Jul 1982: Kada je u julu 1936. general Franko
ustao protiv mlade Španske Republike, veliki broj komunista i antifašista iz celog sveta dobrovoljno se uputio ka Španiji da bi se
uključio u borbu protiv pobunjenika.
Tako se i naš sagovornik Lazar
Udovički priključio jednoj grupi praških studenata, među kojima
su, između ostalih, bili i Veljko Vlahović, Branko Krsmanović i
Ratko Pavlović, i krenuo na dugi put do Španije.
Svoje vatreno
krštenje doživeo je u bataljonu "Dimitrov" na Harami, u
februaru 1937.
Mesec dana kasnije upućen je u Posorubio da bi tamo
pohađao kurs za oficire. Posle mesec i po dana prebačen je na kurs
španskog jezika, da bi sredinom leta, kao jedan od najuspešnijih
učenika, bio odveden u sovjetski štab.
Tamo je kao prevodilac
dodeljen jednom sovjetskom savetniku koji je bio u grupi španskih
partizana-geriljerosa.
- Međutim, to su zapravo bili
diverzanti, a ne pravi partizani. Mi smo bili m teritoriji Španske
Republike, i samo smo povremeno prelazili u pozadinu - kaže
Udovički.
Kao pripadnik partizanskih jedinica bio
je na raznim frontovima, svugde gde je to bilo potrebno. U proleće
1938. naimenovan je za komandanta jedne partizanske brigade.
Napad na Figeras
- Prva akcija koju smo izveli bio je
napad na Figeras. Zašli smo u pozadinu i osvojili jedno selo istočno
od Madrida. Selo smo držali oko nedelju dana i onda smo, kada su
fašisti skupili veće snage, morali da se povučemo.
- Kako su bili obučavani pripadnici
partizanskih jedinica?
- Škola partizanskih jedinica bila je
blizu Valensije. Tamo su se pripadnici jedinica obučavali u rukovanju eksplozivima i pravljenju aparata kojim su vršene diverzije.
Sve je to u ono vreme bilo konspirativno. Čak ni Španci o tome ništa nisu znali, jer po nekom shvatanju
vojne taktike generalštab španske armije nije bio za stvaranje
partizanskih jedinica.
Njih je organizovala španska Partija koja ih
je i flnansirala. U početku su one nosile naziv vojnih jedinica: antitenkovska, antiavionska itd., a u stvari išle na teritoriju
neprijatelja. Te grupe su bile raspoređene na svim frontovima gde
je bilo mogućnosti i izgleda da se ide u
pozadinu neprijatelja.
- Koliko je takvih jedinica delovalo u Španiji?
- Bilo ih je četiri ili pet. Jedna je bila na Estramaduri, druga kod Kordobe, treća prema
Granadi, onda ova u kojoj sam ja bio, kod Talavere, a peta je bila
prema Madridu. Ovaj front prema Madridu bio je najgušći tako da ni
miš nije mogao da prođe, dok je na drugim
frontovima neprijatelj držao samo vrhove planina tako da ste mogli
po dolinama prelaziti na neprijateljsku teritoriju.
Kada su se te
jedinice dokazale, pokazala njihova korisnost i kada se malo
promenila situacija u Španiji, onda su, krajem 1937, bile priznate
od vlade kao sastavni deo Španske armije, dobile su činove...
Sve
te grupe su formirane u 14. korpus. Ime korpus su dali radi
kamuflaže, u stvari celokupna formacija partizanskih jedinica, koje
su bile pod glavnom komandom u Valenciji, bila je jačine jedne
brigade ili divizije.
Na primer, moja četa koja je brojala 130-140
ljudi se zvala brigada, bataljon se zvao divizija, a divizija -
korpus. Tako da je tu bilo svega dve-tri hiljade ljudi, ali su svugde
bili raspoređeni i svojim akcijama su veoma korisno delovali.
- Kako su zapravo delovale te
jedinice?
- Uglavnom su se postavljale mine na
železničke pruge i puteve da bi se prekidao saobraćaj. Obično je
preko išla grupa od desetak ljudi od kojih je jedan deo imao zadatak
da vrši zaštitu. Najčešće su dvojica postavljala aparat pod šinu, a druga dvojica na drum.
Broj ljudi je zavisio od zadatka i
dubine do koje je trebalo da se prodre. Najčešće se išlo noću i
odmah vraćalo nazad. Kod Talavere smo bili veoma blizu linije koja
je odvajala neprijatelja od nas, oko četiri kilometra. Mogli smo sa
naše teritorije da vidimo kako tamo ide voz.
Jednom prilikom sam tu
zatekao Španca od 60-62 godine koji je bio vrlo živahan i mršav.
On nam je bio vodič i pomagao nam sa velikim oduševljenjem. Pošto je
bilo leto, prelazili smo preko reke koja nije bila mnogo duboka,
najdublje do pojasa.
Vodič je znao gde je prelaz moguć i tako nas
je vodio preko. Kada bismo došli do druma, legli bismo na zemlju dok
ne prođu neka kola i brzo pretrčavali preko.
Operacija se obično obavljala za jednu
noć. Efekti eksplozija bili su različiti. Uglavnom se razvaljivala
pruga i štetila lokomotiva. To je zavisilo od brzine kojom je voz
prolazio. S obzirom da smo na ovom delu često vršili operacije,
fašisti su postali oprezni i počeli ozbiljnije da čuvaju prugu.
Pored ovoga su ispred voza puštali jedan vagon ili praznu lokomotivu
kao probu, pa tek onda puštali voz. Tada je odlučeno da idu samo
dvojica da bi se izbegli sukobi koji nisu bili sastavni deo taktike
partizanskih jedinica.
Birali smo momenat kada prođe probna
lokomotiva da ubacimo aparat kako bi dejstvo bilo potpunije. Pošto
je pruga bila dobro čuvana, nije bilo vremena da se kopa i podmeće
mina pod šine. Napravili bismo gomilu kocki od dinamita i privezali
ih za detonator.
To bismo prikačili za šinu i žicu od detonatora
na prugu, tako da voz napravi kontakt kada naiđe.
- Da li je u sklopu vaših akcija bilo
i napada i postavljanja zaseda?
- Bilo je i toga, ali manje. Uglavnom
smo obavljali akciju za noć-dve, i vraćali se. Ove jedinice se nisu
mogle dugo zadržavati na neprijateljskoj teritoriji, jer bi
neprijatelj mogao da ih primeti. Taktika je bila da se neprimetno
ode i vrati.
Ali bilo je i toga da smo, kada bi nas videli, morali da
uzvratimo paljbu da bismo se povukli. Kod nas je bilo osnovno - da
izvršimo zadatak. Jednom smo išli u akciju na sektoru Kuenke kada
je naša regularna armija s fronta pokušala da zauzme jedan položaj,
i u tome nije uspela.
Kazali su nam da im mi priđemo s leđa, ali to
je bilo tako utvrđeno da nikako nismo mogli da im se približimo. Tu
su bile žice, ljudi su počeli da ginu, uhvatilo nas je jutro na
čistini, tako da smo morali da se povučemo. Međutim, onda je naša
artiljerija razbila taj položaj.
Napad na aerodrom?
Interesantna operacija u kojoj su se i
Sovjeti angažovali bila je pokušaj da uništimo jedan aerodrom. Dobili smo tačne podatke o izgledu aerodroma. Koliko je velik, kakav
je raspored na njemu, gde se nalazi zaštitnica, gde leže avioni i
koliko ih je. U ovoj operaciji je učestvovalo oko 200 ljudi za
razliku od uobičajenih u kojima je učestvovalo desetak ljudi.
Vežbali smo nedelju-dve. Ljudima su
podeljeni zadaci: ko će biti leva, a ko desna zaštitnica; ko će napasti zgradu sa pilotima i oficirima, a ko će da zapaljivim bombama ide na avione. Sve je bilo lepo
zamišljeno i pripremljeno.
Pošli smo noću na neprijateljsku
teritoriju. Preko dana smo spavali sakriveni u šumi i čekali noć
da bismo nastavili dalje. Treće noći trebalo je da izvedemo
operaciju i posle probijemo fašistički front i izbijemo na našu
stranu.
Tako bismo za jednu noć obavili zadatak i vratili se kraćim
putem. Ali, već prve noći smo opazili kako se po okolnim brdašcima
i šumama sakupljaju i raspoređuju pojedine fašističke jedinice.
Znali smo da smo prokazani.
Fašisti su mislili da je u pitanju mala
grupa, tako da smo ih mi iznenadili i potukli za par sati. Čak smo i
njih 25-30 zarobili. Hteli su da nam naprave zasedu, ali smo mi njih
sačekali i potukli. Pošto smo bili otkriveni, morali smo da se
vratimo.
Iako nam neke od operacija nisu u potpunosti uspele, moram
da kažem da su nam diverzije i sabotaže uglavnom uvek uspevale.
- Dakle, do pravog partizanskog
ratovanja nije došlo?
- Na žalost, Španska armija i vlada
nisu vodile partizanski rat. Mi sada možemo da kažemo da je to bila
velika šteta. Moglo se delovati u pozadini, i to bi bilo sasvim
drugačije. Međutim, bilo je ukorenjeno shvatanje da se mora voditi
frontovski način ratovanja, tako da se partizanski način ratovanja
nije raširio.
U suštini, to je trebalo organizovati, Republika je
imala oko pola miliona vojnika i bila sabijena na jednoj teritoriji
koju je držala. Mogla je ubaciti diviziju-dve u Andaluziju gde je
narod bio uz nas. Republika je sem Andaluzije držala onaj deo zemlje
koji je za nju i glasao. Onaj zapadni deo koji je bio za desnicu,
držao je Franko. Tako je to bilo podeljeno...
Ne znam, teško je
reći zašto do partizanskog načina ratovanja nije došlo, ja sam
jednom pokušao napad na tunel, ali to nije uspelo.
Vraćali smo se
iz akcije u kojoj smo minirali prugu i most. Prelazili smo prugu na
istom mestu na kojem smo je prešli i kada smo dolazili. Bio sam
odredio jednu grupu koja je trebala da postavi aparate i da se
kasnije nađemo sa druge strane.
U poslednjem momentu sam doneo
odluku da pre prelaska pruge pokušamo ući u tunel i da u njemu
postavimo aparate, što bi bilo veoma efikasno. Prema obaveštenjima
koje su nam dali vodiči, koji su unekoliko poznavali situaciju,
nedaleko od tunela, ispod pruge, nalazila se jedna kućica u kojoj je
bila fašistička straža.
Šest dana i pet noći
Rasporedio sam svoje vodove i odlučio
da pođemo i pokušamo savladati stražare kako bismo imali slobodan
ulaz u tunel. Jedan od vojnika je trebalo da izigrava seljaka koji
traži krave kako bi se približio stražaru.
Međutim, fašisti su
izgleda već bili upozoreni da smo u blizini, tako da su nas napali
dok smo silazili. Otvorili smo vatru, ali smo morali da se povučemo,
jer su oni bili u boljem položaju.
Tom prilikom sam bio i lakše
ranjen. Inače, na tom zadatku smo proveli šest dana i pet noći, i
mislim da je to bio jedan od najlepših i najbolje izvedenih
zadataka. Čak smo i dobili nagradu jer smo obavili sve određene
zadatke.
- Kako ste se pripremali za zadatke?
- Ja sam na našoj teritoriji redovno
vršio vežbe zauzimanja položaja, približavanja objektu napada,
postavljanja zaštitnice i odstupnice. Sve smo mi to uvežbavali.
Računali smo koliko je vremena potrebno za akciju kako pri
postavljanju mina ne bi došlo do nesreće.
Ali je do nesreća ipak
dolazilo. Bili smo u jednoj krupnijoj akciji od sedam dana u
pozadini. Obilazili smo oko Kordobe. Pa pošto tu ima više pruga i
puteva, vodio sam sa sobom grupu od 120 ljudi. Postavljali smo
aparate i vraćali se bliže našoj teritoriji.
Nesreća se desila
prilikom poslednje operacije. Vojnik koji je postavljao aparat nešto
se zbunio i postavio ga je nezgodno tako da je buknula eksplozija.
Odjednom je čovek leteo iznad nas i pao pored mene. Prihvatio sam
ga i video kako mu iz grudi kulja krv. Bilo mi je jasno da je gotov.
- Da li je i neprijatelj nekada vršio
diverzije u vašoj pozadini?
- Interesantno je da mi nikada nismo
utvrdili nijedan slučaj da su fašistički vojnici ili diverzanti
dolazili na našu teritoriju. To smo tumačili time da oni nemaju
toliki broj odanih vojnika da bi ih koristili u tu svrhu.
U partizanskim jedinicama su uglavnom
bili komunisti. To su bile najodabranije i najodanije jedinice.
Kao dokaz mogu izneti to da je moja jedinica branila aerodrom i
organizovala odbranu kada su se La Pasionarija i CK Španije povlačili sa centralnog dela fronta.
- Da li su ova iskustva korištena u narodnooslobodilačkom ratu?
- Svakako. Mi smo sve to u NOR
iskoristili. Tu je bio Ilija Gromovnik koji je bio u tim jedinicama. On je čuda pravio. A i mnogi drugi: Jure Kalc u Gorskom
kotaru, Ljuba Ilić u Francuskoj.
Španski borci, a bilo ih je oko
200, bili su uzdanica u vreme dizanja ustanka. Ljudi su ih slušali
jer su imali iskustva.
Razgovarao: Vlada Mates, snimio: Dragan Filipović (Extra, 1982.)
