Jul 1973: Igra fudbala je
izmišljena u Dalmaciji, a ne u Engleskoj? Iliri Dalmati šutirali su
kožnatu loptu još pre naše ere!
Zahvaljujući upornom istraživanju
sinjskog arheologa Josipa Britvića, Dalmatinska zagora je dobila
novu, jedinstvenu i za čitav svet pomalo čudnu atrakciju. Po onome
što je Britvić utvrdio, a to su kasnije potvrdili i specijalni
izaslanici Međunarodne fudbalske federacije, fudbal se nije rodio u
Engleskoj - već u dolini Cetine, nadomak Sinju!
O tome svedoči dve hiljade stari
kameni reljef. On prikazuje mladog čoveka i fudbalsku loptu, a
nalazi se ugrađen u jednoj porodičnoj kući. Zapravo, nešto poviše
ulaza u prodavaonicu šivaćih mašina, nadomak samog glavnog
gradskog trga.
Stručni komentar sa fotosom spomenika
prvog fudbala, objavljen je u najnovijem biltenu Međunarodne
nogometne federacije "Fifa News". Ovo može doneti veliku
reklamu za turizam Sinja.
Sigurno je da će mnogi arheolozi iz
čitavog sveta sada navaliti u grad viteške alke, jer će svi, po
običaju, na samom izvoru zanimljivosti hteti da se lično uvere u
postojanje neobičnog spomenika.
Kako je spomenik sa likom mladog čoveka
i fudbalskom loptom dospeo na ovu zgradu u Sinju?
Po objašnjenjima koje nam je pružio
ljubazni sinjski arheolog Britvić, spomenik je iskopan u selu
Gardunu kod Trilja sredinom prošlog veka.
Nešto kasnije, prvi vlasnik sadašnje
porodične kućice preneo ga je u Sinj i ugradio u svoju stambenu
zgradu želeći, valjda, da se njegov dom bar po nečemu razlikuje od
ostalih u tada malom mestu.
Time je svom mestu učinio veliku
uslugu. Sada će spomenik mladiću i nogometnoj lopti biti dostupniji
turistima nego što bi to, recimo, bio u seocetu Gardunu, koje se baš
ni po čemu ne razlikuje od hiljade sličnih u zemlji. A sem toga, do
njega ne vodi asfaltni put kao do Sinja.
Kako se i po kojim pravilima igrao
ondašnji fudbal u dolini Cetine, nikome nije poznato. Međutim,
sigurno je, po svim obeležjima sa spomenika, da su ga započeli
negovati još Iliri Dalmati. Bili su to možda najodvažniji od svih
ilirskih ratnika.
Poznato je da su se preko 200 godina
uspešno branili pred najezdom Rimljana ne dozvoljavajući im da ih
pokore kao ostala plemena i narode uz obalu Sredozemlja. I ne samo da
su bili sjajni ratnici, već su, u slobodno vreme vešto uzgajali
stoku i bavili se ratarstvom.
Posebno im je od ruke išlo obrađivanje
metala i kamena. O tome svedoče mnogobrojni spomenici koje su za
sobom ostavili.
Uz sve svoje delatnosti, itekako
potrebne za održavanje vrste, Iliri Dalmati su se rado zabavljali, i
posebnom kožnom loptom koja je frapantno ličila na današnju
popularnu "bubamaru"!
Igrali su neku vrstu fudbala. On je bio
toliko popularan i osvajao gledaoce da su ga i pripadnici rimskih
legija odmah prihvatili kad im je već jednom uspelo da pokore i
podjarme hrabre ratnike iz sadašnje Dalmatinske za gore.
Dogodilo se to u velikom ratu od šeste
do devete godine pre nove ere.
U njemu su hrabri ratnici napokon
položili svoje oružje. U sveopštoj romanizaciji i oni su
prihvatili sve navika života brojnih osvajača koji takođe nisu
prezali od toga da prihvate i navike domorodaca. Naravno, one koje su
im se svidele.
Tako je igra kožnom loptom dobila nove
poklonike. Ubrzo se ona proširila na sve rimske legije. Postala je
najpopularnija zabava najnižih predstavnika rimske vojske, a
negovali su je i zapovednici.
Kao i svi njegovi vršnjaci i jedan
sedamnaestogodišnjak, sin nekog komandanta centurije, zavoleo je
igru kožnom loptom. Svaki dan je vežbao s drugovima. Zato, kad je
nešto kasnije poginuo u jednoj od tada čestih bitki, njegov otac je
podižući mu spomenik, hteo da se na njemu obeleži i sinovljeva
ljubav prema igri prihvaćenoj od porobljenih plemena.
Tako je na nadgrobnom spomeniku,
takozvanoj steli, prikazan mladić u sportskoj opremi onog vremena -
sa kožnim naramenicama. Svojom desnom rukom on drži fudbalsku
loptu, sastavljenu od niza šestougaonika, što dovodi do uverenja da
se ne radi o kugli ili nekoj drugoj zaobljenoj sportskoj spravi, već
o pravoj pravcatoj lopti za igranje prvog fudbala na svetu!
Ne zna se kada i kako je ovaj spomenik
dospeo pod zemlju da bi sredinom prošlog veka bio otkopan i prenesen
u Sinj, centar čitavog područja. Danas je, uz tradicionalnu
"Sinjsku alku" i gradsku tvrđavu sigurno najvrednije
istorijsko znamenje tog malog, ali slavoljubivog gradića u srcu
Dalmatinske zagore.
Napisao: Vinko Bezić (A-Š,
1973.)
