Mate Parlov '84: Gde je i šta danas radi legendarni bokser / Odlazak na čašicu u kafić kod Parlova...

Februar 1984: Odlazak na čašicu u kafić kod Parlova u žargonu sa pulske štrafte znači mnogo više od poziva na piće. Uz kafu koja je odlična (tršćanska) i jevtina (26 dinara) može da se "konzumira" i stisak Matine desnice. 

Koliko zarađuje bivši šampion, koji dozvoljava osoblju da ga malo potkrada? Šta je nedavno hteo menadžer Kramaršić? ...

Tek što "Moka i Kića" prodaju onaj štos o košarkaškoj odbojci dvometrašima pukovnika Gomeljskog, na ringu sevne levi direkt.

Cuello se kao ispražnjena vreća stropoštava na pod ispuštajući titulu prvaka sveta u ruke Mati Parlovu. 

Reč je, dakako, o sportskom (i ne samo sportskom) mitu koji nam svake "Sportske subote" direktno sa TV špice uvek ponovo ispunjava srca.

U niski nezaboravljenih idola priča o Parlovu iza sportske fasade odslikava i neka opštenacionalna obeležja. Udarci njegovih pesnica odzvanjali su u ritmu koji u publici nije aktivirao samo uobičajene animoznosti tipa "udri ga", već i brdovito-balkansku borilačku strast.

Iz gornjih premisa čak ni domaći bokserski stručnjaci, odavno uzdrmani navalom ličnog interesa, nisu mogli da izvedu drugačiji zaključak: Mate Parlov je jedini (savezni) kapetan koji domaći bokserski brod, rašrafljen raznoraznim "ključevima", može da uvede u olimpijske vode.

No, shodno ekskluzivnoj osobini sa ovog podneblja, da se mitovi po potrebi ruše bez osvrtanja na njihov minuli rad, Parlovljeva kapetanska misija minirana je još pre nego što je i počela, masnim slovima na novinskoj hartiji. "Onaj ko se profesionalno bavio boksom ne može da bude selektor reprezentacije", glasio je niski, valjda najniži udarac Parlovu koji bridi kao šamarčina u oblandi od providnog formalizma.

I boli kao ozleđena stara rana iz vremena kad mu je svita lokalnih bokserskih drmatora preko novinskog uvodnika odrekla pravo na profi-hleb u sopstvenom gradu.

Ali, Mate je udarce van ringa pamtio kao i one na njemu: kao otvorenu knjigu iz koje se uči škola boksa ali i škola života.

Zato će žigosan tada kao "italijanski profesionalac", trčati jedne noći milanskim ulicama, već bandažiranih ruku pred početak meča, po jugoslovensku trobojku koju je organizator omaškom zaboravio.

I zato i danas, u vreme selektorske ujdurme, čiji će epilog biti poznat po štampanju ovog teksta, Mate ima snage da bude "iznad". Tu snagu ne crpe više iz potoka prolivenog znoja, već iz bezbrižne porodične idile na temeljima profi-baštine i kafića u centru Pule.

Sve počinje s viskijem

Kuća porodice Parlov u Fažani prepoznaje se po svetlozelenom "mercedesu" parkiranom ispred ulaza. Leži na najisturenijem delu kopna prema brionskim ostrvima. Golim okom se preko puta sasvim jasno razaznaju "Vila Karmen" i ukotvljene jahte "Jadranka" i "Podgorka". Tek posle trećeg pritiska na zvono, čuje se šištanje električne brave na vratima.

Laura Parlov, plava i vitka kao nekad kad je oko kamere zbog nje često lutalo preko prvih redova oko ringa, svežim, diskretnim rumenilom i nehotice otkriva da su je prva dva zvona zatekla uz ogledalo i šminku. Pravda se da joj ovih dana sinčić Matko uzurpira san danonoćnim ritmom kao i svaka tromesečna beba.

Susret sa glavom porodice, Parlovom koji stiže direktno iz kreveta oko 11 sati, za reportera je prvo u nizu iznenađenja. Očekivao sam ozbiljnog, ćutljivog asketu, intelektualca koji je razum ugradio u sve postupke, čak i u onaj "kamikaze" skok preko ringa u zagrljaj beogradske publike

("Nešto je eksplodiralo u meni. Morao sam da skočim u to more uzdignutih ruku. Video sam da u toj neopisivoj gužvi ni igla ne bi pala na zemlju a kamoli ja").

Sreo sam sasvim drugog čoveka. Veselog, pričljivog, spremnog za šalu. Srećnog što je kočnice njegove prave prirode, kojima duguje sve što je u životu postigao, konačno mogao sasvim da otpusti. Bocu viskija otvara s bolnom grimasom

("Posle tolikih sudara s tuđim vilicama i bokserskim džakovima, šake mi se teško bore i sa zatvaračem").

A kad umesto njega otvorimo flašu, našaliće se: "O, pa vi mora da ste iz familije 'lokateli'".

No, ubrzo će se namrštiti kad razgovor skrene u aktuelne bokserske ćorsokake:

"Nedavno sam u Beogradu sedeo za jednim stolom sa nekim ljudima iz bokserskog saveza, kad odjednom, oni počeše da ogovaraju ljude iz istog tog saveza što su sedeli za susednim stolom. Ja samo klimam glavom, ne znam šta da mislim. Meni se, lično, niko od tih ljudi nije zamerio. I sad sam kao između dve vatre zato što sam prihvatio da me kandiduju za selektora.

Kajem se, i to ne malo, nego mnogo. Ja time ništa ne dobijam. Samo gubim. Čak me ta dužnost, da budem iskren, uopšte ne interesuje. Imam svoj kafić, porodicu. Kad je zaškripalo, setili su se mene da vadim kestenje. Ali, kad sam već obećao, neka bude. Shvatam to kao obavezu prema plavom dresu i prema našoj zemlji."

Mate zna da nije čudotvorac. Zato ne želi da s bokserima postupa kao stražar dok trče, rade sklekove i batinaju boksersku krušku. Umesto toga, on zna da svaka njegova reč, svaki savet, blešti sjajem njegovih trofeja. Nijedan "trenerski bič", smatra Mate, u očima mladića željnog kolajni, nije ubedljiv kao priča o školi boksa i školi života koju može da ispriča Mate Parlov.

Ta priča govori o došljaku iz imotskog kamenjara koji je ulaznicu za pulske pločnike naplatio srcem i nejakim pesnicama od lokalnog kvartovskog šefa pod svetiljkom ispred bioskopa

("Nije baš tako bilo, ali neka, lepo je i poučno").

Propisno izudaran u prvom meču sa osječkim pekarom Premušem lečio je rane u sali za trening, i vraćao se tvrdoglavo "po batine" sve dok ih konačno pekaru nije vratio s kamatom.

No prelomni trenutak odigraće se onda kad na podu prvi i jedini put bude ostao "do deset". Fatalni kroše Nemca Brauskea odzvanjaće mu od tada kroz ceo život kao alarm za oprez. U prašini pančevačkog ringa kao na životnoj prekretnici shvatiće da samo boksujući glavom, više no pesnicama, može da stigne do sportskog zlata i fakultetske diplome.

"Platio da ga izudara"

Reći će najpre da su borbe za amatersko zlato bile "ono pravo" u njegovoj karijeri. Ispričaće nam potom ono što plavi navijački hor u papučama pored TV ekrana nije ni slutio bližeći se zbog njega istinskom stresu jedne noći 1974. godine. Pred uzavrelim gledalištem u Havani na čelu s "kompanjerom" Fidelom Castrom, Kubanac Carillo kao da je pred Parlova, izišao s gromom u rukavicama.

"Bili smo kao gladijatori u areni", seća se Mate. "U petoj sekundi meča našao sam se na podu. Mozak je prestao da radi. Kad sam se istinski probudio iznad mene se osmehivao trener Bruno Hrastinski: 'Pobedio si, sine'. Tek tada mi je postalo jasno da ležim na stolu za masiranje, a ne na podu ringa."

No tih devet minuta paklene borbe kao da su gumicom izbrisani iz Matinog sećanja.

"Da, bio je to najteži meč mojeg života", zaključuje danas.

O drugom poluvremenu svoje bokserske karijere Parlov govori sa mnogo manje žara:

"Profesionalizmu dobro pristaje ona izreka da s novcem i voda ide uzbrdo. Zbog novca se i o meni svašta pričalo i pogrešno tumačilo. Kad je trebalo da boksujem s Adinolfijem, on je tražio 27 miliona lira da bi došao u Beograd na meč. Nisam bio prvi na listi izazivača i mogao je da me ucenjuje. Moj menadžer Kramaršić je isplatio tu sumu. Ali, posle je u novinama ispalo 'platio mu Mate da ga izudara'".

U nezaboravnom ambijentu na severu Zvezdinog stadiona, pred 25 000 ljudi koji su pevali uz zvuke naše himne, Adinolfi je unovčio batine i izgubio titulu. Tri godine kasnije, sledeći te varljive, nepisane zakone profesionalizma, tada već svetski prvak Mate Parlov će u Masali ponoviti Adinolfijevu grešku.

"Izabrao sam za protivnika nepoznatog Marvina Johnsona. Mislio sam da ću s njim lako jer je pacer, bezveznjaković, što je u suštini i bio. Samo, protiv njega kao da nisam boksovao ja, već neko drugi. U to vreme moja normalna težina, kad normalno jedem, pijem i treniram, bila je 90 kilograma. Za mečeve sam skidao po 11 kila. To je drama, prava ljudska drama. Bio mi je, što se kaže, 'pun kofer' trčanja, udaranja u džakove, preskakanja konopca, saune.

Dojadilo mi je bilo da pazim hoću li jesti supu, ili predjelo, ili ni jedno ni drugo, celo parče hleba ili samo koricu, da li su šnicle suve ili na masti, sa prilogom ili bez ičega. Koliko sam samo puta pomislio: samo da prođu ove pripreme pa da se negde provedem ili bar pošteno najedem.

Dok je bilo pravih motiva pobeđivao sam i tu sopstvenu želju i protivnike. Kad sam već sve titule imao u vitrini, nisam mogao više da pobedim sebe. Dešavalo mi se da ostanem uveče duže u baru i da popijem čašicu više u Lipicama. Ja sam živ čovek, kao svako drugi. A onda, meč se bliži, ja ne jedem ništa, treniram, umirem, cedim se u sauni kao sunđer, a ne smem da popijem ni kap vode. Dešavalo se da dođem na zvanično merenje direktno sa treninga, tako reći preskačući konopac. Pa ipak imam recimo 300 grama viška. Onda se iznerviram, skinem i gaće zbog te proklete vage. Jednom su me tako i slikali u Švajcarskoj.

Kad posle svega iziđeš na ring više si mrtav nego živ. I onda se desi ono što se desilo tada u Masali protiv Johnsona. Izudara te tip koji u normalnim uslovima ne može da ti bude ni sparing partner. Izdržao sam tada šest rundi, ali već posle prve menadžer Brankini je pitao hoću li da predam meč."

Sve što je posle toga doživeo na ringu Parlov zove svojom labudovom pesmom. Kaže da je na poslednji meč sa američkim Indijancem Camelom u Las Vegasu otišao "kao student koji u glavi ima tek pola gradiva".

"Snage je još bilo, ali ruke i noge nisu slušale. Osećao sam da mi se i mozak umorio. Nisam više znao da izbegnem udarac. Da, bila je to moja bokserska smrt."

"Lutka za Lauru"

Te noći u Las Vegasu Parlov je časno poražen u 15 rundi, ali je sišao s ringa kao pobednik nad samim sobom. Znao je, konačno, da želi da živi kao sav ostali svet. Osećao je, priča danas, da je u neprestanom, žestokom tempu, večito između treninga i mečeva, propuštao da udahne životna zadovoljstva. Osećao je potrebu da zaglavi do kasno u noć ili da luđački brzo vozi svoj "mercedes". I to je potom i činio.

Sada je ta burna faza ostala iza njega. Danas je Mate osoba koja plodove minulog rada na ringu uživa u malim zalogajima svakodnevnih radosti. Najsrećniji je u svojoj mirnoj porodičnoj luci u Fažani. Sa malim Matkom u naručju pažljivo sluša lekcije supruge Laure o mokrim pelenama. Lekcije s kojih je, kad mu se pre sedam godina rodila ćerka Mira, opravdano izostao zbog ko zna kojeg bokserskog zlata.

No, to su verovatno, i jedini saveti koje izraziti "pater familias" Mate Parlov sluša od svoje supruge. Matina reč je poslednja čak i onda kad novinar zaželi da i od Laure čuje poneku reč: "Ma, šta ćeš o ženi pisat’?"

Kad se ipak (uz onaj viski) malo otkravi i na tu temu, Mate će reći da se on i Laura znaju "još od peska". "Hodali" su još '67. kad "nije mislio na brak", ali je "mislio na Lauru".

Te godine je prvi put osvojio "Zlatnu rukavicu", a najlepši novinski tekst o tome bio je, po njegovom mišljenju, onaj koji se zvao "Lutka za Lauru u zlatnoj pesnici". Sa ženom nije progovorio o boksu "ni deset reči u životu" i "ona mora da je neki heroj kad je zbog tog boksa ko zna šta sve pretrpela bez reči".

"Ali, napiši ipak kako smatram da to nije žrtva nego normalna stvar", reče, nervozno dobujući onim krupnim pesnicama po stolu što je bio znak da je bolje da promenimo temu.

Očekujući odgovor bokserskih emisara, Parlov ni izdaleka ne živi s pogledom na selektorsku fotelju. Od boksa je, stiče se utisak, udaljen bar koliko i njegov kafić u centru Pule od dvorane za trening u dvorištu porodične kuće u Fažani. Na spravama za boksersko "mučenje", danas već i razmontiranim, uhvatila se paučina.

Njegov radni dan počinje oko podne, odlaskom u kafić. Dok on ne stigne, tamo se sve odvija pod budnim okom njegovog oca, krepkog 75-godišnjaka, bivšeg ugostitelja ("Otac je doživotni svetski prvak u mojem životu").

Kafić od jutra do mraka liči na košnicu jer odlazak na "čašicu kod Parlova" u žargonu sa pulske štrafte (u čijem se epicentru lokal nalazi) znači više od poziva na piće. Uz kafu koja je odlična (tršćanska) i jevtina (26 dinara) može da se "konzumira" i stisak Matine desnice. Ta mogućnost prerasta u najdraži pulski vojnički suvenir sredom, subotom i nedeljom, kada se oko Mate sve plavi ili beli (zavisno od godišnjeg doba) od mornarskih uniformi. Često i očevi vojnika, ljudi ozbiljni i u godinama dolaze da mu dodirnu rame.

"To me dira duboko u srce", kaže Parlov. "Setim se tada hiljade divnih nepoznatih ljudi koji su mi na kuću slali svoje pesme, što se pevaju uz gusle u desetercu."

Kad nastupi fajront, oko 22 časa, počinje dužnost iza registar kase. Broji se dnevni pazar. Diplomirani ekonomista Mate Parlov uzima svoje poslovne knjige. Kao pravi ugostitelj od zanata zna da ceo prihod ipak ne završava u kasi. Tajnim kanalima, koji izmiču gazdinoj kontroli, ponešto kapne pravo u džepove mladića koji kod njega rade.

Šta je hteo Kramaršić

"Ako ukradu stotinak hiljada dnevno, nije strašno. To, naravno, samo mislim, ali ne govorim. Ali ako se neko od njih polakomi, mora da traži drugi posao. Ja mu lično pokažem gde su vrata. Pa slušaj, kud ćeš više? Svaki od njih zarađuje kao dobro plaćeni direktor."

Tek kasnije, kad se ovaj razgovor nastavi u jednom pulskom ribljem restoranu i kad se već bude naziralo dno trećeg bokala "malvazije" spomenuće da se u kasu iza njegovog šanka slilo prošle godine blizu šest miliona dinara, naravno novih. I kad je već o novcu reč, otkriće zašto ga je nedavno posetio bivši menadžer Boris Kramaršić:

"Bilo mi je čudno što mi je došao na vrata onako iz čista mira. Pomislio sam odmah da mu je nešto potrebno. I zaista, tražio je da mu pozajmim 200 miliona starih dinara. Njemu koji ima radnju u Trstu, čiji sin i ćerka isto imaju svoje trgovine. Popili smo i pojeli ponešto na moj račun, a onda sam mu rekao: 'Ja vam to neću dati'. Naljutio se. 'Onda nismo više prijatelji', kazao je. I ne treba da budemo, ja sam za njega prosipao mozak, krv, mladost. Ništa mu ne dugujem."

Takav je Mate Parlov. U poslu, kao nekad u boksu, voli samo čiste račune.

Razgovarao: Vladan Slavković, snimio: Gradimir Višnjić (Svet, 1984.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate