa
neće pomoći, ali ja sam dobro čuo kako mu korpulentni Ferenc Šido
dovikuje da igra što sporije. Podilazila me je jeza od toga.
Trudio sam se da Beleznaiju nametnem
tempo, jer sam osećao da je u tome moja prednost. Najzad, Mađar je
shvatio da mora da posluša savet svog kapitena i uspeo je lagano da
nametne svoj stil borbe. Počeo sam da gubim. Pred kraj meča bio sam
u kritičnoj situaciji. Ipak, snagom volje, uspeo sam da preuzmem
inicijativu i da protivnika nateram na brzu igru.
Kasnije su stručnjaci izračunali da
sam u toj utakmici pretrčao deset puta veću dužinu od Beleznaija.
Kažu da mi je to donelo pobedu. Ali, ni tada na mene se nije
obraćala naročita pažnja. Čekali su me mečevi sa favoritima, i
dok sam se ja jedva provlačio, oni su svoje protivnike pobeđivali u
šampionskom stilu, sa tri prema nula.
Za ulazak u polufinale čekala me borba
sa proslavljenim nemačkmm majstorom Eberhardom Šelerom. Mnogi
novinari su tada javili svojim redakcijama da je Šeler imao sreće
kad mu je žrebom određen za protivnika Jugosloven Dragutin Šurbek.
Mislili su da je već to dovoljna garancija Šeleru da će se boriti
u polufinalu i biti jedan od četvorice najboljih.
Ja nisam delio takvo mišljenje, a
mislim da ni Šeler nije baš ubeđen da sam slab protivnik. Pobedio
sam ga sa tri prema jedan.
Naši su se tek sada trgli. Posle deset
godina jedan Jugosloven je opet među četvoricom najboljih
Evropljana. Prišao mi je Vilim Harangozo, naš junak iz Budimpešte
pedeset osme godine.
"Želim da odeš dalje od mesta na
kome sam ja stao" - rekao mi je.
Vežbe koncentracije u mračnoj komori
Tek sada na mene su obratili pažnju i
stručnjaci i publika. U Lionu je bilo vrlo dramatično. Rezultati su
bili neočekivani. Između nepoznatih, osim mene, ka samom vrhu
stremio je i Mađar Janoš Beržei. Od favorita u polufinalu se nisu
pojavili ni Stanjek, ni Nil, ni Gomozgov.
Ipak u završnim takmičenjima bila su
dva čuvena Šveđanina, Alser i Johanson. Meni je pripao Alser, ili,
bolje, rečeno, ja njemu, a Mađaru Johanson.
Na jednoj konferenciji za štampu, Hans
Alser je izjavio novinarima:
"Moj nastup u Lionu je poslednji.
Dosta sam igrao i pomalo sam umoran od stonog tenisa. Želim da se
povučem upravo sada kada sam najbolji. Moj san je da se po drugi put
upišem u listu evropskih prvaka i da, konačno, prestanem da se
takmičim."
Izgleda, Alser je već sebe smatrao
pobednikom. Ali, prevario se. Pobedio sam ga sa tri prema nula. U
prvom setu jedva je sakupio deset poena. On je imao izvanredan skor.
To sam znao pre početka meča i rešio sam da se dobro pripremim.
Odlučio sam se za jednu naročitu vrstu treninga, što je posle
izazvalo razne komentare.
Upražnjavao sam vežbe koncentracije u
mračnoj komori. Kada se u mraku dugo gleda otvorenih zenica, kasnije
se bolje vidi. Loptica izgleda veća. Poslednju takvu vežbu izveo
sam pred meč.
"Zar sam morao baš sada da se
sretnem s tim Šurbekom" - jadao se novinarima Hans Alser.
U finalu sam pobedio i Janoša Beržeija
i stao na pobedničko postolje.
Moj učitelj Božidar
Još jedan sat je do mog meča sa
Francuzom Birošeom. Tada, ću, valjda, osetiti šta je sa mojom
voljom, šta je sa mojom strasnom željom da pobeđujem, koja je
umela da obuzme celo moje biće.
Sreo sam danas Lovru Ratkovića i setio
se njegove tvrdnje da od mene nikad ništa neće biti. Njegove ocene
da nemam talenta. Možda je, čak i bio u pravu. Ali, moj učitelj
Božidar znao je dobro da je moj najveći kvalitet jaka volja, ta
neizmerna želja da budem prvi, najbolji.
Kad se završi ovo prvenstvo moraću da
ga posetim. On živi u Zagrebu. Usamljen. Imao je nesrećan život
iako je bio tako dobar, tako plemenit, iako nam je bio kao roditelj.
Sam je. U staračkom domu. Ja ga posetim katkad i pričam mu o
prvenstvima, a zajedno se sećamo škole u Trnju. Starog stola, koji
je on svukao sa tavana. Pionirskog prvenstva.
Napisao: Dragutin Šurbek (TV
novosti, 1974.)
 |
| Ovako je počela karijera velikog šampiona: Ekipa OŠ Trnjanska, prvenstvo Zagreba 1959, s leva na desno: Jura, Grga, Dragutin Šurbek, učitelj Boža, Ivica i Dragan Sovilj (stoji). Veliko hvala Draganu Sovilju na ovoj slici! |
