"Skoplje je doživelo neviđenu katastrofu, ali će postati simbol jugoslovenske i svetske solidarnosti"

Jul 1983: Ovog dvadeset i šestog jula u pet časova, sedamnaest minuta i petnaest sekundi, navršilo se dve decenije od katastrofalnog zemljotresa koji je zadesio glavni grad Makedonije.

Kažu da je praskozorje nagoveštavalo lep julski dan, i da je neman došla sa prvim sunčevim zracima. Obrušila se nad usnulim gradom nezapamćenom žestinom. Prvi udar, jačine devet stepeni Merkalijeve skale, samo je najavio katastrofu, da bi druga dva Skoplje sravnila sa zemljom.

Čitav sledeći sat dvesta hiljada preživelih ostalo je odsečeno od sveta.

U deset do sedam, toga julskog jutra, u svet je poletela prva poruka:

"Katastrofalni zemljotres, pošaljite pomoć - Skoplje". 

Sve svetske agencije i listovi preneli su vest o katastrofi u Skoplju-Jugoslavija, a onda je reka solidarnosti potekla prema glavnom gradu Makedonije.

Solidarnost bez granica

Gotovo da nema sitnice o katastrofi koju nisu zabeležili pedantni statističari. Iz požutelih novina i publikacija može da se pročita: u trenutku kad se dogodio zemljotres, u Skoplju je živelo 250 hiljada ljudi. Od toga broja, 1070 ih je poginulo (samo u zgradi broj 13 u naselju Karpoš 195 mrtvih i 102 ranjena), 10 hiljada ih je bilo zatrpano i isto toliko teže povređeno.

Prirodna neman uništila je 15.800 stanova, 28.000 teško oštetila, 200 hiljada ljudi je tog jutra ostalo bez krova nad glavom.

Kažu da od rata nije bilo takve solidarnosti i da su se bukvalno za tili čas u Skoplju sjatile spasilačke i radne ekipe iz svih republika i pokrajina.

Toga julskog dana zemlja se tresla ravno osamdeset i šest puta, ali to nije smetalo spasilačkim ekipama - narodu i armiji, da iz ruševina spašavaju preživele i teško ranjene.

Sutradan je u porušeno Skoplje stigao i Tito sa najvišim rukovodiocima. Obišavši porušeni grad, Tito je rekao:

"Skoplje je doživelo neviđenu katastrofu, no Skoplje ćemo izgraditi uz pomoć cele naše zajednice. Ono će postati simbol i gordost bratstva i jedinstva, jugoslovenske i svetske solidarnosti". 

Titove reći ne samo da su bile poziv i podstrek, nego i proročanstvo koje se još za njegovog života obistinilo.

Skoplje je postalo svetsko gradilište i simbol ljudske solidarnosti. Na dan katastrofe na surčinski aerodrom se spustilo četrdeset stranih aviona, a u naredna tri dana i ekipa sa 400 naših i stranih hirurga.

Zabeleženo je još da su u četiri dana piloti izvršili 425 letova, da je u privremenom logoru organizovan život za šezdeset hiljada ljudi. U prvi mah pomoć je dalo sedamdeset i sedam zemalja i osamnaest humanitarnih i drugih međunarodnih organizacija.

Iz porušenog grada, u druge gradove naše zemlje evakuisano je 130 hiljada ljudi, a 57 brigada je radilo na raščišćavanju i podizanju novih stanova.

Na skopskom gradilištu radili su toga leta, Rusi, Amerikanci, Englezi, Francuzi, Šveđani, Nemci...

Pominjati imena svih pojedinaca i organizacija iz zemlje i inostranstva, koji su radili na obnovi porušenog Skoplja, nije moguće, ali ne pomenuti ono što su izgradili u kratkom roku, takođe nije moguće.

Za jednu godinu izgrađeno je više od 13 hiljada montažnih stanova i isto toliko je popravljeno.

U tom periodu sasvim je sanirana električna i vodovodna mreža i u upotrebno stanje dovedena je putna i železnička mreža. Ujedinjene nacije su tih dana usvojile rezoluciju o izgradnji Skoplja, a građevinari iz više evropskih zemalja podigli su moderne bolnice, škole, dečja obdaništa, objekte koji su doprineli da ubrzo grad počne normalan život.

Večni kameni svedok

Od 1966. godine počela je rekonstrukcija i modernizacija najznačajnijih industrijskih objekata. Zahvaljujući vanrednim naporima naših stručnjaka, Skopska železara, Metalski zavod "Tito", fabrika autobusa "11. Oktombri", fabrika nameštaja "Treska", "OHIS" i mnogi drugi privredni objekti, započeli su normalan rad i uspešnu proizvodnju.

Istovremeno Zavod za urbanizam i arhitekturu vrši prve pripreme za izradu urbanističkog plana novog Skoplja. Prve skice novoga grada dao je svetski planer Moris Rotival, ekspert UNESKA, a razradili su ih Japanac Kenzo Tange i naši stručnjaci Radovan Miščević i Fedor Venzler. Za tu svrhu obezbeđeno je 6.243 miliona dinara, a od toga oko 449 miliona inostrane pomoći.

Skoplje danas nije gradilište, ono je metropola solidarnosti. Široki i cvetni bulevari protežu se u dužini od 23 i u širini od 9 kilometara, a na površini od 220 hiljada kvadratnih metara živi 520 hiljada ljudi.

Pre zemljotresa je u 49 industrijskih organizacija radilo 18.699 radnika, danas u neposrednoj proizvodnji u 85 industrijskih objekata radi 46.658 radnika, u 1.845 organizacija udruženog rada zaposleno je 160 hiljada ljudi.

Ono što je ponos trećeg po veličini grada u zemlji, može se izraziti u dve kratke reči - mladost i lepota. U 162 osnovne škole, danas u Skoplju osnovno znanje stiče 79 hiljada osnovaca, ili 28 hiljada više u odnosu na broj đaka u godini zemljotresa. Njihovi stariji drugovi, njih 32 hiljade, osposobljavaju se za potrebe privrede u 43 srednjoškolskih centara.

Istovremeno, na dvadeset i osam fakulteta Univerziteta "Kiril i Metodije" visoku stručnost stiče 40 hiljada studenata što je za tri puta više u odnosu na 1963. godinu. U vreme svog procvata Skoplje nije zaboravljalo ni najmlađe, ni najstarije stanovnike.

Za njih je izgrađena i 161 socijalna ustanova - 42 jaslice, 52 vrtića, 64 zabavišta i tri doma za stare. U 1963. godini bilo je samo 14 ovakvih ustanova.

Kad putnik namernik iz belog sveta pristigne u grad iz reportaža sa prvih strana svetskih novina s kraja jula '63. neminovno se zapita:

Da li se zaista ovde zbilo?

Jer, u Skoplju danas gotovo ništa ne podseća na kataklizmu iz 1963. godine. Ostala je samo polovina zgrade stare železničke stanice. Kako od nedavno vozovi ne zastaju u njenoj senci, ona je ostala sasvim usamljena.

"Stara dama" i kameni sat na njenom mermernom zidu, sa kazaljkama zastalim na 5 časova i sedamnaest minuta, večni su svedok borbe između čoveka i prirode.

Napisao: Mile Radenković (Duga, 1983.)

Život na ruševinama

Zapis iz Duge, 4. avgusta 1963: U trenutku kad ispisujemo ove redove, u Skopju - evropskom Agadiru, već se pomalja život. Ne stidljivo, već dinamično, organizovano, promišljeno ...

Još od davnina znamo: u grču se uvek rađa novi život. A taj grč u srcima, onih koji raskrčuju ruševine, podvlače se pod betonske blokove izlažući svoj život opasnosti, ne strepe od novih potresa već od onog što će naći pod naslagama kamenja - to je pokretačka snaga za sva pregnuća.

Humanost je najzad, kao vulkan u ovom razdoblju erupcija i potresa zemlje, izbila u prvi plan i sve akcije koje se preduzimaju prožete su njome. Umesto parola - bojnih pokliča na rad i pregnuća, na žrtve i zalaganja, čuju se reči koje su mnogi izgovorili i glasno i šapatom:

"Ljudi još ima ... " 

Na žalost, tek kad dođe do neke katastrofe, do tragedije neljudskih razmera, uverimo se u tačnost te rečenice: "Ljudi još ima ... "

Ovom prilikom moramo se setiti i one narodne pesme o zidanju Skadra na Bojani. I one žrtve, uzidane zajedno s legendom, u kamen. To stravično zvuči u ovom veku pune civilizacije, atomske energije, svemirskih letova.

Pored bagera, aparata za osluškivanje koje su doneli prijatelji iz Francuske, najzad ljudi, živih, požrtvovanih, koji izlažu svoje živote da bi spasli nečiji, isto tako dragocen, pominjati i Skadar na Bojani!

Ali, zemljišna površina, koja se još mestimično giba, ne bira mesta niti ih je ikad birala da iskali svoj gnev.

"Kiro je poginuo, ja i deca živimo. Dom uništen. Biljana".

"Sve nam je propalo. Ostali smo bez krova nad glavom. Ostajem ovde da radim. Petar."

"Lenka povređena. Izvukli su je ispod ruševina trećeg dana. Preživeće. Tvoj Nikola".

Tako glase ta traženja, ispisana kratko, telegrafski, na traci koja ne učestvuje u bolu. Ali taj bol koji nanosi ljudima, prenoseći te poruke, još je koncentrisaniji. To je bol onih koji ne mogu da se mire sa onim što se dogodilo.

Ali, taj isti vek progresa pomoći će Skopju da se podigne iz ruševina i da bude ponosni grad, sazidan na najčvršćim temeljima, temeljima čovekoljublja.

Svedočenje čitaoca Duge Milije Šćepanovića: Odbrana pred ludilom

"Čuo sam sopstveni glas, nešto kao rika zveri iz nekog čudnog ponora. Prizor je bio stravičan. Ogromni blok ispod samog prozora bio je gotovo odvaljen od zida. Klatio se i izazivao stravičan prasak.

Šestospratnica se ljuljala s kraja na kraj sveta. Haos i tupost. Tad sam skočio jer sam se sjetio da je u drugoj sobi kćerka Mirjana.

Supruga, u devetom mesecu trudnoće, već je bila otišla na pijacu.

Otvorio sam vrata, dete je preplašeno buljilo u plafon koji je pucao. Viknuo sam:

"Miro, zemljotres!"

Dete je skočilo i nestalo niz stepenice. Obukao sam se i sišao u dvorište.

Gradom su se razlegali plač i kuknjava. Neki su govorili da je epicentar u Grčkoj, drugi da je u Titovom Velesu. Najjači plač je odjeknuo kad je neko rekao da je epicentar u Rijeci. Da li zbog solidarnosti, ili izgubljene nade - ne znam.

Uskoro se pojavila i supruga. Ispričala mi je kako se srušio zid na pekari pred kojom je čekala na hleb, ali žrtava nije bilo.

Odmah sam krenuo prema ulici 29. novembar, prema "profesorskoj zgradi" pored koje je stanovala sestra sa svojom četvoročlanom porodicom. Video sam da je "profesorska zgrada" gotovo "sela" na sestrinu kuću.

Prišao sam i saznao strašnu istinu.

Zet, Ljupčo Živanovski se u trenutku zemljotresa umivao u dvorištu. Kad je počelo da trese, utrčao je u stan i zgrabio jednogodišnjeg sina Stojančeta. Međutim, blokovi sa "profesorske zgrade" bili su brži. Moje dve sestre nisu se ni pomakle u krevetu.

Zahvatila me je tupost i beskrajni umor. Možda je to bila samoodbrana pred ludilom. U podne sam ispratio suprugu i kćer van grada i vratio se da se pobrinem za otkopavanje sestara i sahranu.

Drugi dan je osvanuo nekako paklen i prazan. U gradu su ostali samo oni koji su imali bližnje pod ruševinama.

Poslao sam telegrame sa istim sadržajem:

"Desa, Kosa, Stojanče i Ljupčo su mrtvi". 

Prošao sam i pored pasaža blizu pozorišta. Tu je stanovao poznati pevač Blagoje Petrov Karadžule sa suprugom. Poginuli su.

Četvrtog dana neko se setio i preko radio stanice pustio njegovu ploču "Bitola, moj rođen grad". Komadao mi je dušu.

U Bulevaru JNA naišao sam na zgradu u kojoj je stanovao divan čovek i drug Mario Bužić, predsednik Vojnog suda u Skoplju. Plakao je i nemoćno stajao pred zgradom. Porodicu je otpratio u Rijeku, a on je ostao zbog starog klavira koji je već trista godina vlasništvo njegove porodice.

Nudio je novac, ali niko nije smeo u zgradu koja se raspadala, a pukotine širile. Naišli su rudari i sneli klavir sa trećeg sprata.

Tek oko podne četvrtog dana, slovenački rudari otkopali su moje sestre.

Ali, raskomadana tela, u dodiru sa kiseonikom i vrelim vazduhom, pretvorila su se u crnu masu. Identifikacija nije bila moguća, ali sumnje nije bilo.

Napustio sam Skoplje. Otišao sam kod lekara. Izmerio mi je krvni pritisak: 280/170. Dakle, blokiran krvotok u 35. godini života.

Milija Šćepanović, Novi Beograd

Skopje - The City Of International Solidarity

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate