U Pulu je odlazio još kao mali dečko, a tamo ga je obvezatno dočekivao predstavnik producenata i za ruku vodio u apartman u hotelu "Riviera", gdje su odsjedali njegovi mama i tata, glumci Olivera i Rade Marković.
Otkad se sam počeo baviti filmom, Goran Marković spava u Puli u kućnoj radinosti. Za četiri filma prikazana na festivalu nije dobio još nijednu nagradu.
No njegov debitantski film, "Specijalno vaspitanje", gledalo je samo u Beogradu 220.000 ljudi.
"Nacionalna klasa" prošla je slabo kod kritike, a treći film, "Majstori, majstori", snimljen entuzijastički, bez pravog, velikog producenta, prošao je slabo kod publike. Ni posljednji film Gorana Markovića, "Variola vera", prikazan ove godine u Puli, nije dobio nikakvu nagradu (osim nagrade za masku), ali je po glasanju publike za nagradu "Jelen" dospio na drugo mjesto.
"Variola vera", film o velikim boginjama, kaže Marković, ima veze s Camusom...
START: Nisam pouzdan svjedok, ali poslije filma "Variola vera" učinilo mi se da tu nije toliko riječi o toj užasnoj boleštini, koliko o nečem drugom, još opasnijem.
MARKOVIĆ: Zbog svoje savesti moram kazati da je film "Variola vera" potaknut stvarnim događajem i da su mu motivi, prema tome, pravi i istiniti. Međutim, još od studentskih dana čeznuo sam da napravim nešto što je za mene najveće delo moderne svetske literature, sanjao sam da snimim nešto u dosluhu sa Camusovom "Kugom".
To mi je prvi put palo na pamet u Pragu, u tom oronulom gradu, u smiraj 1968, i, normalno, nikada nisam uspio. Kad sam počeo raditi na "Varioli", prva ideja bila je da napravim direktnu parafrazu Camusa. Ali, dolazeći polako do brojnih podataka o toj bolesti i studirajući Camusovu filozofiju nade, otkrio sam da se te dve stvari bitno razlikuju.
Camus je govorio o nadirućem fašizmu, i globalna se metafora sasvim određeno odnosila na Hitlera i buđenje čovekovih resursa da se tome odupre. Variola je postavljala druga etička pitanja, kao što su lična inicijativa i osećanja
To mi je prvi put palo na pamet u Pragu, u tom oronulom gradu, u smiraj 1968, i, normalno, nikada nisam uspio. Kad sam počeo raditi na "Varioli", prva ideja bila je da napravim direktnu parafrazu Camusa. Ali, dolazeći polako do brojnih podataka o toj bolesti i studirajući Camusovu filozofiju nade, otkrio sam da se te dve stvari bitno razlikuju.
Camus je govorio o nadirućem fašizmu, i globalna se metafora sasvim određeno odnosila na Hitlera i buđenje čovekovih resursa da se tome odupre. Variola je postavljala druga etička pitanja, kao što su lična inicijativa i osećanja
START: Dosta nevješto, u jednom ste skorašnjem intervjuu na kamijevski način, "Variolu" odredili kao "antifašistički film"?
MARKOVIĆ: Upravo sam zbog toga i napustio Camusov koncept "Kuge". Drugo, fašizam je potpuno nebitan fenomen za ovu sredinu i ovaj trenutak. Zato sam se više bavio izvesnom opuštenošću i uljuljkanošću ljudske duše koja postaje ranjiva na sve što može da je iznenada zaskoči.
START: Odakle kod vas direktna provokacija da snimite film o epidemiji velikih boginja?
MARKOVIĆ: To je perfektna tema koja se sama od sebe nameće, i bila bi prava grehota od nje ne napraviti film. U pitanju je jedan od retkih događaja u ovoj zemlji, koji je istinski uzbudio ceo svet. Ta epidemija je iznenada postala jeziva sramota i ljaga za čitav jedan narod...
START: Gdje ste bili te 1972. godine?
MARKOVIĆ: U Beogradu. Na neki način bio sam u centru stvari i epidemiju velikih boginja proživljavao vrlo intimno. Nabasao sam na neke lekare koji su mi ispričali niz dosta diskretnih stvari. Jasno mi je bilo da se tu svašta dešavalo i da je samo ponašanje ljudi, odnosno mentalna katastrofa, neuporedivo gora od one fizičke. Taj proces prerastanja fizičke u duhovnu nedaću nalazi se u osnovi filma "Variola vera".
START: Gdje ste bili te 1972. godine?
MARKOVIĆ: U Beogradu. Na neki način bio sam u centru stvari i epidemiju velikih boginja proživljavao vrlo intimno. Nabasao sam na neke lekare koji su mi ispričali niz dosta diskretnih stvari. Jasno mi je bilo da se tu svašta dešavalo i da je samo ponašanje ljudi, odnosno mentalna katastrofa, neuporedivo gora od one fizičke. Taj proces prerastanja fizičke u duhovnu nedaću nalazi se u osnovi filma "Variola vera".
START: Umjesto o pravoj bolesti, govorite o bolesti duše i zlu uopće?
MARKOVIĆ: Da, bez obzira što sam ključne ideje crpeo iz stručne medicinske knjige "Variola vera", koja je izdata ubrzo posle epidemije. U njoj je toliko podataka i unutrašnjeg naboja između redaka hladnog naučnog rada, da mi je poslužila kao pravi rudnik. Pored toga, s decenijem distance uspeo sam da pojedinim dobro obaveštenim lekarima malo razvežem jezik, pa da mi u poverenju kažu stvari koje se inače nikome ne govore.
MARKOVIĆ: Da, bez obzira što sam ključne ideje crpeo iz stručne medicinske knjige "Variola vera", koja je izdata ubrzo posle epidemije. U njoj je toliko podataka i unutrašnjeg naboja između redaka hladnog naučnog rada, da mi je poslužila kao pravi rudnik. Pored toga, s decenijem distance uspeo sam da pojedinim dobro obaveštenim lekarima malo razvežem jezik, pa da mi u poverenju kažu stvari koje se inače nikome ne govore.
START: Znači, i u medicini vrijedi teorija distance?
MARKOVIĆ: U svakom slučaju. Dešavala su se takva skrnavljenja lekarske etike i, uopšte, takve svinjarije, da je iznošenje prljavog veša bilo za izvesno vreme odloženo. Bez toga, mogla je da se napravi poučna ili herojska priča o borbi ljudi protiv zla, koja bi bila lepa i lažna. Ovako, ispala je balada o dobru i zlu. Koliko o hrabrima, toliko i o kukavicama.
START: Posebna je vrijednost filma što niste inzistirali na dramatizaciji, kod nas tako uobičajenoj, odnosno ilustraciji ideja. Priča, sama za sebe, djeluje istinito i stvarno.
MARKOVIĆ: Rekonstruisao sam sasvim određen događaj i tim čak i sa medicinskog stanovišta može da posluži kao očigledno nastavno sredstvo kako izgleda karantinska borba protiv Variole vere. Na to sam ponosan i, da bih to postigao, trebalo mi je dosta vremena.
U filmu postoji jedan karantin a postojalo ih je možda petnaest. Moguće je da milicija nije sve vreme stajala oko karantina, ali je činjenica da je karantine čuvala milicija i da su ljudi u njima bili kao u mišolovci. Da li je neka sestra, kao ona u mom filmu, pokušala da pobegne, zaista ne znam, iako su zabeleženi panični pokušaji bekstva...
U filmu postoji jedan karantin a postojalo ih je možda petnaest. Moguće je da milicija nije sve vreme stajala oko karantina, ali je činjenica da je karantine čuvala milicija i da su ljudi u njima bili kao u mišolovci. Da li je neka sestra, kao ona u mom filmu, pokušala da pobegne, zaista ne znam, iako su zabeleženi panični pokušaji bekstva...
START: Po toj dokumentarnoj preciznosti, "Variola" je vrlo bliska i filmovima kao što je, na primjer, "Koma"?
MARKOVIĆ: Taj sam film jako voleo i bilo mi je veoma krivo što je kod nas prošao prilično nezapaženo. Ipak, najviše sam se bavio filmom "Alien" ("Osmi putnik"). Analizirao sam ga dugo kod kuće, na tejpu, razlažući ga sa stanovišta dramaturgije i uvođenja likova i motiva.
U "Varioli" je samo, umesto sedam, sedamnaest likova, a jedan zatvoren prostor i ljudi zamandaljeni u njemu moja je davnašnja opsesija.
Carpenterov film "Napad na policijsku stanicu" ima sve te elemente. Voleo sam i njegov film "Noć vještica", iako me on interesovao više kao nekakav etalon za horror, kome se baš nisam priklonio. Pre sam išao na katastrofu, nego na horror.
U "Varioli" praktično ima svega jedna ili dve horror-scene. Do detalja, sve je istinito. Gledao sam na medicinskom fakultetu zabunkerisane naučne filmove o epidemiji velikih boginja koji su zbog nekih stvarno stravičnih scena nedostupni javnosti.
Nisam stilizovao ništa i, ako ima stilizacije, ona je više iznutra nego spolja.
START: Za razliku od nekih američkih filmova, koje ste spomenuli, u "Varioli" bez potrebe inzistirate na porukama i uputama životne važnosti. Nekima je čak ime donosioca opake bolesti bilo dovoljno da protumače kako je to, zapravo film o skorašnjim događajima na Kosovu?
MARKOVIĆ: Taj sam film jako voleo i bilo mi je veoma krivo što je kod nas prošao prilično nezapaženo. Ipak, najviše sam se bavio filmom "Alien" ("Osmi putnik"). Analizirao sam ga dugo kod kuće, na tejpu, razlažući ga sa stanovišta dramaturgije i uvođenja likova i motiva.
U "Varioli" je samo, umesto sedam, sedamnaest likova, a jedan zatvoren prostor i ljudi zamandaljeni u njemu moja je davnašnja opsesija.
Carpenterov film "Napad na policijsku stanicu" ima sve te elemente. Voleo sam i njegov film "Noć vještica", iako me on interesovao više kao nekakav etalon za horror, kome se baš nisam priklonio. Pre sam išao na katastrofu, nego na horror.
U "Varioli" praktično ima svega jedna ili dve horror-scene. Do detalja, sve je istinito. Gledao sam na medicinskom fakultetu zabunkerisane naučne filmove o epidemiji velikih boginja koji su zbog nekih stvarno stravičnih scena nedostupni javnosti.
Nisam stilizovao ništa i, ako ima stilizacije, ona je više iznutra nego spolja.
START: Za razliku od nekih američkih filmova, koje ste spomenuli, u "Varioli" bez potrebe inzistirate na porukama i uputama životne važnosti. Nekima je čak ime donosioca opake bolesti bilo dovoljno da protumače kako je to, zapravo film o skorašnjim događajima na Kosovu?
MARKOVIĆ: John Ford lepo je rekao da poruke šalje poštom, a da u filmovima priča priče. Bavio sam se poantom, a ne porukom. Poruke nema. Priča o epidemiji završava se usputnom primedbom kako je epidemija uzela neko drugo ruho i pojaviće se možda u nekom daleko strašnijem duhovnom obliku. To je aluzija na sve moguće katastrofe.
Ne sugeriše se nikakav određen stav: ljudi, obratite se religiji ili veri u bližnjega svoga. Ni rešenja nema osim traganja za individualnim primerima časti i poštenja.
START: Filmove "češke škole" karakterizira angažiranost i hrabrost na nivou basne. Govore o jednoj bezazlenoj stvari, a obavezno se odnose na neku daleko opasniju stvar.
Ne sugeriše se nikakav određen stav: ljudi, obratite se religiji ili veri u bližnjega svoga. Ni rešenja nema osim traganja za individualnim primerima časti i poštenja.
START: Filmove "češke škole" karakterizira angažiranost i hrabrost na nivou basne. Govore o jednoj bezazlenoj stvari, a obavezno se odnose na neku daleko opasniju stvar.
MARKOVIĆ: Teško je izbeći globalnu metaforu i priču prihvatiti onakvu kakva ona zapravo jest. Na to neće da pristane ni gledalac, ni umetnik. I jednog i drugog strašno kopka nešto što stoji negde iza. Zašto bismo pričali ljubavne priče, to su samo pojedinačni slučajevi. Dvoje se vole, treći im smeta, pa šta?
Možda težnja da u svakoj priči tražimo metaforu pripada zaostavštini jednog grupnog viđenja stvari, tako karakterističnog za vizuru šezdesetih godina.
Činjenica je da je to tako, i da nam je baš to donelo najveće uspehe.
Možda težnja da u svakoj priči tražimo metaforu pripada zaostavštini jednog grupnog viđenja stvari, tako karakterističnog za vizuru šezdesetih godina.
Činjenica je da je to tako, i da nam je baš to donelo najveće uspehe.
START: To, naravno, nije ništa novo, i cijela poetika vesterna smještena je u širok prostor između dobra i zla. Ali u mentalitetu našega naroda neki su drugi, rekao bih naoružani filmovi koje su njihovi autori smatrali direktnim revolucionarnim ili protestnim aktima, to je očito iz svakog filma Žilnika, Makavejeva...
MARKOVIĆ: Doneli smo preokret, da li u dobrom ili u lošem smislu, to je sad veliko pitanje. Činjenica je da snimamo bitno drugačije filmove od naših prethodnika, a sada treba neko, ili možda mi sami, da nas prevaziđe, ili na drugi način onemogući.
Ako budem imao dovoljno snage i talenta, potrudiću se da to sam uradim.
Imate pravo da je ta zamena mikrokozmosa za makrokozmos postala u dobroj meri dosadna. U "Varioli" to možda i nije toliko slučaj, pošto se nisam toliko bavio metaforama kao u filmu "Majstori, majstori", u kome sam model škole suprotstavio modelu čitavog društva sa vrlo prepoznatljivim aluzijama.
Ako budem imao dovoljno snage i talenta, potrudiću se da to sam uradim.
Imate pravo da je ta zamena mikrokozmosa za makrokozmos postala u dobroj meri dosadna. U "Varioli" to možda i nije toliko slučaj, pošto se nisam toliko bavio metaforama kao u filmu "Majstori, majstori", u kome sam model škole suprotstavio modelu čitavog društva sa vrlo prepoznatljivim aluzijama.
START: Na sličan je "beskompromisan" način Goran Paskaljević u filmu "Poseban tretman" udario direktno na Staljina pričajući pričicu o alkoholičarima i liječniku koji ih liječi.
MARKOVIĆ: Vaše je da tvrdite da to ne valja a moje je da probam koliko to u filmu funkcioniše. Ne tvrdim da su "Majstori" odličan film, ali u nekim drugim delovima sveta, manje zasićenim, ljudima se učinio zapanjujuće prepoznatljiv.
Na festivalu u Manili bili su ushićeni što u filmu, pored problema školstva, postoji i nešto drugo.
"Majstori" nisu bili gledani, čini se da ih ljudi nisu voljeli, ali meni je lično taj film bio jako potreban. Pored toga film je bio jevtin, tako da se zbog njega ne osečam preterano krivim.
START: Gotovo kao da ste ga snimili o svom trošku?
Na festivalu u Manili bili su ushićeni što u filmu, pored problema školstva, postoji i nešto drugo.
"Majstori" nisu bili gledani, čini se da ih ljudi nisu voljeli, ali meni je lično taj film bio jako potreban. Pored toga film je bio jevtin, tako da se zbog njega ne osečam preterano krivim.
START: Gotovo kao da ste ga snimili o svom trošku?
MARKOVIĆ: Ne baš o svom trošku, svi smo radili džabe, i koštao je otprilike koliko jedan američki film.
START: Kad ste osnivali "Art-film" i snimali "Majstore", računalo se, s obzirom na vaš raniji komercijalni pedigre, da Goran Marković osniva svoju firmu na principu privatnog kafića, da bi se obogatio.
MARKOVIĆ: Sada se oko "Art-filma" okupilo dosta mladog sveta. Ove je godine u Puli sjajno debitovao moj student Darko Bajić, filmom "Direktan prenos", a prve filmove spremaju se da rade klinci koji će za koju godinu drmati našom kinematografijom. Na žalost nijedan od naših dosadašnjih filmova nije napravio pare...
Javno i preko novina obećavam da napuštam sve metafore i da se svesno odričem iluzije da je filmom moguće da se reši i dostojno prikaže nevesela sudbina sveta. Pljunite mi u lice ako pogazim datu reč.
Takođe, napuštam koncept grupnog junaka i paralelno vođenje kroz filmske avanture petnaestak ličnosti, bez obzira što sam u tome do sada imao priličnog uspeha. Glava je počela da mi puca od matematičkih proračuna i pravljenja umetničkih grafikona.
START: Iako velik favorit, "Variola" na ovogodišnjem pulskom festivalu nije dobila nikakvu nagradu. Nadam se da vam to nije teško palo, pošto ni ranije nikad ništa niste dobili?
Javno i preko novina obećavam da napuštam sve metafore i da se svesno odričem iluzije da je filmom moguće da se reši i dostojno prikaže nevesela sudbina sveta. Pljunite mi u lice ako pogazim datu reč.
Takođe, napuštam koncept grupnog junaka i paralelno vođenje kroz filmske avanture petnaestak ličnosti, bez obzira što sam u tome do sada imao priličnog uspeha. Glava je počela da mi puca od matematičkih proračuna i pravljenja umetničkih grafikona.
START: Iako velik favorit, "Variola" na ovogodišnjem pulskom festivalu nije dobila nikakvu nagradu. Nadam se da vam to nije teško palo, pošto ni ranije nikad ništa niste dobili?
MARKOVIĆ: Teško mi je palo što sam u Puli ostao bez ijedne zvanične nagrade za svoj prvi film "Specijalno vaspitanje", koji je, po opštoj oceni, bio najbolji te godine. Mislio sam da je to pouzdana najava propasti sveta, da sam mučki pokraden i da će neko zbog toga morati da odgovara.
Čoveku, međutim, vremenom počnu da gode takve situacije. U narodu više vole gubitnike nego dobitnike. One noći kad je saznao da je dobio "Zlatnu arenu" za režiju, Miša Radivojević mi je najozbiljnije rekao da se boji da je primi, jer to je očigledan poziv na korupciju. Ubeđivao sam ga satima da je, ipak, primi, što bi on i bez mog ubeđivanja sigurno vrlo rado učinio.
Kad mi, koji plediramo da se suprotstavljamo establishmentu i strogo utvrđenom sistemu vrednosti, primamo nagrade, to deluje dosta sumnjivo. S te strane nije mi nimalo žao što sam i ovaj put ostao bez "Zlatne arene".
Za pet i po godina snimio sam četiri filma. Posle projekcije "Variole", prišla su mi dva distributera i ponudila da sledeći film radim za njih. Time sam dobio sve nagrade koje treba da dobijem. Razni trofejni umetnici, naprotiv, teško mogu da se dokopaju sledećeg filma, jer od njih svi beže ko đavo od krsta.
I njima samima savršeno je jasno da su nezasluženo nagrađeni i time vrlo svesno žrtvovani. Za četiri filma, za koje niko ne može reći da su očajni, nisam dobio nijednu oficijelnu nagradu. Bio bih naivan, ako bih poverovao da me slučajno mimoilaze.
Prvo im je smetalo što su moji filmovi socijalno angažovani i preterano komunikativni, sad im smeta što je "Variola" navodno isuviše drastična. Film je završen neposredno pre festivala, tako da nisam imao vremena da na bilo šta mislim.
Međutim, u Puli su me stalno ložili, šaputali kako je stvar sređena. Moram priznati da sam bio upao u mašinu i da sam se nadao da će filmu možda odati neko priznanje, osim dosta cinične nagrade za najbolju masku.
Čoveku, međutim, vremenom počnu da gode takve situacije. U narodu više vole gubitnike nego dobitnike. One noći kad je saznao da je dobio "Zlatnu arenu" za režiju, Miša Radivojević mi je najozbiljnije rekao da se boji da je primi, jer to je očigledan poziv na korupciju. Ubeđivao sam ga satima da je, ipak, primi, što bi on i bez mog ubeđivanja sigurno vrlo rado učinio.
Kad mi, koji plediramo da se suprotstavljamo establishmentu i strogo utvrđenom sistemu vrednosti, primamo nagrade, to deluje dosta sumnjivo. S te strane nije mi nimalo žao što sam i ovaj put ostao bez "Zlatne arene".
Za pet i po godina snimio sam četiri filma. Posle projekcije "Variole", prišla su mi dva distributera i ponudila da sledeći film radim za njih. Time sam dobio sve nagrade koje treba da dobijem. Razni trofejni umetnici, naprotiv, teško mogu da se dokopaju sledećeg filma, jer od njih svi beže ko đavo od krsta.
I njima samima savršeno je jasno da su nezasluženo nagrađeni i time vrlo svesno žrtvovani. Za četiri filma, za koje niko ne može reći da su očajni, nisam dobio nijednu oficijelnu nagradu. Bio bih naivan, ako bih poverovao da me slučajno mimoilaze.
Prvo im je smetalo što su moji filmovi socijalno angažovani i preterano komunikativni, sad im smeta što je "Variola" navodno isuviše drastična. Film je završen neposredno pre festivala, tako da nisam imao vremena da na bilo šta mislim.
Međutim, u Puli su me stalno ložili, šaputali kako je stvar sređena. Moram priznati da sam bio upao u mašinu i da sam se nadao da će filmu možda odati neko priznanje, osim dosta cinične nagrade za najbolju masku.
START: To je sad zgodna životna metafora?
MARKOVIĆ: Ko zna šta se krije iza te maske. Podsmeh nekoga ko izgleda ozbiljan. Ali činjenica je da je nas nekoliko filmskih klošara, okupljenih oko "Art-filma", ove godine imalo neuporedivo bolju produkciju od moćnih producentskih kuća. Kako se god okrene, mi smo pobedili!
START: U svakom filmu bavite se određenim zatvorenim zajednicama, gotovo tajnim društvima, i imam dojam da ste jako ljuti što se članovi tih zajednica međusobno glože, kolju i jedu?
MARKOVIĆ: Nisam samo ljut, često sam se s njima sprdao ili prosto bio raznežen. "Specijalno vaspitanje" je u svakom slučaju nežan film. Nedavno sam nešto tužan došao kući, i u toj teškoj desperaciji pustio sam ga s kasete, da bih na licu mesta utvrdio je li još dobar. Interesuju me zatvorene strukture i ljudi uhvaćeni u mišolovku različitih spoljnih pritisaka.
U ovom razgovoru obavezao sam se da taj svet napustim, nikoga više time neću masirati, i "Variola" bi mogla da bude moja velika prekretnica. Ako hoću da budem pošten, ovu moju deklarativnu odluku iznudilo je nekoliko klinaca sa akademije, koji su od početka prema "Varioli" imali krajnje negativan stav.
Tražili su čist žanr i ježili su se nad mojim koketerijama s dnevnom politikom i stanjem svetskog duha uopšte. U sledećem filmu pokušaću da se rešim tog intelektualnog cinizma i podsmeha, karakterističnih za čoveka koji sa gorčinom posmatra svet, nesposoban da mu se suprotstavi.
START: To je u sukobu s jednom vašom prošlogodišnjom izjavom, kad ste gotovo postiđeno "Specijalno vaspitanje" nazvali melodramom. Melodrama je, u međuvremenu, postala svjetski trend?
MARKOVIĆ: U toku snimanja ubio sam se iskušavajući da sakrijem melodramatičnost scenarija. Ogrubljivao sam ga gde god sam stigao, ali je upravo taj naboj probio, i to je ono što "Specijalno vaspitanje" čini lepim.
Melodrama slobodno curi na sve strane, čak i kroz uši, i nimalo je se više ne stidim. Ne zaboravimo da se sredinom sedamdesetih naš čovek stideo svega što je makar ličilo na sentimentalnost...
Melodrama slobodno curi na sve strane, čak i kroz uši, i nimalo je se više ne stidim. Ne zaboravimo da se sredinom sedamdesetih naš čovek stideo svega što je makar ličilo na sentimentalnost...
START: Tražili su se radikalni recepti za promjenu ili očuvanje ovog postojećeg svijeta?
MARKOVIĆ: Naročito je loše prošao moj drugi film, "Nacionalna klasa", koji je diskvalifikovan kao bezočan ustupak publici i čista komercijala. Po novinama su se pojavljivale gluposti kao "'Nacionalna klasa" pokušava da rehabilituje malograđansku i buržoasku ideologiju."
Film, koji se na kritičan i humoran način bavi junakom koji je upao u zamku malogradanštine, proglašen je malograđanskim.
Film, koji se na kritičan i humoran način bavi junakom koji je upao u zamku malogradanštine, proglašen je malograđanskim.
START: "Nacionalna klasa" bio je vaš prvi žanr-film?
MARKOVIĆ: Upravo zato vrlo sam teško preživeo neuspeh "Nacionalne klase". To je neosporno moj najbolje režiran film, film bez greške, koji teče kao pitka voda. Nema nijednog zastoja i traje točno sat i 45 minuta.
Pored toga, "Nacionalna klasa" ni na koji način nije bila po strani - bavila se stanjem duha među tadašnjom omladinom i govorila o mladiću koji se utopio. Predao se, izgubio svoju utakmicu, priklonivši se vladajućem malograđanskom konceptu života.
Možda je film trebalo da malo drastičnije upozori da treba živeti drukčije, ali nipošto nisam hteo film s tezom. Na šta bi ličilo zabavljati nekoga dva sata i lupiti mu, posle svega, neku veliku poražavajuću misao i naravoučenije.
Izraz "češka škola" prerastao je od simpatične dosetke u čitavu iskonstruisanu estetiku. U Pragu sam bio samo četiri godine, i sad ne znam gdje sam bio ostale 32.
Bila je to velika ironija koja mi je, moram priznati, u svakom slučaju veoma prijala.
Pored toga, "Nacionalna klasa" ni na koji način nije bila po strani - bavila se stanjem duha među tadašnjom omladinom i govorila o mladiću koji se utopio. Predao se, izgubio svoju utakmicu, priklonivši se vladajućem malograđanskom konceptu života.
Možda je film trebalo da malo drastičnije upozori da treba živeti drukčije, ali nipošto nisam hteo film s tezom. Na šta bi ličilo zabavljati nekoga dva sata i lupiti mu, posle svega, neku veliku poražavajuću misao i naravoučenije.
START: Vi ste čovjek s impresivnim umjetničkim pedigreom. Jedna kolegica napisala je ovih dana u novinama da ste rođeni kao sin najljepših roditelja u Beogradu. Sin poznatih glumaca Olivere i Rade Markovića.
MARKOVIĆ: Grdne muke sam imao da bih prevazišao taj svoj pedigre. Pri tom sam dobio stotine neprijatelja, i sve što sam radio na drugi se način merilo. Nemam ništa protiv toga što su moji roditelji umetnici, ali to sa mnom, osim možda spoljne zanimljivosti, nema ničeg zajedničkog.
Sfere po kojima svako od nas čeprka tako su različite da se često uopšte ne razumemo. S majkom, na primer, u pogledu umetnosti nemam ništa zajedničko. Bez obzira na to, ja je volim kao dobru, perfektnu glumicu.
Kad je igrala u mojim "Majstorima", jedan stručnjak je u "Komunistu" napisao da je privatizacija kad uzimam roditelje da mi glume, a zapostavljam druge vrsne umetnike. A taj film je snimljen besplatno, i od njega nije niko video niti će videti kinte. A, na kraju, oni nisu neki nepoznati glumci...
Jedno vreme išao sam okolo i pričao: Dobar dan, ja sam Oliverin i Radetov mali! Pokušao sam da se gorko zezam na sopstveni račun. Užasno je izmistifikovana činjenica i to što smo nas nekoliko studirali u Pragu.
Sfere po kojima svako od nas čeprka tako su različite da se često uopšte ne razumemo. S majkom, na primer, u pogledu umetnosti nemam ništa zajedničko. Bez obzira na to, ja je volim kao dobru, perfektnu glumicu.
Kad je igrala u mojim "Majstorima", jedan stručnjak je u "Komunistu" napisao da je privatizacija kad uzimam roditelje da mi glume, a zapostavljam druge vrsne umetnike. A taj film je snimljen besplatno, i od njega nije niko video niti će videti kinte. A, na kraju, oni nisu neki nepoznati glumci...
Jedno vreme išao sam okolo i pričao: Dobar dan, ja sam Oliverin i Radetov mali! Pokušao sam da se gorko zezam na sopstveni račun. Užasno je izmistifikovana činjenica i to što smo nas nekoliko studirali u Pragu.
Izraz "češka škola" prerastao je od simpatične dosetke u čitavu iskonstruisanu estetiku. U Pragu sam bio samo četiri godine, i sad ne znam gdje sam bio ostale 32.
START: U svojim je uspomenama Srđan Karanović na jednom mjestu rekao: Rade Marković je najednom zaustavio auto, Goran i ja smo izašli, i u praškoj zvjezdanoj noći ostali na ulici sami k’o dva nesretnika...
MARKOVIĆ: Moj je otac dobio napad neke iznenadne i čudne pedagogije. Imali smo po 18 godina i, kao šofer, on nas je dovezao u Prag. Kad smo položili prijemni ispit na akademiji, ostavio nas je na ulici, upalio auto i otišao.
Taj osjećaj da smo sami, bez love, i da smo prvih godinu dana jeli pretežno supu koja je bila džabe u studentskom domu, bio je prilično jak i onespokojavajući. Sećam se da smo prvo otišli u "Flek" pivaru i napili se k’o čepovi.
Bili smo toliko uplašeni da smo hteli da se vratimo, i ja sam nekoliko puta išao na železničku stanicu da pitam kad ima voz za Jugoslaviju. Posle smo se snašli i živeli kao pijani milioneri.
Taj osjećaj da smo sami, bez love, i da smo prvih godinu dana jeli pretežno supu koja je bila džabe u studentskom domu, bio je prilično jak i onespokojavajući. Sećam se da smo prvo otišli u "Flek" pivaru i napili se k’o čepovi.
Bili smo toliko uplašeni da smo hteli da se vratimo, i ja sam nekoliko puta išao na železničku stanicu da pitam kad ima voz za Jugoslaviju. Posle smo se snašli i živeli kao pijani milioneri.
START: Vaš profesor bio je Borzivoj Zeman, čovjek potpuno u sjeni Vavre, Klosa, Formana, ali čovjek koji je snimio najkomercijalniji češki film svih vremena, "Uobražena princeza", koji je gledalo jedanaest milijuna ljudi?
MARKOVIĆ: On verovatno nije odredio našu sudbinu, ali sigurno je da se pojednostavljeni rezon, koji je drastično upotrebljavao, nas i te kako ticao. Glavni mu je argument bila užasna antiumetnička rečenica: Šta je gospodin pesnik time želeo da kaže?
Kod nas je to nailazilo na gnušanje. Mislili smo da je on neotesani prostak, a mi bogom dani umetnici. Stalno je tražio da se razjasni i, ako treba, policijski utvrdi šta ko hoće i čime. Film nije smatrao umetnošću nego komunikacijom i zabavom. Najviše mu je priznavao nivo informacije.
Najveći neprijatelj svake umetnosti i estetike bio je, ipak, izvesni profesor montaže koji je film smatrao cirkusom atrakcijom. I njemu je dopalo da montira prvi film Lordana Zafranovića, "Nedelju", koji je bio prava pravcata mediteranska umetnost.
Pet meseci su se, uz mnogo piva, zamalo tukli u montaži. Ja sam igrao glavnu ulogu u filmu "Nedelja", koji ima neverovatnih 2000 kadrova.
Reč je o grupi mladih gnevnih ljudi, na čijem sam čelu ja, izrazito lep i gnevan. Film je u vezi sa 1968, kad je i sniman. Rusi su bili već intervenisali, svi smo se osećali kao progonjene zverčice, pa je Lordan napisao taj scenarij o nekoj imaginarnoj pobuni.
U Puli smo se superiorno klanjali pred dvadeset ljudi. Očekivali smo da će barem neko pasti u nesvest, ali svi su već bili na nogama i glavom bez obzira, daleko pre kraja filma, izlazili napolje.
START: Kao dijete počeli ste dolaziti u Pulu...
Kod nas je to nailazilo na gnušanje. Mislili smo da je on neotesani prostak, a mi bogom dani umetnici. Stalno je tražio da se razjasni i, ako treba, policijski utvrdi šta ko hoće i čime. Film nije smatrao umetnošću nego komunikacijom i zabavom. Najviše mu je priznavao nivo informacije.
Najveći neprijatelj svake umetnosti i estetike bio je, ipak, izvesni profesor montaže koji je film smatrao cirkusom atrakcijom. I njemu je dopalo da montira prvi film Lordana Zafranovića, "Nedelju", koji je bio prava pravcata mediteranska umetnost.
Pet meseci su se, uz mnogo piva, zamalo tukli u montaži. Ja sam igrao glavnu ulogu u filmu "Nedelja", koji ima neverovatnih 2000 kadrova.
Reč je o grupi mladih gnevnih ljudi, na čijem sam čelu ja, izrazito lep i gnevan. Film je u vezi sa 1968, kad je i sniman. Rusi su bili već intervenisali, svi smo se osećali kao progonjene zverčice, pa je Lordan napisao taj scenarij o nekoj imaginarnoj pobuni.
U Puli smo se superiorno klanjali pred dvadeset ljudi. Očekivali smo da će barem neko pasti u nesvest, ali svi su već bili na nogama i glavom bez obzira, daleko pre kraja filma, izlazili napolje.
START: Kao dijete počeli ste dolaziti u Pulu...
MARKOVIĆ: Kad sam bio klinac, moji roditelji su u Puli imali obično po pet filmova. Imali smo apartman u hotelu "Rivijera". Tada sam živeo na najvišem nivou. Odkad se sam bavim filmom, spavam privatno po sobama, a jedne godine nisam imao para da dođem.
Nekad se strašno držalo do zvezda. Sećam se da me je na aerodromu sačekivao direktor festivala i, onako podgojenog i poludebilnog, sprovodio me do apartmana. Odozgo sam kroz prozor gledao sve te mućke i jurcanja po terasi "Rivijere".
Znalo se da je u pitanju teška mutljavina, i nikome ni na kraj pameti nije padalo da izmisli sistem po kome će pravda pobediti. S ponosom mogu da kažem da je pre nekoliko godina jedan pulski žiri, u kome sam i ja bio, prvi put dobio iskren aplauz. U njemu je bilo nekoliko časnih ljudi, na čelu s Fadilom Hadžićem.
Inače, sistem je sledeći. Važno je da ja, kao član žirija sa srpske strane, uspostavim blisku vezu i sklopim aranžman sa makedonskim predstavnikom. Podržavaću njegovu kameru, on će moju režiju. Kad obrlatim Slovenca da radi za našu stvar, daćemo mu "Arenu" za scenografiju. Formira se sporazum trojice koji sve može. Otpadaju bilo kakvi vrednosni rezoni, i sramota na velika vrata izlazi na scenu.
Nekad se strašno držalo do zvezda. Sećam se da me je na aerodromu sačekivao direktor festivala i, onako podgojenog i poludebilnog, sprovodio me do apartmana. Odozgo sam kroz prozor gledao sve te mućke i jurcanja po terasi "Rivijere".
Znalo se da je u pitanju teška mutljavina, i nikome ni na kraj pameti nije padalo da izmisli sistem po kome će pravda pobediti. S ponosom mogu da kažem da je pre nekoliko godina jedan pulski žiri, u kome sam i ja bio, prvi put dobio iskren aplauz. U njemu je bilo nekoliko časnih ljudi, na čelu s Fadilom Hadžićem.
Inače, sistem je sledeći. Važno je da ja, kao član žirija sa srpske strane, uspostavim blisku vezu i sklopim aranžman sa makedonskim predstavnikom. Podržavaću njegovu kameru, on će moju režiju. Kad obrlatim Slovenca da radi za našu stvar, daćemo mu "Arenu" za scenografiju. Formira se sporazum trojice koji sve može. Otpadaju bilo kakvi vrednosni rezoni, i sramota na velika vrata izlazi na scenu.
START: Zakratko smo prekinuli vaše praške uspomene vezane za 1968. godinu. Vašoj verziji, donekle herojskoj, može se suprotstaviti jedna druga, po kojoj ste, umjesto da se na bilo koji način solidarizirate sa svojim češkim drugovima, u to doba naveliko prodavali šuškavce po Pragu?
MARKOVIĆ: To, naravno, nije točno. Učestvovali smo u jednom dramatičnom štrajku na našem fakultetu. U trenutku kad se spalio Jan Palach, zabarikadirali smo se u zgradi fakulteta i nismo izlazili osam dana.
Da nije bilo nekih porno filmova, koje nam je puštao profesor istorije filma iz privatne kinoteke, načisto bismo poludeli. Onako zamandaljeni, tresli smo se od straha da Rusi ne provale unutra. Usred te gužve, neko je u pola noći zakucao na vrata, i dežurni stražar mu je otvorio.
Bio je to šef restorana "Slavija" koji je u pola glasa rekao: Kolektiv restorana je odlučio da se solidariše s vašim štrajkom i, u znak podrške, šalje vam 200 gulaša!
Naravno, završilo se porazom, kao što se i svi drugi ideali završavaju...
Svi ti naši drugovi sada su nekakvi neregularni ljudi. Oni koji su ostali ne mogu da se bave svojim poslom, kao ni oni koji su otišli u inostranstvo i u bednim uslovima rade neke leve stvari. U Nemačkoj sam sreo mnoge svoje drugove koji su fotografi ili elektronski snimatelji na televiziji.
Osim nas Jugoslavena i jedne Poljakinje, niko nije snimio igrani film.
Da nije bilo nekih porno filmova, koje nam je puštao profesor istorije filma iz privatne kinoteke, načisto bismo poludeli. Onako zamandaljeni, tresli smo se od straha da Rusi ne provale unutra. Usred te gužve, neko je u pola noći zakucao na vrata, i dežurni stražar mu je otvorio.
Bio je to šef restorana "Slavija" koji je u pola glasa rekao: Kolektiv restorana je odlučio da se solidariše s vašim štrajkom i, u znak podrške, šalje vam 200 gulaša!
Naravno, završilo se porazom, kao što se i svi drugi ideali završavaju...
Svi ti naši drugovi sada su nekakvi neregularni ljudi. Oni koji su ostali ne mogu da se bave svojim poslom, kao ni oni koji su otišli u inostranstvo i u bednim uslovima rade neke leve stvari. U Nemačkoj sam sreo mnoge svoje drugove koji su fotografi ili elektronski snimatelji na televiziji.
Osim nas Jugoslavena i jedne Poljakinje, niko nije snimio igrani film.
START: Prije nekoliko godina išli ste na malo tužno poklonjenje svojim profesorima i drugovima u okviru Nedjelje jugoslavenskog filma u Pragu.
MARKOVIĆ: Na jednoj mučnoj konferenciji za štampu, na kojoj su nam postavljana neutralna pitanja iznenada se pojavio izbačeni profesor, "oskarovac" Elmar Klos, koji je govorio kako mu je drago što se bar neko iz te generacije studenata slobodno može baviti svojim poslom.
U Americi sam želeo da se nađem sa Passerom, ali on boluje od manije gonjenja i živi u izolovanoj vili. Najtragičnije je s "oskarovcem" Janom Radarom. Mimoišli smo se na njegovu fakultetu u Los Angelesu. Kad sam se vratio, saznao sam da je umro u najstrašnijim mukama od raka.
Jedino Forman stalno snima. Prema svim tim ljudima osećam se čak i obaveznim da nastavim. Ma kako to izgledalo nadmeno, mi smo u ovom trenutku jedini autentični nastavak svega toga...
Posebno velik uticaj na nas ostvario je Milan Kundera koji nam je predavao istoriju književnosti. Imao je interesantan metod, tako što je celu teoriju književnosti bazirao na dva antipoda književnosti 20. veka, na Hemingwaju i Thomasu Mannu.
Godinu dana pričao je isključivo o njima a ja sam mu se beskrajno divio, pogotovu kad sam naučio češki i kad sam mogao da u potpunosti shvatim o čemu govori. Došao sam da polažem ispit, i on me dosta blagonaklono pitao šta bih mogao da razgovaram s njim o književnosti.
Rekao sam da čisto sumnjam da bih išta mogao, pa mi je, na lepe oči i iskrenost, dao desetku i, umesto o književnosti, razgovarali smo gde bi letovao i gde može da zameni dinare. Stanovali smo na poslednjoj stanici trolejbusa, a Kundera na pretposljednjoj. Zajedno smo se vraćali u ponoć.
U Americi sam želeo da se nađem sa Passerom, ali on boluje od manije gonjenja i živi u izolovanoj vili. Najtragičnije je s "oskarovcem" Janom Radarom. Mimoišli smo se na njegovu fakultetu u Los Angelesu. Kad sam se vratio, saznao sam da je umro u najstrašnijim mukama od raka.
Jedino Forman stalno snima. Prema svim tim ljudima osećam se čak i obaveznim da nastavim. Ma kako to izgledalo nadmeno, mi smo u ovom trenutku jedini autentični nastavak svega toga...
Posebno velik uticaj na nas ostvario je Milan Kundera koji nam je predavao istoriju književnosti. Imao je interesantan metod, tako što je celu teoriju književnosti bazirao na dva antipoda književnosti 20. veka, na Hemingwaju i Thomasu Mannu.
Godinu dana pričao je isključivo o njima a ja sam mu se beskrajno divio, pogotovu kad sam naučio češki i kad sam mogao da u potpunosti shvatim o čemu govori. Došao sam da polažem ispit, i on me dosta blagonaklono pitao šta bih mogao da razgovaram s njim o književnosti.
Rekao sam da čisto sumnjam da bih išta mogao, pa mi je, na lepe oči i iskrenost, dao desetku i, umesto o književnosti, razgovarali smo gde bi letovao i gde može da zameni dinare. Stanovali smo na poslednjoj stanici trolejbusa, a Kundera na pretposljednjoj. Zajedno smo se vraćali u ponoć.
Svako veče vodio je novu žensku, i bio je možda erotoman, sličan svojim junacima iz "Ponoćnog valcera" i "Smešnih ljubavi".
START: Malo je sumnjivo kako je to nekolicina školskih drugova u jednom momentu zaprijetila da postane čitava jugoslavenska kinematografija?
MARKOVIĆ: Niko nam ništa nije poklonio, izborili smo se sami. Ne može nam se osporiti da znamo posao. Nismo nikakvo tajno društvo. Još uvek živimo dosta skromno. Niko od nas nije napravio pare, iako se priča da nam one predstoje, kad se malo zasite neki drugi...
Dve godine posle studija radio sam na televiziji kao asistent montaže...
Dve godine posle studija radio sam na televiziji kao asistent montaže...
START: Koja ste, zapravo, vi škola: češka ili majstorska radionica Zore Korać na beogradskoj televiziji? Sjećam se kako su prije desetak i više godina na festivalu dokumentarnog filma studenti beogradskih filmskih akademija ispisivali nimalo kolegijalne parole i transparente protiv Zorinih uvoznih beba.
MARKOVIĆ: I Joca Jovanović se naročito neprijateljski ponašao prema meni. Moj diplomski film, "Bez naziva", sačekali su svi živi da izvrše redaljku na meni; Joca je iskoristio tenutak moje slabosti, film je stvarno bio loš, da me dokusuri.
To mi je strašno teško palo, taman sam se bio oženio, a dugo mi nisu dali da ponovo režiram. Radio sam kao montažer i pomalo glumio. Vlada Momčilović je skrivenom kamerom snimao nekog manijaka koji na ulici napada žene. Ja sam bio taj manijak i osećao sam se prilično bedno.
Noć je bila užasna, bio sam grozno debeo i nisam imao uspeha. To je verovatno bilo najveće poniženje koje sam doživeo u životu. Stajao sam, sav promrzao, ispred bioskopa "Jadran" i dosađivao nekim nedužnim damama.
Godinu dana sam, kad bih legao u krevet, sebi psovao sve po spisku: Hoćeš da budeš umetnik, tako ti i treba!
To mi je strašno teško palo, taman sam se bio oženio, a dugo mi nisu dali da ponovo režiram. Radio sam kao montažer i pomalo glumio. Vlada Momčilović je skrivenom kamerom snimao nekog manijaka koji na ulici napada žene. Ja sam bio taj manijak i osećao sam se prilično bedno.
Noć je bila užasna, bio sam grozno debeo i nisam imao uspeha. To je verovatno bilo najveće poniženje koje sam doživeo u životu. Stajao sam, sav promrzao, ispred bioskopa "Jadran" i dosađivao nekim nedužnim damama.
Godinu dana sam, kad bih legao u krevet, sebi psovao sve po spisku: Hoćeš da budeš umetnik, tako ti i treba!
START: Kako ste došli do režije "Specijalnog vaspitanja?"
MARKOVIĆ: Upoznao sam se sa Miroslavom Simićem koji je 18 godina bio vaspitač u maloletničkom domu "Vasa Stajić". Na kredencu je imao sjajan materijal, ali trebalo mi je cele godine da ga prostudiram.
Za sve to vreme primao sam milostinju od roditelja - po deset somova dnevno. Završilo se divno, kao u nekom romantičnom romanu. Snimio sam film na 16 mm, molio boga da ga neko uopšte gleda a samo u Beogradu videlo ga je 220.000 ljudi.
Na osnovu uspeha "Specijalnog vaspitanja", odmah sam, po svom prvom scenariju, napravio "Nacionalnu klasu" koja je imala jak autobiografski prizvuk.
Za sve to vreme primao sam milostinju od roditelja - po deset somova dnevno. Završilo se divno, kao u nekom romantičnom romanu. Snimio sam film na 16 mm, molio boga da ga neko uopšte gleda a samo u Beogradu videlo ga je 220.000 ljudi.
Na osnovu uspeha "Specijalnog vaspitanja", odmah sam, po svom prvom scenariju, napravio "Nacionalnu klasu" koja je imala jak autobiografski prizvuk.
START: Pa to je doslovna biografija vašeg prijatelja, filmskog redatelja Branka Baletića!
MARKOVIĆ: Ne može se baš tako reći. On je, istina bio reli-vozač i živeo je slično, ali ima dosta fakata i iz mog života. Film je postigao veliki komercijalni uspeh, ali me je kritika gotovo jednoglasno popljuvala.
I prema "Majstorima" imam jedan jako sentimentalan odnos.
Taj sirotinjski film, skrpljen za 20 dana u nekoj silnoj muci, prikazan je na gala festivalu u Manili, na kome svi leže u ligeštulima pored bazena.
Svuda okolo šetao sam se u smokingu, sa leptir mašnom, pozajmljenim u Narodnom pozorištu, zapanjen kuda me je odveo taj mali film o čistačici u jednoj beogradskoj osnovnoj školi.
I prema "Majstorima" imam jedan jako sentimentalan odnos.
Taj sirotinjski film, skrpljen za 20 dana u nekoj silnoj muci, prikazan je na gala festivalu u Manili, na kome svi leže u ligeštulima pored bazena.
Svuda okolo šetao sam se u smokingu, sa leptir mašnom, pozajmljenim u Narodnom pozorištu, zapanjen kuda me je odveo taj mali film o čistačici u jednoj beogradskoj osnovnoj školi.
Razgovarao: Milomir Marić (Start, avgust 1982.)
