Oni su fudbaleri sa velikim slovom F.
Oni izigravaju propise, odlažu vojsku,
služe vojni rok uz treninge i putovanja u inostranstvo, potpisuju dvostruke, lažne ugovore i predugovore, brukajući naš fudbal i
našu zemlju, oni zloupotrebljavaju poverenje javnosti...
... vojnih vlasti, sprdaju se sa zakonom, oni ogromno zarađuju na svoj talenat, nesrazmerno više nego što mladi naučnici unovčavaju svoju nadarenost.
... vojnih vlasti, sprdaju se sa zakonom, oni ogromno zarađuju na svoj talenat, nesrazmerno više nego što mladi naučnici unovčavaju svoju nadarenost.
Oni se smeše sami ili sa svojim porodicama, u koloru ili crno-belo, sa naslovnih stranica, sa malog i velikog ekrana. Oni voze
usred stabilizacije, najluksuznija kola, liju "kurvoazije"
i "martel", prema njima su sudovi blagi kada gaze ljude u
pijanom i besvesnom stanju, oni psuju i biju sudije na fudbalskim
utakmicama, hvataju se za mošnice kada im publika zviždi, pišaju na javnost
i "bednike" koji ih gledaju i koji za to gledanje skupo
plaćaju.
Njima na njih bačene milijarde ništa ne znače, jer oni sa lakoćom te iste milijarde i pojedinačno mogu
da zarade. Oni još kao golobradi maloletnici imaju nameštene
komforne stanove sa ugrađenim akvarijumima, sa ribama čak i onim
dvonožnim. Oni dolaze, odlaze, ucenjuju, zahtevaju, prete...
Oni, Fudbaleri (sa velikim slovom)...
Poslasmo ih u Španiju puni nade i
nacionalnog ponosa, sa nemom spartanskom porukom "sa štitom ili
na njemu", ali puni nade da će se vratiti sa zlatnim peharom ili
realnije kao finalisti. Jer, oni su najtalentovaniji, oni igraju
najmaštovitiji fudbal. Ako im ne krene u prvoj utakmici, tu je naš
tradicionalni inat koji ruši sve prepreke, borbenost bez granica.
Fudbalski savez Jugoslavije je izmislio
pre više godina propis po kojem se, baš zbog potreba reprezentacije, ne može dati
dozvola za odlazak u inostranstvo igračima pre navršene 28. godine
života.
Ali Oni su uspeli i taj propis da izigraju.
Poslednjih
godina se u spiskove budala i nesposobnjakovića uvršćuju oni koji
u inostranstvo zaista odlaze posle tog vremensko starosnog roka.
"Darežljivi" ljudi iz FSJ izlaze u susret njima,
veličinama, puštaju ih ranije, na zadovoljstva svih, pa i klubova
koji ranije dobijaju devizni procenat.
Petar Borota je, bezmalo, proteran pre
vremena na svoje veliko "nezadovoljstvo" koje mu je donelo
ogromne pare, kuću u Londonu sa zlatnim krevetom, upisivanje u
englesko visoko društvo i eskivažu vojnog roka.
Mačke u džaku
Slično je "loše prošao" i
Dražen Mužinić.
Nikola Jovanović, jedak od vinovnika naše
španske katastrofe, takođe je, ranije, mimo propisa, otišao, izbezumio Engleze ali lošim igrama za velike pare, da bi posle
povratka odmah zauzeo "upražnjeno" mesto.
Francuze je do
očajanja dovodio Halilhodžić, koji očekivanim golovima nije
povratio ni manji deo uloženih miliona...
Sa časnim izuzecima, naše fudbalske veličine su poslednjih godina temeljno i
postojano brukale naš fudbal u inostranstvu, držeći se devize - "drpi što više možeš, pruži što manje".
Vrhunac
sramote je blamaža oko potpisivanja ugovora Safeta Sušića za
dva italijanska kluba u isto vreme i odluka Fudbalske federacije
Italije bez presedana - da se jednom stranom igraču, Jugoslovenu, zabrani igranje u Italiji!
Možda bi ova grupa "nestašnih
momaka" mogla ponekad i da se upristoji da se na njenom čelu
poslednjih godina ne nalazi pedagog, internacionalni učitelj,
stručnjak i fudbalski diplomata Miljan Miljanić.
Ne ulazeći u to da li je on samo verbalista ili foler i da li je strateg na papiru a
neznalica kraj klupe, napomenimo da je baš on, Miljan Miljanić, taj
koji ih u svemu podržava i štiti, koji sve njihove svinjarije
stručno i naučno pravda, analizirajući im pojedinačnu i grupnu
psihu, koji njihovu nesnalažljivost i neukost pravda višim silama,
mračnim silama, zaverama, špijuniranjima ...
On, čuveni Miljan, koji se diči time
što nikada ništa ružno ne ume da kaže o sudijama-lopovima, o
kalkulantima u FIFI ili FSJ.
On, sjajni i uglađeni presipač iz
šupljeg u prazno, međunarodni opsenar i hipnotizer, slatkorečivi
plašljivac i kalkulant, čija je profesionalna i sportska deviza
"bolje nečasno ostati neporažen, nego poginuti za pobedu".
Da li smo kukavice?
Tokom dva svetska rata stekli smo kao
narod reputaciju hrabrih. Svet je normalno očekivao da će bar deo
te hrabrosti biti presađen i u sportu, u fudbalu, na primer. Miljan
Miljanić je na dva svetska prvenstva, na kojima smo poslednjih
decenija učestvovali, ozbiljno uzdrmao tu našu slavnu tradiciju.
Jugosloveni su postali kukavice, bar što se fudbala tiče.
Dok se u svetu cene brzina i trčanje, dok se mnogi dive mašti Latinoamerikanaca i duhovitosti talentovanih Afrikanaca, svi zaboravljaju da smo i mi nekada važili
za fudbalski duhovite, visprene, neočekivane.
A danas? Naše
fudbalske kukavice su izgubile pod Miljanićem sve što su imali i
znali. Naša ekipa bila je daleko najneborbenija na Mundijalu, daleko
neborbenija do monotonih Italijana ili dosadnih Čehoslovaka.
Niko na
prvenstvo sveta od njegovog osnivanja nije igrao takav "stajaći
fudbal" koji smo lansirali uz pomoć naših zvezda i Miljana.
Niko veštije i dosadnije od nas ne ume za "širi igru", da
je voza paralelno sa linijom šesnaesterca što dalje od protivničkog
gola. Niko veštije od nas ne ume da štiti protivnički gol slabim ili nepostojećim udarcima.
Nismo mi nikakve fudbalske veličine i to dokazujemo na svetskim prvenstvima, kvalifikacijama, prvenstvima
Evrope... Ugled nam je sve niže i niže, i to opravdano, iako je
ugled Miljana svetskog čoveka, uglađenog i obrazovanog u
suprotnosti sa stanjem našeg internacionalnog fudbala.
Zasluga za to
je u samom Miljaniću koji se vešto snalazi, koji ume da stvori
autoritet, da bude svetski čovek, čak i bez fudbalskih rezultata.
U timu naših "fudbalskih baba"
najviše se očekivalo od dvojice koji su žarili i palili u našem
lokalnom prvenstvu i u kvalifikacijama protiv Danske, Grčke, Luksemburga (koje smo pobedili) i Italije (od koje smo izgubili).
To
su Vladimir Petrović iz milošte nazvan "Golub" (Pižon) i
Safet Sušić. I zaista i pored očigledne oseke fudbalskih talenata
kod nas, stoji činjenica da su ova dvojica i u svetskim okvirima -
veličine. Ali, šta to vredi.
FSJ im je, takođe mimo propisa,
najavio mogućnost preranog odlaska u inostranstvo i oni su svoje
basnoslovne ugovore već potpisali. U Španiju su otišli sa strahom
i brigom da ne polome svoje skupe noge, da se ne povrede sa
čvornovatim Ircima, oštrim Špancima ili amaterima iz Hondurasa.
Jer u njihovim ugovorima nedvosmisleno stoji da se milijarde mogu
isplaćivati za "očuvanu robu".
Dakle, oni su se čuvali u dresu sa
državnim grbom, prosto se čudeći suzama amatera iz Hondurasa koji
su plakali zbog nesrećnog poraza u dresu reprezentacije.
Tu dvojicu naših fudbalskih izdajica
čeka posle povratka iz Španije obećana dozvola FSJ za odlazak na
rad u inostranstvo. Iako je Pižon tek pre nekoliko dana odleteo u
punu 27. godinu, a Sušić tek pre nekoliko meseci. U proseku im do
pune 28. godine nedostaje još po deset meseci, dakle još jedna puna
sezona.
Sada, posle svega što se dogodilo u
Španiji, javnost s pravom očekuje da bar ovog puta FSJ poštuje
propis i da izdajicama "pokvari" planove. Uostalom, Sušić je već stekao naviku da cepa već potpisane ugovore, a na
Goluba bi Englezi mogli da pričekaju godinu dana - ako su još
voljni da za njega, posle Mundijala, tako darežljivo dreše kesu.
Na Fudbalskom savezu Jugoelavije je da
za ozdravljenje najpopularnijeg sporta preduzme pravi korak i da za
početak - poštuje propise.
Možda će to ubuduće opametiti naše
"čuvare skupih nogu", koji zvuk himne i nacionalni dres
sa grbom ne razlikuju od zelenih i ostalih novčanica.
Napisao: Zoran Predić (RTV revija, 1982.)