Zbog njega će na jednom jarbolu biti naša zastava.
Nisu ga poslali viđeni iz sudijske organizacije, nego izabrali inspektori i kontrolori FIFA, a njih je mogao "zadužiti" jedino učinkom na terenu.
A možda im je kogod i dojavio da su posle jedne prvoligaške utakmice kod nas, navijači tima koji nije pobedio ispratili Petrovića pljeskom i horskim povicima "sudija, majstore!"
Zna se da na većini naših stadiona odjekuju sasvim drukčije ocene publike.
Utekao mi je "Jatov" autobus,
pa nisam stigao da ga sa malobrojnima ispratim prošlog četvrtka.
Sigurno se privikao na proređeni
meksički vazduh i uspešno ispolagao testove trčanja (četiri puta
po deset metara, pa sprintovanje 50 metara, zatim trke na 400 i
gotovo tri kilometra za 12 minuta), jer trenirao je i tri puta na
dan. Beograđani su ga viđali kako pre ponoći u trenerci "štrika" kroz Bulevar revolucije, sretali na savskom mostu ili kod ušća Save
u Dunav.
- Pripremao sam se veoma ozbiljno - pričao je nekoliko dana pre polaska. - Iskoristio sam deo
prošlogodišnjeg odmora, uzeo ceo ovogodišnji i dobio mesec dana
neplaćenog odsustva. Predtakmičenja traju do 13. juna, a ako budem
među onima koje će odabrati da sude u osmini finala i četvrtfinalu,
može se dogoditi da samo u Meksiku provedem 45 dana.
Zvaničnici FIFA pozvali su na
"Mundijal 86" osim njega još 35 sudija iz celog sveta. Našem
reprezentativcu će, valjda, važiti i ocene za suđenje dok su ga
ranije gledali: bio je glavni tri puta u kvalifikacijama za šampionat
i u evropskim kupovima.
- Inspektori svetske fudbalske federacije su, kako sam čuo, obraćali pažnju u na svaku sitnicu. Prema
upozorenjima koja smo dobili, u Meksiku ćemo, osim sasecanja
grube igre i sprečavanja i najbezazlenijih nesportskih gestova,
posebno voditi računa da kad se šutira slobodan udarac sa bilo kog
dela terena, protivnički igrač mora da se odmakne od lopte onih
devet metara i 15 centimetara. Sudije će biti zaštićene, ali za
autoritet se moramo najpre sami izboriti. Obično se kaže da je lakše
suditi na svetskom prvenstvu nego u regionalnoj ligi. Međutim, ni
svi reprezentativci nisu primerni u svakom pogledu. Sudija se
najbolje zaštiti suđenjem. Ja nikada nisam bio u situaciji da
fudbalerima pokazujem kartone zbog ružnih reči upućenih meni.
Mlad (ima 34 godine), naočit,
nekadašnji fudbaler (igrao u pionirskom i omladinskom timu
beogradskog Partizana), Petrović se lako sporazumeva sa mladićima
iz svih prvoligaških klubova. Po svetu, i sada u Meksiku...
- Većinu evropskih reprezentacija sam
gledao, nekima i sudio. Poznajem i južnoamerički fudbal. O ekipama
iz Afrike i Azije saznaću, nadam se, ono što treba na seminaru pre
početka šampionata.
Koju utakmicu ne bi voleo da mu povere?
- U suđenju je najlakše kad iziđeš
na teren... Nemam nekih otpora unapred. Znam da sigurno neću suditi
kad igraju Meksikanci, jer njihov selektor je naš zemljak Bora
Milutinović. To mi i olakšava posao. Svaki od nas, naravno, želi
da ga odrede za meč protivnika približnih vrednosti. Na primer,
Nemaca i Danaca. Ja bih najviše voleo da dobijem utakmicu Urugvaj - Argentina. Ko bude svirao Englezima, Rusima, Dancima, Nemcima neće imati nimalo muke, jer igraju
čisto i ponašaju se korektno.
Pravila - deo opreme
Tek kad je iz FIFA javljeno da je za
"Mundijal 86" izabran Petrović, razbudila se
fudbalsko-sudijska čaršija. Gotovo istog trenutka odapete su priče
o zapostavljanju nekih koji takođe zaslužuju tu čast. I mada već
nekoliko godina važi za najboljeg sudiju u zemlji, spominjana je i
izvesna "Petrovićeva okolina".
- Koliko znam - kaže on - niko iz
Fudbalskog saveza Jugoslavije nije pitan ovoga puta. Možda je neko i
konsultovan ranije, ali meni ništa nije saopšteno. Pretpostavljam
da su odlučile i moje godine, a i okolnost da do sada nisam
"uprskao" nigde po inostranstvu.
Ni u našoj Prvoj ligi njemu nije
pripisivana sklonost ka režiranju. A i, pošto, izgleda iz našeg
fudbala nisu odstranjeni baš svi pakosnici, gnevnici i zavidljivci,
ispade da je Petrović pošteđen brisanja s liste najboljih sudija
(propustio je, navodno, da dosudi dva penala pre nekoliko kola)
upravo zbog srećnog puta na svetsko prvenstvo.
Znajući da je cenjen kao sudija koji ne "duva" penale lako, ipak sam mu poturio te pričice.
Znajući da je cenjen kao sudija koji ne "duva" penale lako, ipak sam mu poturio te pričice.
- Trebalo bi da poštujem obavezu i ne govorim javno o suđenju. Ipak, moram reći da to za mene nisu bili
prekršaji. I u članu 12. Pravila fudbalske igre - reč je o
dosuđivanju jedanaesteraca - podvučena je reč n a m e r n o. Dakle,
kažnjava se samo nameran prekršaj. Valjda mogu sebi dozvoliti da
faulom ne smatram svako padanje po šesnaestercu! Posle onih hajki na
nas, neke kolege se odlučuju da za svaku sitnicu dosude kazneni
udarac. Te nazovi prekršaje, ne sviram!
Mada je čuven i po tome što se
njegova pištaljka ne čuje često, znam neke koji ne propuštaju da
podsete kako u svoju torbu najpre spakuje Pravila, a onda dres i
kopačke. Elem, sudi knjiški. Zatim, nisu oduševljeni njegovim
procenjivanjem one takozvane prednosti (ako igrača koji napada prema
golu zadrže nepropisno, a on se ipak nekako iskobelja i šutira).
- Kad nemaju šta da zamere sudiji, naši
stručnjaci kažu: ne pušta prednost. Poštovanje prednosti je
kreacija. U nekim prilikama zbog prednosti treba prećutati i oštar
start, a ima i onih trenutaka kada igru moraš prekinuti ako je u
pitanju i najbezazleniji prekršaj. Sudim u Prvoj ligi sedam godina i
više prednosti sam dozvoljavao u početku nego danas. Promenilo se nešto i u igri: ako dozvoliš,
počnu tuču, udaraju i onoga koji ne drži loptu, startuju
osvetnički... Za mene je to nešto novo... Uostalom, ako već puštam
prednost, trebalo bi i da bude primećeno: da padne gol ili nešto
slično da se dogodi.
Ako sudija uzme...
One koji više cene "fudbal u
papučama", navijaju ispred televizora - sigurno kopka zbog čega
ONI NEKI idu u fudbalske sudije. Tera li ih želja da im ime bude u
opticaju? Ili, omamljeni fudbalom, ne uspevaju da pronađu
privlačniju pasiju?
- Ko otprve zavoli fudbal, mora u njemu
da ostane - priča Zoran iz sopstvenog iskustva. - Povreda me rano
isterala iz tima, a u to vreme pozivali su bivše igrače da polažu
sudijski ispit. Počeo sam od pionirske lige, a kasnije mi je godilo
da napredujem. Dok sam shvatio da je to i pomalo opasna zabava, već
sam stigao do prvoligaških mečeva. Kako vreme prolazi, čovek se
sve više vezuje. Zbog suđenja sam i studije malo odužio... Otkako
radim, posao me tera da i po 200 dana godišnje provedem na putu.
Događa se da doputujem u subotu i imam samo toliko vremena da
ostavim kofer i uzmem sportsku torbu, pa ponovo u voz ili avion.
Nemam auto, čak ni vozačku dozvolu... Sve mi to još ne smeta. Ni
na poslu...
Pošto je završio tehnologiju i
počekao zaposlenje, od 1983. radi u Jugoslovenskom institutu za
tehnologiju mesa - Odeljenju metalne ambalaže.
- Jeste naučna ustanova, ali niko ne
čeka u redu ispred naše kapije, nego svaki od nas ima zadatak: put
pod noge i nudi pamet!
Kod kuće ipak ne dozvoli da ga se
zažele Dunja (4,5 godine) i Darko (6,5) koji će od jeseni u prvi
razred.
- Ovo bavljenje fudbalom mi, za sada, ne
remeti miran porodični život. Kad Darko odraste, možda će mi on
jedini biti dovoljno društvo za loptu.
Fudbal kod nas opstaje - uglavnom
poskakujući, pretežno neorganizovano. Sve se svodilo na čekanje
izuzetnih generacija, a one nisu nailazile u svakoj sezoni. Dok se
tako zbiva, naiđu povremeno periodi povike na sudije.
- Smatra se da ne sudimo dobro. Ali,
nikako se ne može izdvojiti suđenje iz celog fudbala. Osnovni
razlozi nesporazuma su u tome što je poverenje fudbalskih ljudi
jednih u druge toliko loše da gore ne može biti... Možda su i
sudije ponekad krive. Ipak, nismo jedini krivci! Ako je neki sudija
uzeo, neko mu je to nešto morao dati! Lako bismo se obračunali da
znamo da je neki sudija i tražio. Neka se kaže! Meni do sada niko
ništa nije ponudio... Nego, sve se svodi na lovljenje grešaka.
Svakom učesniku utakmice greška se oprašta, jedino se sudijina
proglašava za namernu i nečasnu.
Kako se ređaju prvenstva, treneri su
sve glasniji napadači sudija - najčešće po novinama. I reči nisu
baš kao iz čitanki za mlađi uzrast. O tome Zoran kaže:
- Trenerski posao je postao nesigurniji
a, s druge strane, plaćen je neuporedivo više nego ranije.
Pritisnuti zahtevima svih u klubu, ne uspevaju da se savladaju, pa
greške neizbežne u sportu iskoriste da se brane napadajući
sudije... Ima i drugih neprijatnosti. Dođem u neki grad da sudim, a
odmah mi se na leđa navale oni sa kojima najmanje želim da provedem
vreme. Takvi me spreče da porazgovaram sa pomoćnikom... Posle
utakmice neko me, kao Đorić nedavno, ispljuje u novinama, pa kad
dođem kući žena i roditelji se uznemire. Moram da se pravdam, i
tako to ide...
Ostavimo to za kasnije. A sada srećno
u Meksiku!
Napisao: Anastas Nešić (TV novosti, 1986.)
 |
| Sledi snimak osmine finala SP '86: Utakmicu Maroko - Zapadna Nemačka sudio je naš Zoran Petrović... |
