Avgust 1960: Narodni heroj Aleksandar Vojinović
imao je 1941. godine sedamnaest godina. Bio je učenik Poljoprivredne
škole. Istog leta dobio je zadatak da baci bombu u salu hotela
"Park" u Nišu, koji je za vreme okupacije bio oficirski
dom i sastajalište nemačkih oficira. Vojinović je izvršio zadatak
Partije. Od bombe, koju je bacio, poginulo je preko 30 fašista.
Želeo sam da baš od njega čujem
najautentičniju priču o događaju koji ga je još pre početka
oružanog ustanka u ovom kraju načinio herojem.
Sedimo u velikoj
sali hotela "Park" u Nišu, u onoj istoj sali koja je one
avgustovske večeri, pre osamnaest godina bila poprište jedne krvave
a u isti mah i herojske drame. Vojinović priča:
- Krenuo sam naizgled bezbrižno.
Držeći ruke u džepovima gde su se nalazile bombe. Pištolj mi je
bio za pojasom. Na tramvajskoj stanici kod Spomenika - gužva. U restoranima ljudi sede, piju, večeraju. Na ulici i korzou
puno šetača. Muzika trešti. Pevačice pevaju ... Polako produžavam
dalje. Hvata me jeza.
... Već je vreme ... Ostalo je još
deset minuta. Ne žurim. U takvim momentima deset minuta čekanja
dugi su kao večnost, a ujedno i suviše kratki da bi čovek
razmislio o svemu što mu tada prođe kroz glavu.
U glavi mi neka
zbrka. Hteo bih da se otrgnem od misli. Sve su one primamljive i zavodljive. Tu je prošlost ili
budućnost koja na momente izgleda neverovatno lepa, ali svaka od
njih, kao uslov postavlja da - ostanem živ...
Da li je to kolebanje?
- pomislih. Šta se to sa mnom dešava? ...
Nalazio sam se u nekom čudnom
psihičkom stanju.
Šake su do grča stezale odšrafljene ručne bombe
...Vreme je. Ostalo je još samo dva-tri
minuta. Polako sam otšrafio obe bombe. Poslednji trenuci su tu.
Čekanju je kraj. Nastupa ono najteže ...
Pošao sam odlučno prema
hotelu. Duž ulice nema, nikoga. Opet sam zastao. Kao da nešto
očekujem. Da li sam sve pripremne radnje izvršio? Tražim neki
izgovor da se zadržim još nekoliko trenutaka na tom mestu. Jer, kad
krenem, više nema povratka! Negde je otkucavao sat. To me pokrenu, trže...
... Napred! Vreme je! I kao po komandi
- pođoh ulicom.
Idem odmerenim korakom, bez oklevanja i
zaustavljanja. Šake su do grča stezale otšrafljene ručne bombe.
Prsti su se upili u zareze. Još koji trenutak. Nigde nikoga na
ulici. Neka stravična tišina, prekidana dalekim otkucajima sata
... Ali, ponekad i beznačajne sitnice i nepredviđeni slučajevi
mogu da poremete i najbrižljivije pripremane planove ...
Iza ugla
zasvetleše farovi nekog automobila. Opet sam stao. Automobil je
bacao jaku svetlost i milio ulicom. Okrenuo sam se na suprotnu stranu
i čekao dok ne prođe. Opet mi padoše čudne misli na pamet. Opet
mi je u glavi nekakav košmar ...
Laž je kad ljudi kažu da se ne
boje smrti. Istina je da ljudi mogu svesno da stave život na kocku
ako vide da je cilj za koji se umire vredniji od života. Ali će im
i tada biti žao života. Može se i s pesmom umirati, ali to nikako
ne znači da čovek, naročito mlad čovek, voli da umre ...
... U tom momentu setih se reči jednog
starijeg druga, onog koji mi je dao oružje i s kojim sam razradio
plan o ovoj akciji:
"Hladnokrvno se drži i hladno misli u
svakom trenutku. Možda i grešim, ali drskost i smelost su saveznici
uspeha. Kolebljivost unapred osuđuje na propast svaku akciju ...
Budi hrabar i znaj da u momentu kada bacaš bombe nećeš biti sam. U
mislima, svi mi, svi tvoji drugovi, bićemo s tobom".
... Produžio sam ka terasi hotela
"Park". Isprekidano zviždim neku melodiju. Neodređenu,
nejasnu, možda u tom trenutku izmišljenu. Ne znam, jer to mehanički
radim. Hteo bih da izgledam bezbrižan i miran. A ustvari sam napet
kao struna, svaki nerv i mišić su do
krajnosti zategnuti.
Čini mi se, kad bi me neko dodirnuo, zazvonio
bih kao žica na harfi. Napetost je rasla sve izrazitije.
Približavao sam se sali... Zatim sam osetio da se smirujem.
Drhtavica je popustila. Više se ne znojim, mirniji sam, grlo mi se
više ne suši...
Evo, uskoro će kraj. Treba ipak konačno svršiti
s tim. Odlučno koračam ka hotelu ...
Pojavila se sa suprotne strane neka žena sa decom
... Ali, još jedan slučaj se
te večeri poigrao sa mojim strpljenjem. Kada sam došao na dva-tri
koraka do ulaza, pojavila se sa suprotne strane neka žena sa decom.
Njoj se nije žurilo. Gledam levo i desno. Nigde nikoga. Idealna
prilika za dejstvo. Ali ta žena!
Ona polagano gegucka. Šta će biti
s decom posle eksplozije? Čekao sam. Ona zaostaje, namešta detetu
cipelu. Nemiran sam. Svakog trenutka može iskrsnuti još kakva
nepredviđena slučajnost. Mogu naići kakva kola ili neka grupa
ljudi. Mogu iskrsnuti nove prepreke ...
Trenuci prolaze. Srce mi
snažno bije. Žena sa decom odlazi...
"Sad! Sad!" - nešto mi
govori. "Samo hrabro!"
... Ne vidim ništa drugo osim
mermernog stuba ispred vrata. Udarom o stub trebalo je da upalim
bombu. Od te pojedinosti zavisi sve. Hoće li bomba upaliti? Da li je
ispravna? Obuze me zebnja. Ako neko izađe? Mahinalno za pojasom
napipah napunjen i otkočen pištolj... Još jedan korak.
U
magnovenju izvadih granatu. Kapisla je uperena prema mermernom stubu.
Hoće li upaliti.
Sledeći korak, još pola sekunde, snažan zamah
rukom i udar u stub. Istovremeno se ču prasak i blesnu svetlost
upaljene kapisle. To je očekivani trenutak. Izgleda dug kao večnost.
Kapisla je upalila. Javiće se valjda ono karakteristično šištanje
fitilja koji gori.
Jedan tren, jedna neizvesna večnost.
Pomisao na
drugu granatu.
Ali bomba ipak zašišta. Okrenuh se prema sali.
Brojao sam do tri. Preskočih prag sale. Već sam unutra - u jazbini.
Jednim pogledom obuhvatio sam celu salu. Najveća grupa Nemaca je
tamo, u sredini sale. Do vrata sede nemački oficiri i gledaju me
zabezeknuto, zbunjeno. Ne miču se, ne shvataju šta se dešava.
Izgledaju kao kipovi.
Pogled mi se srete s jednim od njih ...
Eksplozija se razleže u noćnoj tišini
Vremena nema, granata šišti. Snažno zamahnuh i bacih bombu
u najveću gužvu. Video sam samo luk koji je napravila pri letu. Njen prasak nisam čekao. Sa neobjašnjivom hitrinom, u dva skoka,
našao sam se napolju. Već sam na terasi, zaklonjen velikim mermernim
stubom.
... Koliko je vremena prošlo? Ko će
to znati. Verovatno delić sekunde. Opet sam bio u pokretu. Nisam ni
završio treći skok...
Eksplozija se razleže u noćnoj tišini.
Zgrada se zatresla. Tle pod nogama kao da je zadrhtalo. Stakleni zid
se lomio i rušio. U sali je nestalo svetlosti. Jauk, uzvici, i vika.
Sve se izmešalo i uskovitlalo. Nemogucno je ma šta raspoznati.
Neko
telo izlete na terasu kroz razbijeno staklo i sruši se. Imao sam
utisak kao da je sala postala kazan u kome sve ključa i vri...
.... Zastadoh za trenutak. Neka
prijatna toplina obuzimala mi je telo. Gordost, zadovoljstvo. Setih
se drugova. Da li čuju? ...
Ali već u sledećem trenutku mislio sam
na stvarnost. Malopre nisam mislio o životu. Zadatak je bio glavno.
To je sada izvršeno ... Kako se brzo želje menjaju. Sada sam sav u
žudnji da se izvučem odavde, da ostanem živ...
Ukoliko je unutra
veći haos i u duši silniji trijumf, utoliko sam više želeo da
živim. Taj goli život postao mi je tako mio i dragocen. Sve sam
stavio u pokret da ga spasem. I misli, i volju, i snagu. Sve sam
usretsredio na stazu koju treba da pretrčim da bih se što pre našao
u sigurnosti...
... Mogla me je spasti samo brzina.
Požurio sam, ali sam se osećao nekako čudno. Noge su postale teže.
Kao da su se kočile. Bolele su me grudi, nedostajalo mi je vadzuha.
Telo je malaksavalo, snaga kao da nestaje. Disao sam veoma teško.
-
Da li je tu kraj? - pomislih.
... Nemački oficiri i vojnici jurili
su za mnom. Da li ću izdržati? Šta mogu uraditi sa pištoljem?
Brojim koliko imam metaka. Sedam. Šest u šaržeru i jedan u cevi.
Koliko Nemaca mogu ubiti - šest ili sedam. Šest. A sedmi? Nejasno
mi je da li je taj sedmi metak za mene ili za sedmog Nemca.
Trčim svom brzinom
Za tu
odluku imam vremena. Dok pretrčim ostalih
tridesetak koraka odlučiću se. Kolebam se. Ostavljam tu odluku za
kasnije ... Izbezumljena vika odjekivala je u avgustovskoj noći...
U tom trenutku u ruci sam čvrsto
stegao pištolj. Desni kažiprst sam držao na obaraču. Čini mi se
da sam podigao pištolj ka slepoočnici.
- Halt! Halt! - odjekivalo je oko
mene i mešalo se sa batom teških vojničkih čizama i pucnjima.
... Farovi se ugasiše. Nisam znao da
li je automobil stao ili krenuo u neku pobočnu ulicu. Još brže sam
potrčao. Vika iza mene postajala je sve glasnija. Od rulje s leve
strane, iz parka, delila me je samo retka žičana ograda ...
Nešto
me steže oko srca. U daljini su se videle siluete nekih ljudi koji
su mi dolazili ususret. Ipak, pre nego što stignu uspeću da skrenem
u prvu ulicu levo.
Trčim svom brzinom. Leva ruka mi je slobodna.
Spotakoh se o neku dasku. Ruka me zabole od udara u nešto tvrdo.
Osetih neko blaženstvo. Tu, u levom džepu, još je jedna
otšrafljena bomba.
U trku je izvukoh i pokušah da je upalim. Ali, na
nesreću, u blizini nikakvog tvrdog predmeta u koji bih mogao da
aktiviram kapislu. Ulica je bila raskopana, nigde kamena. Ipak
spasonosna misao: u desnoj ruci je revolver. Čvrsto stegoh dršku.
Zastadoh i snažno udarih revolverom po
kapisli bombe. Potrčah napred, brojeći do četiri. U istom trenutku
Nemci su bili i, desno, i levo, i iza mojih leđa. Ustvari na
nekoliko koračaja od mene.
Bacih bombu između njih.
Osećanje trijumfa razlivalo se kroz telo
U istom
trenutku upadoh u neki kanal iskopan za kanalizaciju ili vodovod ...
Razleže se eksplozija. Iskočih napolje. Za trenutak se okrenuh.
Niko više ne juri za mnom. Tišinu noći prekidali su samo bolni
jauci, vapaji za pomoć ...
Skočih. Potrčao sam još brže. Ulica
je bila mirna. U daljini su se videle svetiljke. Tu i tamo siluete
civila koji su uplašeno posmatrali prizor zaklonjeni iza svojih
kapija. Još jednom se okrenuh. Niko više nije trčao za mnom...
... Osećanje trijumfa razlivalo se
kroz telo i ispunjavalo me gordim osećanjem.
Nekoliko trenutaka
ranije brojao sam, trčeći, metke u revolveru, određivao koliko će
od njih biti za Nemce, a koliko za mene. Bio sam skoro u bezizlaznoj
situaciji, uklješten sa svih strana.
A sada, odjednom, takav
preokret. Kao nekim čudom, opasnosti su nestale.
Zadatak je izvršen.
Zadatak, kome sam u jednom trenutku posvetio sve misli, svu volju i
svu snagu, bio je izvršen, a da ipak nisam izgubio svoj život...
Dve radosti stapale su su se jedna u drugu.
Zabeležio: M. Cakić (Duga, 1960.)
