Oktobar 1984: "Veliki deo savremene poezije ne
razumem i ne pada mi na pamet da za to sebe okrivljujem! To je
poezija uskih zatvorenih krugova, dezerterska, daleko od ljudi i
njihovih pravih problema, dosadna, prazna, bez duha, prosta... "
(Razgovor vođen na Stražilovu za
vreme pretprošlog "Brankovog kola" / Intervju objavljen nakon smrti Dušana Radovića u magazinu "Halo" - op. Y.)
• Recite nam nešto o svom duhovnom
poreklu?
- Svoje duhovno poreklo ne bih vezivao
za knjige i pisce. Nemam na to pravo, nisam baš toliko čitao u
mladosti da bih se mogao hvaliti ili preporučivati kao nečiji
duhovni tim. A nisam ni takvog kalibra da bi to moglo biti važno i
zanimljivo.
Ja sam bio i ostao pisac sa periferije duhovnog života.
Tako se može razumeti i to da sam najpre počeo pisati za decu. Ono
što sam ipak uradio, nastalo je kao obračun sa sopstvenim, naivnim
i primitivnim predstavama o literaturi.
• Frojd je govorio da rano detinjstvo
presudno deluje na čoveka. Da li je vaše dalo vas kao pesnika?
- Ne znam. Verovatno. Kao dete, bio sam
stalno bolestan, nejak za mnoge podvige i avanture. Bolest me je
pretvorila u posmatrača. Više sam gledao nego što sam učestvovao.
Tu bi negde mogli biti koreni mojih iznuđenih sklonosti.
• Ima nešto u čoveku što ga drži
da i u najtežim trenucima ostane čovek. Šta je to kod vas?
- Najpre, roditelji, porodica. Bar u
mom slučaju. Imao sam čestite i skromne roditelje, od njih ništa
loše nisam mogao naučiti.
Osnovno moralno načelo moga oca bilo je
da mnogo više daje nego što traži i uzima. Bio je dostojanstven,
njemu niko nije bio kriv. Mnogo sam ga voleo i želeo da budem kao
on.
• Šta može reč - za koju Andrić
kaže "da vara", za koju Moravija veli "da je otužna". "Reč ima moć", govorio je Niče, a Marks je mastilom i
perom više izmenio svet nego mnoge vojskovođe krvlju i gvožđem!
- Sve to zavisi od širih društvenih i
istorijskih okolnosti. Neke reči dugo traju i teško je otkriti
"golim okom" njihovo dejstvo. Takva je, recimo, Andrićeva reć. A ima reči manje
specifične težine ali atraktivnih i efektnih. Zavisi.
• Da li ste nešto želeli da napišete, a niste mogli ili smeli, ili ste pak napisali, ali ste morali
brisati i da li vam je krivo i teško zbog toga?
- Napisao sam i objavio sve što sam
umeo i mogao. Ostala je još poneka tanka želja, nešto što sam
samo mislio da sam želeo.
Ja nisam pisac od strasti i ambicije. Malo
je stvari koje sam napisao u dokolici. Sve drugo je bilo obaveze i
rokovi. Mogao bih za sebe reći da sam pisac na prinudnom književnom
radu.
• Svaka pisana ili izgovorena reč
može da se okrene protiv pisca: uhvati se za rep i postavi na glavu.
Kardinal Rišelje je govorio: "Dajte mi šest redova ma iz
kakvog napisa pa ću ja u njima da nađem nešto zbog čega ćemo da
obesimo pisca". Da li se vama to događalo?
- Ne mogu se pohvaliti da mi se to
događalo. Bilo bi lepo, ali ne mogu da lažem. Nedavno sam dobio
pismo od jednog slušaoca moje jutarnje emisije. Pročitao je u
kulturnom dodatku "Politike" da Vlada Bulatović-Vib hvali
moju pesmu za decu o gospođi Klari i tužnih mačaka šest.
On misli
da Vib nije razumeo pesmu. Po njemu, tom slušaocu, to je pesma o
federaciji i šest republika ...
Postoji još jedna zanimljiva
priča o toj pesmi, koju sam napisao još 1950. godine: naš
oskarovac Dušan Vukotić hteo je da snimi kratki igrani film o
javnoj kući, koju drži gospođa Klara, i u kojoj radi belih mačaka
šest.
• Verujete li u moć literature, u
moć pesništva u ovom nemirnom vremenu?
- Verujem u to "moć", ali je
ne precenjujem. Alergičan sam na sve dezertere koji su pobegli od
društva i života i pod mikroskopima istražuju nijanse i finese.
Međutim, to je danas vladajuće pesništvo, velika društvena sila i
ne treba im se zamerati, jer su opasni u najbukvalnijem smislu.
• Šta mislite o toj takozvanoj
savremenoj poeziji i potrebi nekakvog intelektualnog angažovanja
čitalaca da bi je razumeo?
- Veliki deo savremene poezije ne
razumem i ne pada mi na pamet da za to sebe okrivljujem! To je
poezija uskih zatvorenih krugova, prazna, bez
duha, prosta ... Sa ogorčenjem o tome razmišljam i žalim što
nemam dovoljno vremena i snage da pišem o toj velikoj podvali.
Popularnost je kod nas postala sinonim za sumnjiv uspeh
• Šta mislite o sve učestalijim
opaskama da smo kao društvo došli u vreme kada više nego ikad važi
ona Vukova: "Ko hoće časno, ne može lasno"!
- To je neko rekao ali je mogao reći i
hiljadu godina pre Vuka. Stare mudrosti upozoravaju nas na starost
problema. To nam pomaže da ih lakše razumemo i podnosimo.
• Navedite nam nekoliko primera naše
balkanske neumerenosti i "genijalnosti" u poslu kojim se
bavite.
- Slušao sam zaista dirljive priče o
sudbini umetnika u Americi. Tako je valjda i u Evropi. Sve je biznis
i sve uglavnom vredi onoliko koliko se i kako može prodati. To jeste
surovo, ali je zdravije nego ovo kod nas.
Naši umetnici još uvek
očekuju i traže više od drugih nego od sebe. Primaju pare za dela
koja nikoga ne zanimaju, traže pomoć društva samo za želje i
namere da se bave umetnošću. Pare se bukvalno bacaju.
Imate,
recimo, knjige koje su nekoliko puta štampane, kod raznih izdavača,
a da im ni prvi tiraži nisu rasprodati. U takvim okolnostima lako se
rađaju "genijalci" bez dela i bez dokaza.
• Slažete li se da smo kao narod uvek
bili skloniji etiketama i duhu palanke nego analitičkim sudovima?
- Kako ko. Kultivisani ljudi to ne
rade. Etiketiranje je nemoć onih koji imaju moć!
• Kakav je vaš odnos prema
popularnosti?
- I ja sam, eto, postao "popularan",
ali se te popularnosti stidim i plašim i ne trošim je. Nikuda ne
izlazim, nema me ni na ulicama, ni u kafanama, ni u klubovima.
Najbolje i najsigurnije osećam se u svom sobičku u Studiju B,
daleko od svega.
Popularnost je kod nas postala sinonim za sumnjiv
uspeh.
• Jeste li imali neuspeha i kako ste
to primili?
- Nisam imao mnogo neuspeha, ili ih se
ne sećam. Možda sam umeo da izbegnem sve ono u čemu bih mogao
imati neuspeha. A to nije mala veština. Sebe smatram čovekom koji
je, u poslu kojim se bavi, imao mnogo sreće.
• Kako vas vidi vaš najveći
prijatelj, a kako najveći neprijatelj?
- Ja imam velikih prijatelja a
neprijatelji su mi, uglavnom, mali. To su oni mučenici koji me
smatraju konkurentom i ne mogu da podnesu ni moje najsitnije uspehe.
• "Svi veliki satiričari
preteruju " - glasi jedna misao i potkrepljuje se primerima
Svifta, Domanovića, Gogolja ... Može li se ono što vi radite
aktuelnim rečnikom okarakterisati i kao novinarska hrabrost?
- Ne znam da li sam satiričar, ali
hrabar sigurno nisam. Pre bi se moglo reći da sam naivan. Ja,
prosto, verujem da se tako može govoriti.
Ja nisam ni iznad ni sa strane, ja
pripadam svemu tome čime se bavim.
• Šta mislite da vam se zamera, a
šta sami sebi zamerate?
- Čuo sam samo neke konkretne zamerke,
mnoge ću, verovatno, tek čuti. Videćemo. Ne bih voleo da imam
posla sa razmaženim i preosetljivim ljudima, niti sa onima koji
tuđim krivicama dokazuju svoju vernost. Teško je to dobro i
odgovorno raditi svakog jutra.
Nekada mi se učini da sam kritičar
ili mislilac iz manira, a ne iz stvarne potrebe.
• Da li je kod vas inspiracija
presudan stvaralački čin?
- Kod mene je to vrlo labilno
biohemijsko stanje organizma. Začas negde nešto popusti ili zataji.
Raznim tabletama pokušavam da sam sebe sredim. Nekad sam radio na
"plivadon", a sada pokušavam sa "fenalginom".
Razgovarao: Dragan Pejić (Halo, 1984.)
