Marija Alujević, jedina žena iz prvih dana naše ratne mornarice: Danas tog drugarstva više nema...

Mart 1983: Marija Alujević, jedina žena iz prvih dana naše ratne mornarice, o ratnim danima borbe i nekim senkama sadašnjeg vremena...

Marija Alujević rođena je 1924. godine, u malom mestu u podnožju Biokova. Član SKOJ-a postala je 1942. godine. Uhapšena je iste godine pod sumnjom da radi za partizane. Zatvorili su je u najzloglasniji logor u Splitu - "Roko". 

Zalaganjem svojih drugova skojevaca, pustili su je posle mesec dana. 

Kako ne bi ponovo upala u ruke neprijatelju, otišla je 5. januara 1943. godine u partizane. Postala je član KPJ i sekretar SKOJ-a flote I mornaričkog odreda 1943. godine. 

Ratovala je između Hvara i Visa. Zbog lošeg zdravstvenog stanja i iznemoglosti, prebacili su je na Vis, gde je radila na štampanju biltena. Izvlačila ih je na šapirografu. Na Visu je preživela dva bombardovanja. Demobilisana je kao težak plućni bolesnik.

Marija Alujević je živa, temperamentna žena, govori brzo kao sve Dalmatinke. 

O ratu priča, s nostalgijom, kao o vremenu kad je bila najbliža svojim idejama. 

Teška bolest, zadobijena u borbi, nije je omela da ceo svoj život posveti društveno-političkom radu.

- Kako ste otišli u partizane?

- Kao skojevka, dobila sam zadatak da se nađem sa drugovima koji su učestvovali u osnivanju naše ratne mornarice. Te noći su me Italijani uhapsili. Izbacili su me iz kreveta i odveli u zatvor. Prijateljicu i mene. Ona se te noći našla u mom stanu.

Zamislite dete - slabo, jedva, kako se to obično kaže, može da stoji na nogama. A njih dvojica, sa uperenim puškama, vode me bosu, u spavaćici. Nisu dali ni da se obučem.

Posle mesec dana, naši drugovi su uspeli preko "veze" da me spasu i da me izbave iz najzloglasnijeg zatvora, "Roko", ovde, u Splitu. Ali, svakog dana morala sam se javiti u ustaško redarstvo. Bila sam skojevka. Oni to nisu znali.

Davno vreme za deljenje porcije

Marija Alujević

- Jednog dana, drugovi su me upozorili da će opet hapsiti. I to ne Italijani nego ustaše. A, kad vas ustaše uhapse, onda više nema povratka.

I tog dana, otišla sam do ustaškog redarstva da zatražim propusnicu, sa izgovorom da idem u posetu van grada, drugarici. Dali su mi je. 

Otišla sam do kuće da se presvučem. Ponovo sam izašla. Ali, tog trenutka, nisam mislila da idem do drugarice, nego sutra ili prekosutra. Međutim, na ulaznim vratima, zaustavila su me dva žandara.

Pitali su gde stanuje ta i ta. Rekla sam im: "Evo je gore, upravo sam bila kod nje." 

I dok su otišli po Maru Drviš, preko potoka sam utekla svojoj drugarici. Ustaša na rampi me je pustio, jer sam imala propusnicu.

Otišla sam do nje pošto je ona bila veza sa partizanima. Provela me je kroz šumu koja se nalazila iza njene kuće. 

I tako, sam, iznenada, tog dana, dospela u partizane. Ni u snu nisam sanjala da ću tog popodneva već biti u jedinici.

- Šta ste mislili odlazeći u partizane?

- Kad sam otišla, nisam bila previše svesna. Neku veliku svest nisam imala. Ali sam je u ratu stekla. Bilo je to najlepše doba mog života. Zbog tog drugarstva među nama, zbog te ljubavi, brige, pažnje...

Mi smo jedan za drugog sve dali. Komad hleba smo delili. 

Uživala sam da mogu pola porcije dati drugu. A danas, toga više nema. Znate, to je davno prošlo vreme. Sećam se toga. I kad analiziram svoj život... Eh... to je bilo najlepše doba mog života. Iako je bilo teško i krvavo ...

- Otišli ste u mornaričku flotu I mornaričkog odreda?

- U malim improvizovanim brodovima, noću smo patrolirali oko Hvara i Visa. Izviđali smo područje prema određenim položajima ostrva i ometali neprijateljski pomorski saobraćaj. Patroliralo se zajedno sa borbenim čamcima Engleza, koji su bili tu, s nama. 

Samo ja sam bila žena. Radila sam kao sekretar SKOJ-a te flote. Imala sam svojih sedam skojevaca. Patrolni čamci su imali četiri do pet članova posade. I svaki je imao svoj broj; to su u stvari bili mali Leuti privatnih ribara, koji su dobrovoljno stupili u partizane, zajedno sa svojim brodovima. Oni su uglavnom bili i rukovodioci, odnosno, kako se to kaže, komandanti svojih leutića.

Tišina usred rata

- Niko se nije mogao približiti uvali, jer su ti naši brodovi cele noći budno pratili i čuvali deo obale za koju smo bili zaduženi. Više puta sam bila u noćnoj patroli. Nikakav strah, ništa nisam osetila. To je bilo divno. 

Pa kad je ona tišina, kad je lepo more, kad je more kao ulje! Mi lepo šetamo po moru, vozimo se, patroliramo, čuvamo. 

Još kad prođemo bez ikakvih incidenata i događaja - vratimo se u bazu mirni i zadovoljni. Nikad nisam strah osetila. A danas, puno se bojim za bilo šta.

- Uspesi flote?

- Naša flota bila je smeštena u staroj dvospratnoj kući. Tu smo svi spavali. Gazda kuće, koji nas je sve voleo, bio je zajedno sa nama. Barba Mikula, tako se zvao gazda, bio je divan i dobar starac.

Vis je bio ceo naš. Od januara 1944. godine pa do septembra bila sam tamo. Dva bombardovanja sam preživela. Bilo je strašno. I Tito je bio s nama. Svi smo osećali veliku sigurnost što je on tu. 

U to vreme, po celom Visu bile su okačene ogromne parole: "Pretvorimo Vis u drugi front Štajn". Vis je bio, kako da vam kažem, jedna vatra. Sve je bilo borbeno i spremno da pogine.

- Puno dinamita?

- K’o neka varnica. Iza kućice gde smo mi živeli, bio je jedan vinograd pun mina. I tog dana kad je bilo bombardovanje, svi smo se sklanjali kud koji. Ali niko nije smeo preći ogradu i ući u taj vinograd. 

Međutim, jedan naš borac, verovatno nehotice, ili je bio u nekom šoku, preskočio je ogradu i upao u minsko polje. Izgubio je ruku. Ne znam kako je taj borac završio. Verujem da je i danas živ, ali bez ruke.

- Da li je u toj floti, osim vas bilo još žena-boraca?

- Bila sam jedina žena među tim borcima. Svi su me poštovali, voleli kao svog ravnopravnog druga, kao ženu borca. Oni u meni nisu gledali ženu za bilo kakvo iživljavanje, nego su u meni videli drugaricu. 

Pre svega, bavila sam se svojim radom kao sekretar SKOJ-a. A pošto sam bila žena, ja sam i krpila, prala i pomagala bolesnim drugovima sve šta je trebalo da učinim. Oni su, opet, prema meni imali obzira. 

I kad je bilo ružno vreme, nisu me terali da idem u noćnu patrolu, iako sam kao borac ravnopravno morala obavljati sve zadatke.

"Bereta" za sekretara

- Da li ste u ratu imali nekih zvaničnih susreta?

- Najveći utisak je na mene ostavio trenutak kada sam druga Tita videla prvi put na Visu, u rukavcu. Pošto je rukavac bio tih, miran i zaštićen, javili su nam jednog jutra da dolazi drug Tito. Mislila sam da dolazi zbog zadatka, a on je došao da se okupa, odmori i da se malo osveži. 

Zamislite šta je za mene značilo kad sam prvi put videla druga Tita. Sa sobom je vodio jednog ogromnog psa. Bilo je puno drugova s njim. Nisu dugo ostali, ali su mene zamolili da skuvam kafu i čaj. 

Pošto su u blizini bili i Englezi sa svojom jedinicom borbenih i patrolnih čamaca, često su navraćali kod nas, donosili nam kafu i čokolade. To su učinili i ovog puta. 

To mi je bio najdraži susret. Kažem susret - jer nisam razgovarala sa drugom Titom, ali sam ipak imala prilike da ga vidim... Da ga gledam.

- Zamerate li nešto sebi - borcu u NOB-u?

- Jednu stvar sam napravila. Jednu veliku glupost. Nikad to neću prežaliti. Jednom su pohvalili izvestan broj skojevskih rukovodilaca. Pošto sam i ja bila među pohvaljenima, od pomoćnika komesara mornarice dobila sam na poklon pištolj "beretu". 

Međutim, posle rata javna sigurnost je tražila da se oružje vrati. A ja, budala, uzela "beretu" i vratila je natrag. Umesto da je celog života čuvam za uspomenu - to mi je dato kao dobrom sekretaru SKOJ-a. 

To sebi nikad ne mogu da oprostim.

Rok je prošao ...

- Šta kažete o ženama koje danas hoće u vojsku?

- Čujte, mislim da je to u redu. Za odbranu zemlje je i te kako važno da i žena učestvuje. Ako smo mi mogle, onako naivne i nespremne, ići u rat, onda mogu i one da se danas spreme i da znaju zašto i gde idu. 

Verujem da će se žene prihvatiti. Dobro je što su ženi posvetili malo više pažnje u vojsci, jer ona je ipak nežniji pol - ako su spremne da uzmu puške u ruke, onda im treba dati neke privilegije, kako bi pušku lakše nosile. 

Sećam se kad su meni, na Visu, dali šmajser, teži je bio nego ja. Nisam pucala, ali sam ga sa zadovoljstvom nosila.

- Kako ocenjujete svoj doprinos u ratu i posle njega? Kakva ste priznanja dobili? Demobilisani ste, verovatno kao ratni vojni invalid?

- Odlikovana sam: Medaljom za hrabrost, Ordenom za hrabrost, Ordenom zasluge za narod III reda, Ordenom Republike sa srebrnim vencem, Plaketom Republičkog odbora Socijalističkog saveza. Ima još nekih priznanja za svoj rad u društvu. Najdraže mi je ovo poslednje priznanje, kada sam dobila Plaketu I mornaričkog odreda.

Invaliditet... Pa, iako sam demobilisana kao težak plućni bolesnik, ratni vojni invaliditet nisam dobila. Imala sam vrlo odgovorne i važne svedoke. Među njima su dr Ivo Perišin i Ivo Vranica. 

Ranije nisam tražila invaliditet jer sam smatrala da ne treba sve da se traži, da se iskorišćava ovo društvo. 

Međutim, kada sam 1958. godine bila u teškoj materijalnoj situaciji, onda sam sredila sva dokumenta. Javila sam se komisiji za boračka pitanja u Beogradu. Dobila sam pismen odgovor da je rok prošao i da se više takva rešenja ne mogu donositi. 

Od tada nisam više tražila. Niti sam danas ratni vojni invalid. Ali, na žalost, i danas vidim da su neki ratni vojni invalidi ljudi koji žive veze s ratom nisu imali. 

Znam čak i jednog koji traži, danas, da bude ratni vojni invalid! A ruku mu je mašina odnela. Tvrdi da ju je izgubio u ratu! 

Možda ja zbog vrste bolesti nisam invalid, plućni sam bolesnik. Određena ranjavanja, ako ste bez ruke, noge ili su u pitanju neke teže posledice, to se i danas priznaje.

Pomirila sam se s tim. Jer ako mi nisu dali - nisu mogli. I gotovo! 

Morala sam se pomiriti. Burgijati, gunđati i gaziti ono zbog čega si se borio, to nije dobro.

Razgovarala: Nataša Iković (Dvoje, 1983.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate