Dušan Kovačević rođen je, prema podacima iz biltena broj 4 ovogodišnjeg Sterijina pozorja, 1948. godine u selu Mrđenovci, nedaleko od Šapca. Školovao se u Šapcu, Novom Sadu i Beogradu gdje je diplomirao dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.
Dakle pisac, još k tome dramski i - a to je najrjeđe - profesionalni. Da bi pisao dramske tekstove, povremeno je radio (zašto više neće, shvatit ćete iz intervjua) kao TV i filmski scenarist (Ko to tamo peva, Poseban tretman, Maratonci trče počasni krug).
Dosad je napisao slijedeće dramske komade: Maratonci, Radovan III, Proljeće u januaru, Što je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću, Limunacija (prema motivima Sremčeve pripovijetke Limunacija na selu), Sabirni centar, Balkanski špijun i Sveti Georgije ubiva aždahu.
Za posljednja dva dobiva 1984. i 1987. godine, to jest upravo prošlog tjedna, Sterijinu nagradu za tekst suvremene drame.
"Teško svakom narodu koji je večito osuđen na hrabrost", ukratko je definirao suštinu svoje "antiratne drame" Sveti Georgije ubiva aždahu, sam Kovačević. Od njene smo antimitske priče iz naše novije povijesti, u kojoj na pozadini junačke prošlosti mali ljudi uvijek tragično ginu, i krenuli u razgovor s jednim od naših najizvođenijih, suvremenih dramskih pisaca.
• Vaša dramska priča ima gotovo anegdotski karakter?
Priča se stvarno dogodila! Naravno, dogodio se sam taj dramski čin da je jednog dana, uoči Cerske bitke, izvršena mobilizacija invalida - u to vreme zvali su ih škartovi zato što su stizali nekakvi "glasovi" ljudima na front. Ja sam tu priču čuo, i ona se dogodila u mome selu, u Mačvi, a dogodila se u još desetak mačvanskih sela. Samo život može da izmisli takvu priču, čovek ne može nikako.
• Riječ je o vrlo bizarnoj činjenici da invalidi iz prijašnjeg rata zamjenjuju aktualne ratnike u njihovim bračnim posteljama!
Da, i ta je priča do te mere lepa u svojoj nesreći, ako mogu da kažem da je nešto lepo na ružan način, neverovatno dovedeno do apsurda da čovek prosto stane i misli; da li je to moguće? Ceo taj događaj poslužio mi je zbog jednog jedinog razloga - da pokušam pokazati kako je rat užasan.
Jer ti ljudi, koji su već stradali u Balkanskim ratovima i bogalji su, ponovo bivaju po kazni mobilisani i ponovo bačeni da još jednom stradaju u prvom svetskom ratu. Ratna mašina, koja je na tim prostorima harala tri godine - 1912, 1913. i 1914, kada su u tri godine bila tri rata sa tri sile - naprosto je samlela taj narod. Pa kad se danas ljudi pitaju zašto je to vreme bilo teško - bilo je i zato što je u te tri godine nestala trećina stanovništva. I to je stvarno bila nacionalna katastrofa.
• No, postoji i druga priča.
- U drugom planu, veoma bitnom za taj komad, jedna je ljubavna priča koja je baš tako napisana da bi smirila svu grozotu rata. Da bi unela izvesnu toplinu u celo zbivanje koje se, samo kao ratni događaj, ne bi moglo otrpeti.
• Dakle, melodramatska linija... Koliko vas pitanje melodrame uopće tangira? Jer, otkad je Fassbinder obnovio melodramu kao žanr, kojeg se umjetnici i gledaoci više ne stide, jake emocije odjednom su u mnogim komadima naglo došle do izražaja.
Kažete lepu reč za melodramu: stid! Sve nas povremeno, kad gledamo melodramu, spopadne stid. Ali, to je onaj isti kao i u životu! I možda se mi stidimo sami sebe, a ne te priče? Možda se stidimo sabe zato što nas jake emocije izvode iz takta?
Možda se stidimo nekih naših postupaka koji su neprimereni za ljude koji nas posmatraju? A sada je došlo do kolektivnog antistida. To stvarno počinje negde s Alexanderplatzom, s tim žestokim Fassbinderovim izvođenjem melodrame kao roda.
Ja melodramu volim, ali se i dalje stidim! Mislim da ću ceo život prema njoj imati nekakav otpor, iako smatram da je to jedan od veličanstvenih rodova. Najbliži životu. Zato, verovatno, toliko i stvara odbojnost kod pojedinih ljudi.
• Nazvali ste svoj komad "antiratnom dramom".
- Tekst sam napisao kao da sam, u nekakvoj varijanti, pripadnik Zelenih. Da kod nas postoji organizacija Zelenih, koja ne bi bila vezana za prirodu i za ljudsku egzistenciju, nego isključivo za rat, onda bi se zvala, recimo, Plavi.
A "antiratna drama" stoga što je to priča o još jednom užasu. Mislim da nikad nije dovoljno pričati koliko je rat užasan i da se može reći da je bilo dovoljno i da s tim treba prestati! Naravno, moj prilog tome je malen i bezazlen, ali čini mi se da sam barem, štono bi se reklo, umirio savest. I - ništa više!
• Režiser novosadske predstave smatra da je to drama o ljubavnom porazu i vojničkoj pobjedi. Znači, isključivostima koje se u životu ne mogu sjediniti?
Pričao sam s nekim ljudima koji iz tih ratova nose lepa sećanja, i to baš tog perioda u kojem su najviše stradavali. Zbog čega? Proveli su najbolje godine života upravo tada, a čovek se svoje mladosti seća romantično, kada prođu neke godine. Bez obzira na to kakva je bila ta mladost.
Tako se i ti ljudi sećaju užasa na romantičan način, jer su bili mladi, lepi, jaki i hrabri. I sada imaju sto godina, a to je bila njihova mladost. Druge mladosti nisu imali.
U tom kontekstu može da stoji priča da čovek između lične ljubavi i ljubavi prema nekakvim opštim stanjima u jednom trenutku može da odabere opšte stanje, ali onda je sigurno intimno uskraćen za ceo život.
I ja sam namerno pokušao da vidim koliko može da funkcioniše ljubav prema zemlji, i ljubav prema kući, i ljubav prema ženi, i ljubav prema deci i sve ostalo. Hteo sam da u jednom trenutku sabijem sve ljubavi, da vidim u kojoj je meri čovek iznad samog sebe, iznad ličnih osećanja.
Zato u ovom komadu postoje dva lika koja namerno insistiraju na tome da im uopšte nije stalo do zemlje, nego do svoje kuće, i lik poručnika Tasića, s druge strane, kojem uopće nije stalo do kuće, ni do ljudi, samo mu je stalo do zemlje.
• Kritičari su pisali, a to proizlazi iz same drame, da je taj tekst, na neki način, demitologizacija nekih naših općih mjesta povijesti. Režiser predstave Egon Savin kaže da je to priča s bilo kojeg fronta, Ryanova kći, neoromantična ljubavna priča o autentičnoj situaciju. Pa da se opet vratimo melodrami: ogoljuje li ona i prizemljuje taj mit?
Da, i ona je nemarno postavljena! Jer da je komad napravljen, a mogao je vrlo lako biti, bez te ljubavne priče - da ostane čista, gotovo faktografska priča o stradanju i da je ta tema još više razvijena - bilo bi to netrpeljivo za gledanje.
Jer, taj koncentrat mraka na koji sam naletio ne bi mogao da se gleda kao gola priča sa činjenicama! To bi bilo nešto što svijet nije video. Da se ne bi dogodio taj koncentrat gustog mraka, namerno sam uveo u celu priču žestoku melodramu da ga, kao melodrama, malo pripitomi i rasvetli.
• To je prvi pokušaj njena uvođenja u vaše tekstove. Gdje se zametnuo crnohumorni štih koji ste gajili do sada?
Pa, zametnuo se od prvog mog teksta, od Maratonaca! Naime, bila je to jednostavno žestoka, crna komedija i nije imala neke potrebe ni razloge da bude nešto drugo. A melodramu sam počeo polako, onako usput i stidljivo da uvodim u Sabirnom centru.
• Pitala sam vas to jednostavno zbog toga što slovite kao pisac kojega upravo karakterizira crni humor.
Može tako da se kaže. No, voleo bih jednom da vidim, na primer, priču Maratonaca izvedenu kao sagu o Glembajevima! Da budu - pošto su to isto neka propala gospoda, samo, naravno, u drugom miljeu - klasična gospoda s dostojanstvom i da se bave pogrebnim preduzećem!
Zašto to ne bi moglo? Da su ih tako u početku odigrali, onda bi svi zaključili nešto drugo. Za pisca početnika značajno je kako ga uvedu. Kako ga prvi put predstave! Ako za njega kazu "on je takav i takav", onda ga to prati mnogo, mnogo, mnogo godina.
Slično je s odrednicom da sam pisac-komediograf! Ima kod mene, u zavisnosti od tekstova, mnogo elemenata komedije, ali mislim da su sve moje drame u suštini - drame!
• Tako sami sebe određujete?
U suštini pišem dramske tekstove, i to ne baš posve čiste. Iz dva razloga. Prvo, što volim komediju. Strašno volim kad se publika smeje. To je jedno od najlepših čulnih osećanja - čuti čoveka da se smeje! Čuti čoveka da plače, to je nešto od čega se uplašite.
Videti ga kako se smeje, to je i retko i lepo. Znači da je u prirodi neki lep red, da se nešto i lepo događa. Zato, u principu, volim komediju. I, drugo, mislim da je ima malo. Da je uopšte sve manje ima u našim životima.
Stoga će od sledećeg teksta baš namerno, kao što sam od Aždahe pokušao da radim klasičnu dramu, pokušati da napravim klasičnu komediju.
• Što se toga tiče, spominju vas kao jednog od najizvođenijih komediografa, uz Nušića, na našim scenama danas.
Ne znam, to su, ipak, neki podaci van mene...
• Samo provjeravam da li vam se komadi izvode ovog trenutka na mnogim jugoslavenskim scenama, da li se otimaju za vaše tekstove.
Igraju se dosta. Ne u smislu da ih ovog trenutka izvodi deset ili dvadeset pozorišta, jer to nije bitno. Mnogo je bitnije da mi se stari komadi ponovo igraju.
Evo, sad će u Zagrebu Dejan Mijač postaviti Radovana III, s odličnom glumačkom podelom.
Naime, za dramskog pisca veoma je značajno da ne pravi komade za jednu sezonu. Mnogo značajnije jest da mu se komad od pre petnaest i više godina nanovo igra nego da mu nov igra u desetak pozorišta.
• Koliko shvaćam, najbolje je biti stalno na sceni, to jest izvođen kao autor.
Svakako! I užasno se bojim da mi komad živi dve- tri godine i da ga onda više nema!
• Vi ste profesionalni pisac? Živite samo od pisanja?
Da, ja sam profesionalni samoubica!
• Što to znači u našim uvjetima? Naime, ne može se nabrojati mnogo njih koji žive samo od pisanja!
Eto kako sam uspeo da opstanem. Ljudi su sinoć gledali ovu predstavu (novosadsku postavu Aždahe na Sterijinom pozorju - op. red.) i misle da je ona preksinoć napisana. A ona je napisana pre pune dve godine! Sinoć sam je i ja gledao, ali mi se na trenutke činilo da je to tekst nekog drugog čoveka. Jer sam već, te dve godine, u potpuno novoj priči.
Sve ovo govorim da bih došao do odgovora o profesionalnom pisanju. Na jesen ću imati novu premijeru. Samo tako mogu da se održim! Da sam napravio pauzu, zadovoljan uspehom ovoga ili onoga, jednoga dana kad se taj komad skine s repertoara, ja bih ostao na ulici.
Bio bih i ja skinut kao profesionalni pisac. Ne smem nikako sebi da dozvolim luksuz da, u trenucima nekakvog "uspeha", ne radim. Znate, u šali kažem da imam zanatsku dramsku radionicu u kojoj sam ja čovek zanatlija i bavim se stvarno malom privredom. Gde sve zavisi od mene, gde ja sad ne mogu da se žalim...
Mogu u tekstovima to da radim - da se žalim na socijalizam, samoupravljanje i sve ostalo - i od toga da pravim problem. No, ja lično nemam pravo na to. Moram da radim.
Za razliku od samoupravljača i ostalih ljudi koji uglavnom kukaju na sastancima kako je nemoguće raditi! Naravno, ovaj je sistem mnoge stvari doveo pod znak pitanja - da stvarno ne moze da se radi.
Ali, tome su pripomogli ljudi. Pripomogla je enormna količina lenjih ljudi na ovim našim prostorima. To važi i za pisce i za sve ostale.
• Mislite na naš tipični jugo-mentalitet?
- Da, užasna količina lenjosti pripomogla je da se takav način održi, da opstaje i da zavlada nerad. Tajna mog uspeha jest da sam vrlo malo darovit u odnosu na količinu rada koju ulažem u svaki tekst. Lako se može izračunati s mojim godinama: već sam blizu dvadeset godina u pozorištu, a imam devet dramskih tekstova. Znači, tekst pišem više od dve godine.
A drugim se stvarima ne bavim, ne pišem ni knjige ni priče. Osim što sam napisao tri-četiri scenarija za film. To je ceo rad za ovih dvadeset godina.
Jer, jednostavno vladam zanatom da mogu da to izvedem. Samo, ja neću tako da ga pišem! Meni je potreban komad koji će se igrati mnogo godina. Ne treba mi nikakva sitna produktivnost.
I tu je tajna uspeha. Vrećamo se na prijašnje pitanje patetično i melodramatski - reč je o radu! Pre svega, tako može da se živi kao profesionalni pisac!
• Posve praktično: je li ta produkcija, od jedne drame u dvije godine, dovoljna za ljudski opstanak?
Kako da ne! Pod uslovom da je posle mnogi igraju. A ako u nju uložite dve godine rada, pa vam je izvede jedno pozorište, i još loše, onda ste stradali.
Moji me tekstovi sada izdržavaju. Živim od tantijema koje dobivam po svakoj predstavi, i oni me financiraju da radim dalje. Zato je moj odnos prema radu vrlo čist. Kada to više ne bude funkcionisalo, nastradao sam.
Ja moram da pišem dobro. Ne preostaje mi ništa drugo.
• Jeste li slobodnjak vlastitom odlukom ili silom prilika?
Mislim da sam čovjek koji stoji sa strane i posmatra sa strane. To je jedini pravi odnos prema radnom odnosu. Doduše, poslednju godinu radim na Akademiji, no to je iz čiste ljubavi. Nema veze s egzistencijom i sa svim ostalim, budući da je plata za benzin.
• Je li vaš rad na televiziji i filmu sporadičan izlet ili vas dublje intrigira?
U našim uslovima, to me uopšte ne interesuje. Mislim da se nikad više njima neću baviti. Jer, televizija i film, danas kod nas, apsolutno preziru pisce.
Kukaju da nema tekstova i filmadžije i TV-poslenici, ali oni tekstove ne vole. Oni ne vole pisce, oni ih ne poštuju, oni ih naprosto mrze.
Nakon kuknjave "Nema drame!", naša televizija ponudi jednu uredničku platu čoveku koji treba da je i napiše. Pa - neka onda urednici pišu dramu!
Ili za filmski scenarij, koji treba raditi najmanje godinu dana, plate kao za jedan kadar koji će biti izbačen iz filma!
A scenarij je jedan od najtežih rodova, treba da sažme u sebi i muziku, i sliku, i reč - nekoliko segmenata umetnosti i da funkcioniše sjajno.
Danas na televiziji i na filmu vladaju, to mogu ovako da potpišem i da potpuno odgovaram za to, uglavnom barabe. Ljudi koji nisu uspeli u ličnim životima da učine nešto - zavladali su tim kućama.
Enormna količina ološa!
A ja sam se posve povukao u pozorište zato što s ološem nikakva posla neću da imam. Uza sve to što volim i mnogo gledam i film i TV. I sutra bih radio nešto od toga, kad budu došla gospoda na ta mesta.
A s kriminalcima, džeparošima, secikesama neću da imam ništa! To je moj odnos prema tom poslu. I kad svake godine u Puli kukaju kako nema scenarija, znajte da su oni profesionalni ubice scenarista - ti isti koji kukaju!
To važi od Ljubljane do Skoplja preko Beograda - za celu zemlju.
• Lažne su, dakle, jadikovke da u nas ne postoje profesionalni scenaristi?
Nema ih zato što njima ne trebaju. Zato što pišu reditelji i teraju scenariste da bi sami uzeli njihov honorar. Zato što pišu direktori filmskih kuća, jer grade vikendice i imaju švalerke. A prozivaju profesionalne pisce, kojih ima desetak sjajnih na ovom jugoslovenskom prostoru.
Neki dan baš razgovaram s jednim u Zagrebu. Kažem Ivi Štivičiću: "Za vas vlada fama da ste enormno bogat čovek!" On se umalo nije onesvestio, kaže - naprotiv! A, ako on ne može bukvalno da egzistira, koji toliko radi, zamislite čoveka koji tek mora da posveti život tome.
Film je mafija, i kod nas i u svetu! A ko nije član čiste mafije, ko neće da švercuje alkohol i da ubije, ne može biti filmski radnik, jer će ga izbaciti.
Doduše, to isto važi i za celi svet. Kompletni Hollywood drži Las Vegas, drži ruku na njemu i ima užasan upliv. Da ne pričam o drugim mafijama, političkim i ekonomskim.
Tako je isto i kod nas. Drže film. Pa bar da su čestiti mafiozi, nego kod nas su mali, kod nas su džeparoši. I zato naš film ide ovako - od incidenta do incidenta.
• Ipak, postoje svijetli primjeri, recimo Gordan Mihić, koji istrajavaju na svojim pozicijama.
On je unikatan čovek, zato što samo Gordan Mihić može da izbaci godišnje tu količinu tekstova. Ne znam da li toliko može iko u svetu!
Piše svakog dana deset sati!
On čak nije tipičan primer ni za američku produkciju. Potpuno atipičan, tako da ga i ne računam kao čoveka s ovog sveta.
• Unatoč pozitivnim i izuzetnim filmskih rezultatima s Ko to tamo peva - vi se ne biste, čak ni iz idealističkih razloga, vezali za režisere koji bi - generacijski ili stavovima - bio sličan vama, te se uputili, recimo, u pohod na mafiju?
Više ne! Priču s filmom verovatno sam završio. Radit ću samo u idealnim uslovima, a to znači kao čovek koji će biti užasno dobro plaćen. Tu umetnosti nema! Scenarist ne postoji. Kad se film završi, film je rediteljev.
Zašto bih ja nekom magarcu pravio slavu? Zbog čega, koji je razlog? Uopšte me ne zanima! Neka sami prave svoje biografije. Neću nikome ništa da pripomažem. Jedino kao profesionalac. Ali, to će onda da košta, jer nije reč o scenariju, nego o oduzimanju godine dana života.
Koliko košta moja godina dana života? Ne scenario! Ogorčen sam sa celom tom pričom oko našeg filma.
• Uz dramu Sveti Georgije ubiva aždahu stavili ste podnaslov da je to "adaptacija nenapisanog romana". Hoće li ikada biti napisan?
Kad sam saznao priču i krenuo da je radim, bio sam uveren da nikad neće moći da stane na scenu. Kompllkovana je i pre liči na film. Uostalom, bio bi to sjajan film!
• Pomišljali ste na filmski scenarij?
Naravno, no ako se bude radio, sve će morati da bude raskošno i s velikim parama. Nema lažiranja! Znate ono, dva magarca i jedna puška. Tu mora da prođe konjica ili - da ne prođe ništa! Ali, o tom potom! Kad sam pomislio da priča jednostavno ne može da stane na scenu, počeo sam stvarno da pišem roman i napisao nekih dve stotine stranica.
No, jednog sam dana ustanovio da naprosto, po svojoj kompletnoj ličnosti, nisam prozni pisac. Da ja treba da pišem ono što znam, i da kod nas zaista ima dobrih proznih pisaca. Čak mnogo više nego dramskih.
A ja se odlično snalazim u tim vodama drame od sto stranica. Za maratonske trke, kao što su romani od šesto stranica, ja nemam daha i nemam temperamenta, a to je najbitnije. Mislim da čak nemam ni potrebu za tim, jer znam da čovek može nešto nekome da kaže i telegramom - sjajno, bitno i lepo.
A neko može da napiše 10.000 stranica, pa nikome ništa da kaže.
• Koliko su folklorne, etnološke oznake odredile vašu posljednju dramu, s obzirom na šabačke korijene? Upotrijebili ste sliku narodnog mentaliteta koji očito poznajete.
Svaki pisac kad-tad napravi priču iz svog zavičaja. A Aždaha bukvalno se događa, naravno ne pod istim imenom, u mome selu. Među mojim rečenicama ima mnogo izreka ljudi moga kraja, jer sam ih poznavao. Oni postoje, oni su još živi, a u tekstu se predstavljaju u raznim kombinacijama - njih deset možda čine jedan lik.
Nije slučajno što je lekar Grk, jer su Grci i Česi bili lekari u prvom svetskom ratu. Nije slučajno što je iz Soluna te, na odlasku, poziva ljude da vide more. Oni se valjaju od smena, ne veruju u tu mogućnost, ali će svi da vide jednog dana Solunski front, more i krv, i stradat će dole.
Ništa nije slučajno u tom komadu, iako na prvi pogled izgleda da jest. Nije slučajno pominjanje svetog Georgija, jer on je zaštitnik ratnika. Sve je rađeno, ako mogu neskromno da kažem, s mnogo pedanterije. Pa kad se sklopi, onda to funkcioniše, a ljudi gledaju i misle; "Pa, drukčije ne bi moglo da bude!"
• Jeste li aktivirali i svoj zavičajni sentiment?
- Ako niste za neki tekst emotivno vezani, ne možete ga ni raditi. Čovek jednostavno mora da bude vezan i da voli to što radi. To je na prvom mestu, inače stvarno ne može ništa stvoriti.
Svoje tekstove pišem u sedam do osam verzija, zamislite!
Svaka je temeljno različita od druge. I kucam posle toga pet puta.
• Sami, bez daktilografa?
Nemam ja nikoga! Prvo pišem rukom, zatim prekucavam. Priličan fizički napor. Stalno imam žulj.
• Što sada prekucavate?
- Upravo pišem jednu klasičnu ljubavnu priču. Ima jedan uslovni naziv, pa ne bih još s njim istrčavao, a bit će izvedena u jesen.
• To je drama ili melodrama?
- Pojma nemam. Ja sam jedini neupućen u to!